Dana 5 marta 2026 obrala sam još kilogram svežeg
spanaća i spakovala 5 kesa po 200 g u zamrzivač. Ovo je inače drugo kolo…
Dana 6 marta 2026, tj. danas ono najlepše ali i
najteže - rasturanje komposta, prvi žuljevi od vila i lopate na obe ruke, ali da
krenem kako je tekao jedan lep radan a sunčan dan…
Prvi veliki umor na kraju dana, ali zato u narednih
nekoliko biće i “odmora”…
Posle prve užine skupim samo neka sakupljena semena
od lanjske godine 2025 i pođem u setvu cveća, ali pre toga na astal pod majskom
trešnjom doleti mi jedna pčela (ona koje me takla te prenela svoju magičnu
vrednoću u mene te napravila od mene takođe vrednu pčelu čitav dan iako mi to
nije bio uopšte plan)…
I stane pčela da se poigrava sa mojim pruženim
kažiprstom...
Nakon toga sve raspoložive setvene zone ili parcelice
zasejem cvećem, i to sledeće cveće: šeboj, turski karafnfil, ehinacea, nenev,
neko žuto cveće (ne znam mu ime). I sve ono što će moći da izdrži po malo još uvek
hladnija jutra…
Ali, šta bude biće, jer sve pupi (uskoro biće
behara) - i trešnje i kruške i kajsije…
Pod cvećem zasejem prvo dva najmanja krevetića (oba
pokrijem mrežicama) – prvo onoj kod dva veća tikvišta (u zoni majske trešnje),
a onda i onaj drugi od granja a u dnu spoljašnjeg vrta…
Onda cveće zasejem i u plavoj paletici na ulazu u “Hirošimu”,
ali jedan deo manji preostalog nevena posejem u “Hirošimi” između lavande i ruzmarina.
A svo ostalo cveće posejano je napolju…
Ostalo mi je još semena karanfila i šeboja, ostalo
sam sve zasejala i potrošila…
Uskoro će i šeboj da procveta – puno je već
pupoljaka…
I kad je divan radni sunčan dan – rešim da načnem compost
(jer iduće nedelje imam neke druge silne veće obaveze, te kompost onda ne bi
imao mesta da se rasturi, a to je prioritet) ali nisam imala nameru, a sve
skoro utrošim, ratsurim danas…
I shvatila sam – najbolje mi u mom životu ide
rasturanje, posebno rasturanje komposta. I neko eto rasturi svojim pisanjem, a
ja danas rasturih ovaj divan dan rasturajući kompost…
Sutra sam dan rezervisala samo za kuhanje, dakle ako
sutra budem bez bolova u mišićima spremam se za kuhanje, mada i ako me kosti
budu bolele jesti se mora i kuhati se takođe nešto mora…
Kolica po kolica (hvala mami svaka mi pretera, neka
zajedno saspemo, neka ja vilama ispraznim, a svaka ja uzmem na sebe da
natovarim, nekako da se podelimo u teretu našem bude lakše)…
Prvo sam počela da punim dva najveća tikvišta oko
majske trešnje ona koje sam jesenas načisto ispraznila kada sam compost ugradila
na proširenje setvenih površina u “Hirošimi”, a nakon ukidanja malih bočnih stazica...
Dva velika najveća tikvišta napunila sam obilato do vrha
(ako ove godine ne budem imala budneva i tikvica u izobliju ne znam kad ću,
dakle konačno mi to čudo treba a compost im je nov nikad bolji). Komost zaista
nikad bolji (pun je i kokošijeg stajnjaka) dobro je sazreo pun je kišnih glisti
i to su gliste jako debele (kao lanjski slepići) nikad deblje nisam imala kišne
gliste…
Skoro sam sve ugradila od komposta (sada počinjemo
odbacivati kuhinjsko smeće od sutra na tu početu malu kamaricu počinjemo od dna
te idemo do vrha), skoro sve utrošila samo još jedan nerastureni ćošak. I nigde
nisam našla slepiće (i dobro je što je tako), a ono što je posebno otežano bilo
za moje ruke i mišiće ramena jeste težina komposta – imali smo dosta kišnu zimu
i dobro truljenje, ali za sada jako težak i vlažan compost (ne mogu da čekam da
se isuši jer zadugo tako neće ali rasturen hoće), taman će se sve lepo
prosušiti do setve tikvica i bundeva…
Napunim dve velike kadice komposta (uzmem i onu iz
“Hirošime” na kojoj sam držala krastavce) i još dva manja burenceta i formiram novu
setvenu liniju u te 4 velike posude gde ću kad bolje otopli zasejati kadifice…
Onda sam napunila u zoni drvare dve setvene
parcelice. Obilato bogato do vrha da preleva jer iduće godine dodajem compost na
neka druga mesta...
Iako je samo delovalo da imamo malo ispalo je da
imamo mnogo komposta i ove godine jer je u osnovi naše kompostište jako velikih
dimenzija…
Opazim u “Hirošimi” jednog malog guštera ali kusavog
repića. Dopustio mi je da ga snimim par sekundi a onda je pobegao među koprive
gde inače živi i gde se igra, ali i sunča...
Posvuda danas lete pčele (u “Hirošimi” plus 29,7 u
najtoplijem delu dana) i mnogo je optimističnije sve nego prošle godine, te u ovo
doba dakle ima pčela i vredno rade…
Umor je uzeo danak te jednu pročitanu knjigu neću
moći da započnem večeras da prepričavam, ali umor mene nikad ne sprečava da
zalegnem te da nastavim čitati jednu početu knjigu od čijeg kraja me deli još oko
100 strana – ako budem kao pčela vredna možda je završim ujutru, ali onda ću čak
dve pročitane knjige imati za prepričavanje – samo ne znam kada ću to postići –
no, postižem nije mi prvi put, tako knjige i “Hirošima“ žive uporedo od 2019…
Itd…
Коментари
Постави коментар