VRTLARI - ZIMI UŽIVAJTE…

 

Još krajem nam meseca decembra 2025, mi “vrtlari” hobisti luzeri bluzeri povukli smo se u našu vrstu hibernacije, stagnacije, te tako od 22 decembra 2025, te sve do danas 14 januara 2026 šta sve tamo nije zastalo ili stalo, šta se sve nije nabralo, ubralo, odabralo…

Pre nego počnem želim da sve zalinim ili započnem sa jednom lepom mišlju a mišlju jednog od pesnika po imenu Willam Blake koji nama ovako reče:  “U VREME SETVE UČI, U VREME ŽETVE POUČAVAJ, ZIMI UŽIVAJ”…

Dakle, vreme povlačenja najpodesnije jeste za čitanje za razmišljanje za planiranje za postavljanje mnoštva pitanja. A prvo ću početi da se bavim vrednostima najnižih zimskih temperatura, a mene zaista ne čudi ni jak mraz, a ni veliki sneg a ni ljuta zima kad inače treba da nam bude prava zima…

Da vidim šta se epohalno novo dogodilo nakon 21 decembra 2025 godine. Imali smo samo hladnoću neko bi kazao, ili samo minuse samo pad svega a mnogo svega samo ispod nule, te tako 29 decembra 2025 jutarnja najniža T minus 4,1 a već sutradan još hladnije još niže minus 5,7 po Celzijusu. U Novoj 2026 išlo se samo niže još niže samo u pad i tako prvojanuarski dan donosi pravu hladnoću ili prvojanuarsku diktaturu od minus 6,6. A onda kroz 8 dana ili tog 9 januara imamo još niže stanje najniže jutarnje vrednosti T ove Nove 2026, a to je minus 9 i tu je sve konačno stalo te niže od toga u “Hirošimi” u mom vrtu pobede još ništa nije niže otišlo…

Povlačenje u svoje toplo, o kako lepo sve teče, proteklo je u slavljima u praznicima u mešenju kolačića kolača torti itd. Prvog januara 2026 odmah sumiranje nosivosti jaja naših koka nosilja i u decembru 2025 dakle sneto najviše čak 244 jaja (slično treba da bude u januaru), a u čitavoj 2025 snele su naše koke 1671 jaje. Prodala sam neku količinu jaja po 30 dinara, manje ne može više, a deo i poklonila…

Nakon prvog ovogodišnjeg generalnog usisavanja usledio je ponovni povratak nazad u biblioteku, jer kad se pročita čitava svoja kućna biblioteka (čak i neke marksističke knjižice u kojima nalazim pravo skriveno odbačeno blago) suludoj e ponovo čitati jedno te isto, staro, već pročitano, a neke knjige ne bih svoje stare ni da više taknem, od nekih naslova se prosto naježim jer znam šta sam sve preživela u čitanju svakom prvom (onaj veći marksistički soliter od knjiga ukupno još 12 čuvam za kasnije), a  kad nestane knjiga pregazim neki prag koji inače ne bih više nikad. Među knjigama dve već pročitane a obe o vrtlarstu i zato se pod utiskom pročitanog vraćam u pisanje za početak o vrtlarstu i ovim prvim pisanjem iz vrta svog rajskog najavljujem svoju još jednu vrtlarsku sezonu novu osmu sezonu...

Knjige i jesu i nisu ispunile moje očekivanje iako je na polici biblioteke o vrtlarstu jako malo knjiga, meni bezveznih, šturih, nezanimljivih, a obe ove prijale su u prelazu u predahu između dve mnogo teže ozbiljnije književnije knjige kao dakle predah kao pauza kao odmor i povratak nazad u vrt pobede “Hirošima” da ne bude da sam sama sebe iz svog rajskog vrta isterala. Za dva dana pročitah 2 vrtlarske knjige ali i 2 ozbiljnije, ukupno 4. Sada su meni samo moje knjige na prvom mestu, a sve drugo će da trpi mene i knjige, te da čeka Goda…

Pod skromnim osrednjim utiskom te dve pročitane knjige ne baš raskošne tekstom ali fotografijama jedino malo da, nekako sam preživela doživela ovako pomalo pitajući sebe – hoću li imati razloga  više da se vratim nazad istim starim pričama radovima smaranjiam koji su mi negde sada na desetom ili pedesetom mestu prioriteta možda. A ono što znam sigurno više neću toviti ni pilad a ni krasne ćurane (neću jesti meso verovatno), jer ne mogu više da budem mesar, satrla sam moje divne nežne prste na ređenju piladi i ćurana decenijama, navadila se utroba i creva, džigerica, umesto da sam sebe samo potrošila na pisanje i čitanje dakle na razmiščljanje – zašto je sve tako mukotrpno...

“Mala Bašta” prva vrtlarska knjiga iz 2007 autor Fil Klejton, u izdanju Kraljevskog udruženja za horikulturu, sa mnogo jednostavnih uputa ili malih koraka koje treba da preduzme svaki potencijalni budući vrtlar ako želi da se eto bavi nešto uspelije ili uspešnije, a ne kao ja onako ironično. Ali, kako god meni vrtlariti upravo sve ovako jeste jako izazovno, jer to je uostalom a znala sam i pre ove knjige još od 2019, jako jako korisno, a onda je pokazano dokazano kako se na malo svog dvorišnog placa ili prostora može uspešno postizati mnogo toga...

Sedam sezona moj vrt se menjao iz sezone u sezonu, te je sazreo, oformljen sve kako treba, po malo i kako ne treba, tako da sam dobar deo svoje ugrađene usađene energije utrošila da postignem kakv takav svoj dizajn, svoju estetiku, zahvaljujući čemu je sve više boraviti u našem vrtu postajalo privlačno, poželjno, a to je zbog svog onog cveća, zbog lišća, zbog posebne vrste pokrenutog raspoloženja koje se probudi dogodi samo tu i nigde više, a to je skoro trivekovna konekcija sa svojim predačkim korenjem koje izvlačim iz krajnjih dubina ponora...

Davala sam izgled svom vrtu pobede “Hirošimi” svaki put praveći po neki detalj promenu izmenu novinu te ga iz ništavila ni iz čega iz ničega postavljala na svoje dve zdrave noge. Pronalazila sam svoje omiljene teme u vrtu, svoj užitak u najtežem fizičkom radu, unosila boje koje će imati umirujuće dejstvo, budila najtoplije svoje tonove kao  misli, onu poetsku vatrenost koja se jednom ugasila ili su je ugasili, upijala svo to zelenilo koje je otpuštalo sve moje muke tuge bruke. Unosila ugrađivala postavljala rečno kamenje, okresivala svoje drveće, pela se po merdevinama tako da nikad ne padnem. I sejala žadrinjere i punila saksije višim smislovima. Unosila mnoge ideje u samo svoj život u stvaranje samo svog vrta kome sam udahnula više od duhovnosti, više od osećajnosti, više od razuma, te slušala tamo tu svoju svakodnevnu malu dozu kreativne dosetljivosti a koja je na karju vodila ka nekoj mojom autentičnosti…

Moj vrt je tako dobijao svoj bluz ritam, dobijao svoj ratnički smiraj, te ličio je malim svojim delom na neke od seoskih livada idila kojima sam hodila, a jesam postizala sam tu neku svoju idilu, negujući svoje trave travke biljke. Moj vrt se menjao ne burno ne dugo ne bučno ali svaki put u 4 nova već viđena već prepoznatljiva mala koraka a u skladu sa prirodnim ritmom 4 godišnja doba - proleće, leto, jesen, zima…

Proleće se najželjenije čekalo i uvek čeka, jer dani su bivali duži i sve je ustajalo probuđeno osvešćeno prosvećeno iz svoje teške zimske stagnacije hibernacije, a ustajali su jedan za dugim najponosniji prvi prolećni cvetovi, prve probuđene lukovice narcissi, šafrani, lale, zmubuli, a onda su iznicale mnoge druge zeljaste zelene biljke, jer sve je nicalo, sve oživljavalo, sve klicalo, i tako je svaki put s prolećem novim počinjala naša nova vrtlarska godina…

Leto je svako bilo u svom posebno tužnom zenitu, dajući nam za utehu svoje najlepše najraskošnije cvetove posebno suncokrete, ali smo imalii mnoge nevolje ekstremne izazove poput suše vrućine skapavanja plodova zasluženih nedavanja, promašenih ulaganja, itd...

U jesen je sve bilo šareno, puno plodova samo kad iza nema ekstremnog leta, ali dani su postajali sve kraći i navirala je već viđena seta i tuga. Neka pustinja…

Zimi svo lišće bilo je već opalo i čekalo napušteno svoje truljenje na kompostištu života. Sve je bivalo smireno i pokriveno nekakvom očekivanom prefinjenošću ćutanja, a najlepše je bivalo kad ima snega čistine, kad po svemu napada kad stegnu jaki mrazevi januarski kad im vreme a ne čuđenje i jeste, kad navru mnogi magični osećaji ona bajkovitost da ovi tamni hladni mračni beživotni suicidni dani neće još zadugo trajati…

Najomiljenija penjačica u našem vrtu podesna za svaki mali vrt jesu orlovi nokti. Živim za svaku novu sezonu kada se probude svuda po vrtu mnogi naši ozeleneli i olistali tepisi ili cvetna biljna ostrvca od cveća žbunja i rastinja. Leto će biti takođe u znaku procvetalih lukovica kao što su ljiljani i gladiole…

Da li sam baš pažljivo sve planirala - nisam nikad – a to u mojoj ironičnoj viziji vrtlarstva nije bilo mnogo bitno, iako sam sve radila u inat ipak planski promućurno mudro a skoncentrisano ali na neki drugačiji svoj mali ironični način. Da li sam mnogo vremena istočia u svom vrtu - jesam i ne žalim i opet ću. boraviti u svom vrtu nije samo znojavi prljavi posao to je malo više moj ironični hedonizma. Vrt sam dakle svoj održavala, dizajnirala, o njemu ipak malo više mudrije razmišljala, a neke stvari i detalje čak i planirala, režirala, zamišljala, unosila mnogo inspiracije, kreacije, svoje skupe dobre volje, snage, jer na kraju imati svoj vrt jeste nasušna potreba dakle. A ne imati svoj dom bez svog vrta tužno je porazno stanje. A jesam li imala dovoljno snage da svojim biljkama obezbedim najpovoljnije moguće uslove - nisam, morale su da se nekada snađu i prežive bez mog mešanja same. Trebalo je umeti biti ironično maštovit a pritom nikad ne imati prvoklasna semena. I trebalo je iz ničega sejati i stvarati biljke pune plodova…

Da li sam bila ironično maštovita prepoznatljiva – mislim da jesam, a ako nisam tek ću biti. O uređenosti nisam morala da brinem mnogo, ona mi je usađena urođena baš tipična. I tako sam postala ironični ljubitelj biljaka, ali ne i njihov omiljeni kupac jer su bilkje preskupe. Onda sam naučila da sama tresem sušim i prikupljam smnoge semenke te da pravim neko svoje cveće...

Puževi golaći nisu bili moje štetočine a oni čak ni mojoj hosti a ni ljiljanima nisu nanosili nikad veću štetu. Nisu mnogo okrzuli ni moje druge biljke jer ja nemam štetočine u svom vrtu već ima jedan živi najživlji raznoliki divni svet koji opažam o kome beležim i koji me na kraju uveseljava jer me naharni. Samo neke jeseni nisu bile novčano oskudne te sam mogla da priuštim te zasadim omiljene tulipane ili lale. A ljiljane ili krinove koje sam pokušala da zasadim jednog prošlog proleća desetkovalo mi je najopakije leto 2025 i tako su moje biljke gaura, krin, kala, smilje, neke trave od silnih ekstrema i klimatskih udara nestale. Mukotrpno je nešto kuputi zasaditi te čekati strpljivo godinama da tobož poraste a samo jedna mala kap mala kriza izostanak kiše odnese sav nečiji ulog i trud i  tu nema više dalje osim dostojanstveno odustati i smišljati nešto manje bolnije više otpornije nešto drugačije, recimo po čitav dan filozofirati pisati izmišljati...

U mom vrtu pobede “Hirošima” može se prepoznati u nekim delovima ili uglovima priroda u malom a moj čitav vrt jeste organski uzgoj svega bez ikakve upotrebe hemikalija i u moj vrt svrate zato ptice tačnije u njemu se one gnezde i žive kao i drugi neki razni insekti ali i gmizavci. Ne dopadaju mi se vrtlarske “bezazlene” knjige koje kao ova prva pročitana zagovara upotrebu hemije u vrtu...

Vrt uvek izgleda uredno i lepo, neko stoji iza svega toga, ljudsko biće, čak i zimi kad u njemu malo toga ima krasnog, a cveća nema. I vrt je jednostavan te odiše smirenošću a u njemu sadim počesto sve nekim svojim slobodnijim seoskim stlom i tako u tom svom dizajnu postižem neformalnost, postižem opuštenost, sklad, slučajnost, svelepotu, a radim sa malo svega a uvek samo sa onim čega malo imam. I tako na malo prostora shvatim misao uhvatim uberem da mogu da zasadim jako veliki izbor različitih sorti jestivih biljaka…

Iz svoje kuhinje sakupljam svakodnevne otpatke i bavim se ekološkom reciklažom ne kamuflažom ni lažom, praveći svoj kompost od pokošene trave isečenih grančica od papira od stajskog đubriva koje mi podare moje koke nosilje (jako bogato aztom), od opalog lišća, od trulog voća, od kartona, itd…

Dugo mi je ironično trebalo da naučim o nekim biljkama kao o onoj svoj aukubi ukrasu moje osunčane letnje terase koja je preživela moje teško neznanje da njoj ne treba kao meni sunce već poptuna hladnovina. I nisam ni slutila koliko je ta biljka otporna na zimu na mraz na svaki hladni jad...

U mom vrtu nema hemijske kontrole, a svaki “korov” meni je saveznik, lek, i nikad sa svog lepog zelenog travnjaka nisam iskorenjival ni čistila lekovite biljke maslačak koja se u pročitanoj knjizi uz koprivu tretira kao korov. A te dve najzdravije biljke ne prihvatam nazvati nikad korov. Isto tako ni rastavić ne mogu nazvati korovom ne mogu nazvati sve te lekovite biljke od kojih pijem čajeve korovom. I ne mogu boraviti ni biti dizajner svoga vrta u kome bi se primenjivali herbicidi. Čak i malu crvenu korovsku detelinu puštam da slobodno raste onu što se zove oxalis…

Volela bih da imam ježeve u svom vrtu jer bi onda oni imali dobar ručak a i večeru sve one male puževe golaće...

Kako bih mogla da u svom vrtu koristim hemikalije otrove i tako naštetim ne samo živim bićima već prvo sebi, te nema te upotrebe hemikalija na svetu za koju ću prihvatiti te reći da je tobož odgovorna. Biljke po nekad preseče podzemni rovak, po nekad neka biljka blgao oboli, a tegobe na biljke naiđu često i putem vazduha o čijem lošem kvalitetu samo slutimo a isto tako utiču i kisele prljave kiše o čijoj prljavosti štetnosti zagađenosti samo nagađamo…

U proleće najlepša jeste fotinija u centralnom kamenom ostrvcu. Aukuba ne samo da odoleva zimi ona odoleva čak i mojoj nepravilnoj briz i nezi, ali znajući sada da aukuba voli mnogo vodu ali ne i boravak na suncu počela sam sa više pažnje znanja da je gledam…

Ove godine 2026 mislim da visibabe neće tako rano požuriti, te osećam da neće rano ni proleće usred zime jer ne treba ništa da požuri kao prošle godine a ja lično za sada iz ove ušuškane čitalačke pozicije, nemam nameru da izlazim na vrtlarske prve radove sve do konca marta do bukvalnog početka proleća, i verujem da će i vreme tako biti nam zadatao. Neka se sada istutnje snegovi mrazevi svi ljuti ujedi da u proleće ne bi stradao sav onaj naivni brzoizlazeći behar. Mogu početi sve tek u aprilu neću nigde zakasniti a tlo mora dobro da se otkravi i zagreje da oživi. I ne verujem da će se sada krajem januara sve naglo početi buditi jer hladno je, ali posmatram učim zaključujem...

Kad ugledam prvu visibabu ove 2026 znaću da mi ona govori o dolasku novog proleća 2026, a do tada čitaću knjige neću čak ni da kuvam mnogo ni da mesim silne kolačiće...

“BAŠTA NA MALOM PROSTORU”  jeste druga pročitana vrtlarska knjiga iz 2004 ili 2006 autor Gizela Cinkernagel (Zinkernagel). Ova pročitana i prelistana knjiga o vrtlarstu jeste dakle mali vodič ili neka vrsta samopomoći a kako da se uz mnogo razmišljanja i želja ostvari svoj mali vrt iz mašte. Nužna je neka mala parcelica da bi se ostvarila ta neka vrtlarska želja željica a u vrtu obavezno lepa klupa ili čak dve crvene za sedenje ispod majske trešnje, zatim baštenski sto, kutak za sedenje, meditaciju...

U vrtu obavezno mora svako imati svoje malo ili veliko kompostište, svoj rudnik đubriva. Vrt je sastavni deo svake kuće, a srećan je onaj ko ima svoj mali komadić zemlje na kome može da se igra ironično da se igra u inat svima te da uzgaja začinske skupocene biljke ili da uzgaja raznobojno cveće koje će eto seći za svoje mnoge vaze. Radeći u vrtu kosim travu, održavam voćnjak puštam ga da ide u visinu koliko god poželi kao u prirodi, i divim se svojim ukršenim jorgovanima, a od jeseni 2024  obožavam svoj zlatni kokošinjac...

Kad stnete na površinu svog rodnog tla shvatite da dole ispod vaših stopala, a samo 25-30 cm nalazi se sloj života sloj crnice ili humusa ili gline ili peskuše koja nas hrani u kojoj uzgajamo biljke u kome žive životinje, gliste, a to je temelj baza osnova iz koje nastaje život hrana u kome žvii život a ako nestane tih vrednih 25-30 cm nestaće svega dakle zravog života. I to je živa zemlja...

U svom vrtu gajim ruže mada su negde na izdisaju i trebalo bi sve izroviti preroviti prekopati sve pretumbati sve zasaditi iznova drugačije mudrije ali nema srećom nikad para za svoje ironične hirovite  ideje, jer tek sada posle ove dve knjige napravila bih ludilo od svog vrta skoro pa džunglicu. Jedino to može da me zaustavi ali samo malo, inače ja u inat ponovo sejem prkosno a sve na gusto pregusto kao u Majci prirodi da se sce zamrsi uplete a najjače će da preživi golgote...

Dok negujem svoj čudesni vrt ja se zapravo regenerišem i obnavljam bujam iako padam počesto od zamora i umora (gubim vreme tada za knjige), a onda shvatam da je najveća materijalna vrednost imati svoj mali vrt, svoj radni prostor u kome ću najveštije izvoditi svoje besne umetničke zamisli ili glista poslove. Na košenje potrošim malo više vremena jer imama mnoga kamena ostrva i ostrvca i tu sam gora od Robinsona Krusoa...

Kad se ironično dotaknem svojih aleja u njima rešim da eksperimentišem, a ako mi uspeju neki moji eksperimenti onda je veliko zadovoljstvo boraviti u takvom svom uspelom vrtu. Ali vrt je i kutak za čaj, ča čitanje, za pisanje, posebno za najdublje disanje, za predah, za odmor, za kafu, za kolačiće, za sokiće, za koktele, za roštilje, itd...

Najviše od svega obožavam do idolatrije da sedim u svom rajskom vrtu kao vrhovni Zevs te da posmatram svoje cveće i na njemu predivne mrave i pčele, leptire. A to je kadar koji ne može da se ničim plati. U vrtu se okrepim i okrepljujem snažim jačam...

Imam čak i svoj kuhinjski vrt po kome prosipam drveni pepeo od sagorelih drva, a pepeo je dragocen jer sadrži mnoge mikroelemente i dobro ga je unositi u svoje zemljište a isto tako sprečava pepeo da neke buduće biljke možda istrule a pepeo ima tu snagu da biljke ojača kao i njihove plodove...

Uzgajam začinske biljke lavandu, matičnjak, nanu, bosiljak, ruzmarin, žalfiju, majčinu dušicu. Iz svakog kutka vrta iznad se vidi ono što najviše volim to ogromno plavo nebo sunce i po neki oblačić beo. Vrt bez otvorenog prostora bez neba iznad glave bez otvorenog pogleda prostora tesan je i guši. Kad vidim svoje parče svoj komad azurnoga neba ja na kratko uzletim gore kao albatros…

Moj vrt ima i voćnjak drveće a sad ću da pomene delić - naše kupine, crne ribizle, maline, jagode, jabuke, kruške, trešnje, višnje, marele, lešnik, šljive, grožde, smokve, itd. Od svega najviše volim svoje čuvarkuće ili sukulente, mediteranski kaktus koji prezimu u otvorenoj “Hirošimi”, daleko ispod nule...

Kompostište je moje najveće blago moj vrtni rudnik đubriva kao i živinska balega a compost svakog proleća nanosim na sve površine onda kada sazri (može i grubo sazreo odlično se uklapa u sve ciljeve vrtlara kao što sam ja), a obično u martu ili aprilu. Vrt je moj radni prostor i kome umem da pikiram svoje biljčice, umem da sejem, da vejem, da posejem, da promašim, da omašim, da odbrusim, na napravim obično svega iz ničega. A najviše volim kad cveća svoga imam u izobilju da se naprave cvetni buketići ikebane. Obožavam da fotografišem svoj vrt, ali odnedavno od prošlog leta da u njemu pravim mini filmske priče. Smimam tamo sve važno bitno a svoje male vrtlarske prizore svoje najlepše vrtlarske sličice, itd...

Već znam kako izgleda svaki moj novi vrtlarski radni calendar posmatrano po mesicima i najviše volim to sadašnje dembelisanje decamebar, januar, februar – mogu da se prečitam...

U vrtu uvek ima nešto da se podreže oreže pokosi rasadi zasadi iznese unese zalije poseje ubere začini zagrne. Pre marta kažu ne treba kositi travu, a ja kažem ne treba sve do aprila do Vaskrsa...

U svom vrtu gajim biljke koje su podesne da privuku namame pčele i druge insekte a to su sledeće biljke makovi plavi, božur, šeboj, kadife, lale, suncokreti,  narcisi, ljiljani, visibabe, rudbekija ili rudbecija, itd...

Ovoga puta izabrala sam samo arhivske fotografije iz kojih se vidi kako je skromnije neukije sve izgledao moj vrt sve do 2023 godine ili u svojih prvih 5 početnih sezona…

Itd…