10-16 OKTOBAR 2025…

 

Od dana 10 oktobra 2025, pa sve do danas 16 oktobra 2025 pitam se da li je tek onaj mali maleni potočić izlivene “poezije“ rešio da nekako malo više mučnije potre ili izbriše, nekako poništi sve one zapise iz “Hirošime”, koji su trebali nastajati negde u vremenu, prostoru, ali su ipak izostajali, gotovo da su se u meni negde ugasili. I znači li to možda da je mali maleni potočić onda preko noći stasao u neku silnu novu vodu “poezije” te rešio da podavi svo ovo moje vrtlarenje od 2019 godine...

Kako sam se latila telefonske “kamere” nemam više sluha da uslikavam “fotografije” putem svoga telefona. I sve me odvlači u neke druge vode, ili pak pronalazim rešenje (kako da žabeležim trenutke svoga života, uspomene, sve svoje stvaralačke pokušaje, svoje okršaje) koje mi je dakle lakše, brže, manje zamornije a cilj jeste sve svoje uspomene i slike sadašnjeg svakog neponovljivog trenutka sačuvati, onda im se vraćati i nakon više decenija, a sve ponovo i ponovo ili opet i opet počinjući pričanje iz nekog svog malog početka...

Sve cveta čak i u oktobru, a pod dejstvom otopljenja sve je izgruvalo, poraslo, dobro stasalo, te sve nekako pristiže, sve napreduje, ali u mom tromom kilavom kijavičavom bolom tupom fokusu su sada više neke knjige i mnoštvo slova (vrt mi je malo neke moje najveće ljubavi oduzeo ipak!), a evo uspevam još samo dva pevanja i otegnuto pročitah i Gundulićevog “Osmana” u kome sam se baš mimo mog očekivanja a znajući da mogu i brzo da nešto pročitam, ipak malo više zadržala, čitanje preskakala (pravila duge pauze i nastavljala uvek tamo gde sam se prekidala), umarala, predugo potonula, preduboko u one moje nabujale vode...

U 13 dana sinisi su u dva nova talasa i žestoko sitničava “napada” i boleli, alergijski procurili kao ona sva silna voda ili slova koja se ničim ne daju zaustaviti pošto iz unutrašnjeg nekog gejzira duše krenu da naviru te tako mnogo mnogo liju, skaču, a pre će biti da će sve u “poeziju” kakvu takvu možda eksplodirati kao lava sa nekog živog vulkana...

Svratim u “Hirošimu”, ali se nekako ne zadržavam mnogo, poletno, a bilo je smornih hladnih tupih dana u kojima tamo nisam ni kročila, jer sam uvek bila nekim slabostima ili pakostima svojim kao ovim mojim sinusima baš sprečena, nemotivisana, bez ikakvih većih apetita ili afiniteta, bez ciljeva...

Ali, pre neki dan 12 oktobra 2025 primetim počelo je u “Hirošimi” uspešno iznicanje graška, no to odjednom ne budi nikakvu radost u meni, jer ova moja sedma vrtlarska jesen 2025 jeste jako oskudna, tačnije nekako nedovršena, neuspela, mizerna, a nema se para ni za nove kesice, ni za lukovice tako šta će procvetati od stare setve u 2026 videće se, mada ne očekujem ništa. I dosadno je baš vrtlariti ovako kao ja uvek naivno ili previše zanosno, previše iluzionistički kao ja, jer ako nemaš novih sorti za sadnju, a ni para da ideš stalno napred čemu sve. I tu sam samo inače uzgred “zalutala”, sebe prilično sputala u ovom svom sopstvenom vrtu, no samo usputno, jer slabo me drži čak i ono što msilim da volim. A tačnije ili netačnije sve mi brzo jako dosadi, jer se umorim, istrošim, razočaram, a verovatno je to samo zbog ovih bolova u preosetljivim sinusima mojim, iako znam da možda nije...

Maline cvetaju sredinom oktobra meseca i trebe se, a to kažu znači imaćemo neku oštriju zimu (ali, ne može biti ništa više oštrije od ove preoštre zime koja je već daleko za nama a zima 2024/25), mada ja nikad ne verujem u prognoze (u slabo šta više mogu da verujem – umori se čovek od prevelikog verovanja!), jer treba da se fino uverim kad zima 2025/26 nastane, pa fino prođe i proleće 2026 to prekrasno novo lepše doba toplota ponovo dođe, ali i u to teško verujem, jer svaka nova zima i godina su sve teže i teže…

Koliko vode i dalje nam nestaje svake noći redovno i obavezno (neki vid psihološke građanske torture, da nam se zavrnu ama baš sve slavine!) tako je kad je sve u ovoj zemlji trulo, te sve puca kao starinska vodovodna cev, a to znači nestaje nam vode i usred dana, a skoro svaki drugi dan, skoro svaki dan, svaki čas, da je živeti postalo baš morbidno...

Možda najlepše od svega jeste konstantni i neprekidni susret ili susretanje sa saveznicom našom bogomoljkom koja je neopisivo smirena koju danima posmatram izučavam kojoj se duboko poklanjam kojoj se strahovito divim koju prosto pokušavam da shvatim možda i da je imitiram te da uhvatim upijem tu njenu nadumnu snagu smirenja, nepomičnosti...

Sretoh bogomoljku najpre 13, pa ponovo jutros 16 oktobra 2025 kada me sačekala zavučena ispred ulaznih vrata “Hirošime” te kao da je vrebala da prvo jutros moram uočiti nju malenu zavučenu u taj prorez crvenih ulaznih vrata. I onda je čitav dan meditirala ili se osunčavala na suncu te postala gotovo prozirna ili prosvetljena…

Svaki Četvrtak sam izabrala kao jedan magičan dan u nedelji u koji uključujem lepo na 2 sata sistem kap po kap pa tako i danas 16 oktobra 2025…

U međuvremenu prvih 5 metara drva je spakovano, a moj učinak je bio najmanji, par sati u kojima sam uspela svega polovinu drva da spakujem sa bolnim sinusima, ili dva čitava velika reda...

Naše dve patke i patak (on je sada najjači i najveći u tročlanom jatu, ali i jako glasan!) su porasli vidno za 3 meseca, dakle relativno brzo, te smo ih od danas unele u KOKO ŠINJAC da od danas od večeras tamo stalno borave, zažive, da se snađu, da opstanu, ali srećom patak i crna patka su vispreni zdravi pa pokažu oštrinu svoju jatu koka koje ih naravno kljucnu jurnu napadnu. Ali, je nažalost naša patka bela ostala metiljava kriva kilava deformisana oštećena nestabilna (dok je bila mala neko joj je naneo neku štetu – jednom su je koke prevrnule ili zavratile i to je ostala posledica, a bila je kao malo pače najnaprednija!) a uskoro će završiti kao meso da se tužna ne muči (da je ne kljucaju koke u nemoći toj), a kad se malo još podgoji jer nije stabilna i teško hoda kad padne ne ume da ustane ako joj se ne pomogne i bolno je to gledati. A jedna koka od trećeg juna kunja i nju ostale kljucaju koke u tu malu glavu da je ubiju jer osete koke da je neka koka slaba i da je treba izbaciti iz jata programom selekcije da samo jači tu ostanu najjači. Ali, već danima ta kokica onako se mrcvari bolesna od nekog svog jada ne napreduje. No, ide zadnji vašar u našoj varošic, no ja ne verujem da ću kupiti išta, jer kupilo se mnogo ove godine na dva prva vašara, ali dosta toga i izgubilo štetovalo. Inače bolno otkrijem patke je majka pustila danima da slatko “divljaju” po avliji, a one su meni lepo pojele skoro sve moje čuvarkuće i utabale mi moje cvetne krugove sve izgazile da sam malo bila tužno zgranuta, ali tako je moja slabost zbog sinusa mene koštala da ne vidim šta mi se dešava pred očima...

I danas 16 oktobra 2025 zasadila sam nekoliko čašica salate koja je dakle stasala porasla, te sve je zaliveno, a rotkvice nabrane...

I kupljeno je 30 kg paprika po 150 dinara i ode 4500 dinara, a sutra treba naložiti šporet smederevac te ispeći sve te paprike – što jedva čekam i do sutra sinusi ima da mi prezdrave baš načisto. A za danas više nemam snage jer sinusi me i dalje muče, nešto suptilnije, blaže, nežnije, a dakle 13 dana već traje moja borba sa gornjim disajnim putevima. I zanimljivo, brzo sam prvo bila ozdravila, a onda mi se sve slošilo i sve ponovo krenulo kao iz početka, nizbrdo, ili nizvodno...

Sad videh na samom kraju – ta bila bi najveća jeres da sam odbila da izbacim iz sebe ovo svoje pričanje, a nešto me pak nateralo da se vratim u inat pričanju ili daljem pisanju svojih zapisa iz “Hirošime”…

Igra slepog slučaja…

Itd…