.jpg)
Trećeg oktobarskog dana došlo je pravo zimsko zahlađenje
(loša pogoršanja pred još jedan snažan uštap!), ali i pad energije, manjak
Sunca, pad života, pad svega a uveriću se ubrzo na svojoj koži, te se kao prvo
sa tugom nešto ranije napustila letnja kuhinjica do iduće sezone kuvanja tamo, a
to je u neko lepo toplo proleće 2026...
Sa dolaskom ove zime i hladnoće (čitav dan oko plus
6 stepeni u “Hirošimi” tačnije 6,1) te neke jeze – zaboleli su me sinusi, te
započinje moja strašna sinusopatija, a onda su proradili iz njih svi moji
prolomi svi bolovi svi protoci svi potoci svega i svačega a trebalo je u 3 dana
izdržati svoju unutrašnju a hrabru borbu sa svim telima ili antitelima te sa T od
malih ali grozničavih 37,5 te za dva
dana sve prebroditi bez trunke hemijskog leka (hvala mojim alergijama! Naučim
da se izborim iznutra prirodno sama), sve pobediti, a trećeg dana već vaskrslo ustati
ojačano kao da pre svega ovoga ništa nije ni bilo, a kad sinusi tako silno prorade
ili se otvore kao nekad što su se otvarali moji potoci slova i reči...
Onda se pokvari mašina za pranje veša (kao da sve
počinje da se u ovom životu kvari) i naravno od kamenca i vode koja i dalje samo
nestaje i noću i danju propao grejač a relativno skoro stavljeno je sve novo...
Imala sam priliku da doživim pravu snežnu idilu ali
nisam ljubitelj ni zime ni snega ni belog smeta a ni one bele sablazne planinske
magle. Sneg ne može da ogreje kao Sunce, niti zima kao leto da utopli dušu…
No, u našoj avliji malina po drugi put cveta, ali se
i otrebila te evo čekam da sazri…
Preživi nekad čovek u jednom svom nemoćnom i zamornom
danu i čuda i čudesa i niz svačega i lanac ničega...
Nalivanje vrućim čajevima kao i domaćim pilećim supicama
i još jedna borba u nemoći ovoj da se ne oslabi (moja teorija neoboriva – samo zdrav
i otporan i jak čovek može dobro da pojede i ima apetit, a čim krene da sve to slabi
opada nestaje a vrlo uskoro za samo 15 dana može da ga sve smrvi, smlavi, smlati,
te dakle dok čovek jede on je zdrav, a čim gubi na svom apetitu on je na putu da
se prehladi od nekog jada ili čuda: a setim se onog autobusa i klime i prašine
koja je letela na sve strane a koja me je pre 15 dana tukla u glavu i setila
sam se da treba imati ispod klime uvek šešir da mi čuva sinuse ali tada nije ga
bilo) i da se ne izgubi apetit, te sve je podnošljivo dok se može pojesti manje
jesti nešto tanje ali ono najvažnije energija hrane biće uneta i odradiće svoj
posao za dalje...
U jednom trenu mami se učinilo da nam je jedna mlada
koka zanemoćala ali srećom sutrašnje jutro pokazalo jeste da je sve samo loš mamin
utisak te da koka nesmetao nastavlja da nam živi živi živi dalje...
Onda u toj nemoći kupim kamen nosim kamen nekad
jedan neka po dva nekad i tri a nije lako ali nije ni nemoguće biti tako slab biti
tako nejak a nositi silan teret nositi kamen...
Kiše su donele veliko blato glib te probleme kaljavosti
a nemoguće je gaziti po tom blatu po kome se još raskvasi kokošji izmet te mora
da se pokaldrmiše dvorište KOKO ŠINJCA te moram da smognemo snage u ove jako hladne
dane da napravimo novi dodatak na objektu te da sve pokaldrmišemo a onda zalijemo
betonom. Još samo malo napora i troška jer treba posle lakše održavati i
higijenu dvorišta. Da gacaju po blatu nemoguće je i ružno i smrdi itd., a to je
na selu idilično po oranju i njivama izvodljivo ali uz svoju kuću i terasu
imati mali urbani kokošinjac a držati tako bilo bi samo mučenje i kokama koje
su prljave od tog blata ali i nama zbog smrada...
Imala sam sreću kiše su padale možda i previše mada
i nisu posle one pustoši a dobro ih je imati ponovo, a ja sam u dva dana u 2
navrata uspela da u periodima bez kiše (i to je trebalo ubosti) i sa malo više
Sunca prevrćem i premećem i podižem nekad po dva nekad po tri nekad po jedan a
uvek neka dva jaka kamena da ojačam mišiće…
Dana 4 oktobra 2025 bolje sam a jače nego juče ali treba
još i ovaj dan da se savlada da sutradan se bude još bolje još jače…
Dan u kome sam uspela da još nešto veliko važno posejem
(mislila sam da sejati ništa neću više moći) ono ovogodišnje poslednje o jeseni
a grašak i jednu kesu rukole sve što sam još imala na lageru…
Mogla sam da ispečem heljdine palačinke samo, jer
kad mi je slabo ili sve loše onda gubim svoj dobar zdrav apetit kao i volju da
kuvam…
Dana 5 oktobra 2025 desilo se najhladnije jutro od
plus 5,3 stepena – mada hladnoće će tek da nam dolaze – ali iza talasa hladnoće
ko zna - možda bude još neke toplote – priroda će pokazati na koncu sve svoje
ćudi…
Dana 6 oktobra 2025 proveravam te nije bilo hladnije
niti ispod onih plus 5,3…
I što je baš dobar znak da brzo prezdravljam – jeste
i to što sam se vratila započetoj knjizi, te ponovnom čitanju Mažuranićeve pastorale “Osman”, jer sam od
bolova u sinusima i tog iritantnog kapljičastog slivanja iz nosnica bila u nemogućnosti
da gledam a tek da otvorim knjigu početu. I obično tako to meni ide (pre ništa ne
ide) jer kad god nešto počnem (makar i “banalno” čitanje neke knjige) onda mi se
“banalno” sve prepreči te tona novih starih prepreka ili barikada samo da nešto
otežem i postignem uz mnogo muke ali tek nakon ko zna koliko svetlosnih godina –
za mene se lično osobno ništa nije epohalno promenilo tu gde uvek jesam a
najmanje unazad 40 godina, te hvala lepo više ništa i ne treba…
Još malo ume da zaboli moja prsa po koja kap ovog suvog
kašljucanja, ali ne i mucanja…
Itd…
Коментари
Постави коментар