KAKO GOVORE TRAVE…

 

 

Ovo je priča Desanke Maksimović, pod nazivom “Trave govore bakinim glasom”, u kojo je glavni junak ili ličnost o kojoj nam pripoveda veliki proučavalac biljaka i naučnik Josif Paničić, a ta priča kaže dalje ovako:

Još kao mali dečak Josif Pančić voleo je da izučava travke, da posmatra prašnike unutar cveća, da izbroji koliko koja biljka ima listića, da začeprka te neku od biljaka iskopa sa čitavim busenom, a onda bi dolazio svojoj baki koju bi propitivao kako se koja biljka naziva. A kada bi ga baka poslala da je nešto posluša on bi se malo nestašno i znatiželjno “smetnuo” ili zaboravio na dobijeni zadatak te bi zastao tamo negde u polju ili livadu ili vrtu i tamo počinjao da uzabira cveće i istražuje biljke. Sve ga je to baš radovalo i opčinjavalo sve što ima veze sa biljkama, a kasnije i sa botanikom. Izučavo je ljutić, metvicu, aftušu, maslačak, itd. A kada je postao školarac u svom bloku povazdan je crtao biljke i tačno je znao da razlikuje cveće po njihovim bojama. Njegovi drugovi i prijatelji bile su sve te biljke, čak takvi nestašni drugari koji su ga pomalo, a kako Desanka piše u svojoj priči i zavitlavali tražeći od njega da pogodi o kojim biljkama je zapravo sve reč i gde im je stanište. Često je dečak Josif bio sklon da posegne i ubere one zabranjene, a otrovne biljke za koje su mu svi govorili da ne treba nikad da ih dira, posebno ne da ih jede. I tako je jednom ubrao rusu travu ili zmijsko mleko pa se opekao i zadobio prišteve po svojoj koži. A sledeći put je čak i gricnuo rusu travu i dobio malo trovanje, stomačne grčeve i tako se još jednom oglušio na veliko upozorenje svoje bake dobre poznavateljke biljaka.

I tako se često Josif vraćao iz polja sa glavoboljama, a baka bi ga kući lečila biljnim čajevima nekad od kamilice, a nekad od kantariona ili jedića. A kada bi zadobio neku posekotinu baka bi ga lečila upravo onim biljkama koje zaustavljaju krvarenje. Još u svom ranom detinjstvu Josif Paničić uverio se koliku moć imaju biljke, jer je još kao mali dečak upoznao njihove prave, a najlekovitije karakteristike. Od svoje bake u ranom detinjstvu, a u svom primorskom hrvatskom selu dobio je dobru bazu ili temelj koji će mu posle dalje pomoći da se nadogradi  i postane prvi sprski lekar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, čak i veliki naš naučnik koji uspeva da otkrije novu četinarsku vrstu koja će se nazvati po njegovom imenu Pančićeva omorika.

Proučavajući biljke i narod svoga podneblja i prostora shvatio je dobro da postoje tzv. endemske vrste ili biljke koje rastu samo tu  gde jesu stolećima i više nigde druge, a reč je o biljkama koje su tako duboko ukorenjene u to jedno svoje rodno tlo u jedan svoj viševekovni prostor te ne mogu se prenositi nigde drugde. To su biljke koje ne vole selidbe i seobe, ne vole pomeranja, jer vekovima rastu na jednom te istom, a samo svom staništu.

Naučio je Josif od svoje umne bake da one najotrovnije biljke prepozna po mirisu. Baka ga je dobro naučila tako mnogo o najotrovnijoj biljci koje se goveda posebno čuvaju kao i krave, i neće je sirovu pojesti ni za živu glavu, a reč je biljci pod nazivom prosinac ili resulja jako otrovnoj od koje goveda umiru ako je sirovu okuse. No, na svu sreću goveda dobro znaju čega treba da se čuvaju i šta da ne jedu (to samo još uvek ne zna čovek).

Josif Pančić na kraju postaje veliki proučavalac i istraživač biljaka, botaničar, naučnik i bilo je dosta biljaka koje bi ga i u odraslom dobu kad ih gdegod ugleda odmah ponovo vraćale u detinjstvo i najlepša prisećanja vezana za baku. U svoju beležnicu zapisivao je koje sve tegobe leče te neke biljke. Setio bi se žličnjaka koji mu je baka metala na maslo, a što je otvaralo apetit kod dečaka Josifa. Kada bi padao u vatru ili groznicu lečila bi ga baka kopitnjakom. Sećao se i svog porodičnog vrta posebno one njihove strehe ispod koje su visili svežnji osušenih biljnih čajeva od hajdučke trave, zove, smilja, kantariona. Pamtio je cvetne livade detinjstva prepune biljaka, a livada beše njegova prva učionica u kojoj ga je pučavala baka zahvaljujući kojoj je zavoleo svet biljaka. A zahvaljujući tom golemom iskustvu kasnije su naatale i mnoge njegove knjige na temu biljaka. I ostao je čak upamećen kao veliki pronalazač biljaka i travki koje do tada nijednom drugom naučniku nisu padale u oko. I zato je u svakoj biljci umeo da prepozna, ali i da začuje glas svoje bake, koja ga je svemu naučila, posebno da se sa prirodom živi u najvećem mogućem prijateljstvu i harmoniji.