Oko 11 sati tek (jer borim se da sačuvam svoju
slobodu i svoje mini pravo na sebe i pre 10 ili 10 sati i 30 minuta, mogu samo
malo pre ako 100 stranica neke knjige pređem, a jutros jesam, neću namerno
napolje da izađem, a čeka se moj silazak i čim me opaze ni ne prodišem a ono
neka smaranja izazivanje da sve počne svađom vikom galamom mojom glavoboljom
ili objašnjenjima ili zašto si ovo a gde ćeš ono, itd…
I nove strašne obaveze kao danas, te samo ono, te
samo ovo, ali ja kad se izjutra pojavim znam šta me govnasto sve sačeka te zato
jako volim da svi pobegnu od mene kao od smrdjivog govneta, da zaćute da
zamuknu od mene), itd…
I kupila sam dakle 40 čašica ili 40 struka paradajza po 80 dinara i utrošila 3200 dinara (srećom paradajz će biti skuplji ali ja sam ga dobila nešto povoljnije, jer godinama od početak “Hirošime” od 2019 tu sve kupujem)...
Ali, danas je dan kad se sprema ručak te odmah sam mogla
da završim taj najlepši dugočekani svoj omiljeni deo posla svoj plan koji sam
ponovila više puta, ali džaba, neko ustane da bi pravio jutranju buku dok ja
hoću u tišini da nešto malo pročitam, i
prao auto, i trošio vodu koju ja štedim da imam za biljke, jer posle kad je
visok račun (a uvek je visok račun, te meni i mami sve treba zavrnuti sve šije,
sve slavine) a krivo je moje povrće, a moja kišnica koja je već skupljena ovih
kišnih dana hiljadu litara to se nigde ne računa. I tako oteglo se sve da posadim
svoj prvi paradajz, ali se neda, uvek neko nadmudrivanje, itd...
Ostavljam paradajz sve do kasno poslepodne po strani
i kuvam marokanski pasulj…
A kad skuvam pasulj onda T u “Hirošimi” dostigne
skoro blizu 40 stepeni - prvo 37,4 pa 38 do najviših 39 danas i pozavršavam još
sijaset drugih “sitnih” umarajućih poslova (znam da ću do paradajza da izdahnem
kao namučeni Isus na krstu) ali sve u svemu jako trčećim korakom raspinjući se
na sve strane po malo po mnogo rintam...
Što se tiče paradajza kupila sam 35 čašica 4 sorte ili
3 zaboravila sam i nije više čudo sludi me sav moj užas, sve sorte koje su
imale i još 5 komada kupim domaći paradajz volovsko srce i tih 5 struka posadim
blizu ulaza blizu vrata, jer tako je bolje, najbolje…
Duguje mi ovaj paradajz da izgruva da nabuja da baci
plodova (u inat) ove godine kao nekada kada sam za jutro brala preko 16 kg…
Ispred ručka zasadim crvenu čuvarkuću mama nabavila
jutros (ja je pitam što baš danas sve mora, kad je paradajz najvažniji) i odmah
mi osvanulo jutro i pune ruke poslova. Sve zasadim pelcere u jednu praznu
žardinjeru. Istu ovakvu čuvarkuću sam imala prošle godine ali su patke prošle
godine sve to nama lepo pojele...
Sve gajbice blizu 100 čašica zasejanog krastavca propalo
je (mama me čeka sa tom tužbalicom, a juče su svi izgledali fantastično te neko
misteriozno podbacivanje za noć jednu samo) sveli požuteli mrtvi ali nema problema
nema frke ja to lepo sve očas rešim shvatim moraš imati i neku propast jer sve
ti je išlo previše odlično), samo počupam samo to malo što je klonulo te očistim
površinu čašica te u iste već spremne čašice ispikujem moju uspelu setvu organskih
skupljenih semenki i uspelo izniknuće žbunastog paradajza i 4 sorte čerija. I tako
13 čašica ispikujem žbunastog paradajza a oko 85 čašica ilione 4 sorte čerija
ispikujem. Ali, to ne znači još ništa, to je samo golema nada, iluzija, očekivanje,
te tek treba videti kako će stvari moje dalje teći i rasti i jačati te iza
Đurđevdana dakle kroz mesec dana ja ću imati mnogo vidnije jače rezultate današnjeg rada truda
(neka mi uspe svaka treća ili peta čašica meni više ne treba neka uspe i svaka
deseta, mada neka ne uspe ništa ja ću ponovo sve isto dogodine ovako), iako
podbacivanja verujem da neće biti ne bi
trebalo ali nije me ovo ništa koštalo, dok me kupljeni krastavac jeste mnogo
koštao par bačenih kesica (semenke kad izručim polomljene sive šuplje nikakve i
dobro je išta niklo, sledeći put treba da snimim to đubre od semenki kakvo se
spakuje)...
Čili papričice prva setva krenula jeste ali nešto
meni to deluje da jako sporo to ide, no ja čuvam tu setvu i čekam strpljivo.
Ali, ja sam sačuvala još kutiju semenki čili papričica i danas sam napravila
novu setvu čili papričica u iste činije u kojima sam gajila čeri čak zasejem i
onu veliku činiju u kojoj nije iznikao ni jedan jedini organski krastavac...
Danas neću da slušam setveni kalendar ma da je
precizan ne znam koliko jer danas ja koristim toplotu i svetlost i ovo divno
Sunce (jer kad bude naklonjeno po kalendaru mi imamo vaskršnje neradne silne
dane a to je da poludiš te nema vremena da se radi samo jedva da se sedi i
crveniše neko slovo a malo je jedan vaskrs nego tri u jeku radova i setve) jer
prethodni put jesam sve uradila po jusu dakle po kalendaru ali omanulo
podbacilo je štošta. Danas ću da uradim ovako, p osvom osećaju, po Suncu, pa da
vidimo imali li uspeha i ovako ili nema a je nemam sumnje da će uspeh izostati.
Nekada me ne zanimaju ni teorije ni tuđa iskustva (posebno ne to) ni datumi ni vreme
jer nešto mora da se pokušava zasejava pošumljava a iz svega nešto mora da
nastane...
Ali moja majska salata ubusila te uspela 100% dakle svako
zrno niklo stostruko i onda rešim da na slobodnim mestima zasejem bar polovinu dobijene
salate jer dolazi špic sadnje i treba se osloboditi gužve čašica gajbica u
“Hirošimi”...
Prvu salatu zasadim napolju u najmanji setveni boks
do ona dva velika tikvišta u onaj mali što su mi neki dan paščad i ko zna ko još onako urušili potkopali.
I ne čudi me da osvane sutra sve ovo moje od danas izgaženo učepano ali tako je
to kad čovek živi na promaji na meti svakoj ali i bali…
Onda drugu spoljašnju setvu salate izvedem u setvenom
boksu u dnu vrta u onom santračiću od pruća gde mi je nikao uspešno neven i
šeboj ali prva linija ili 1/3 boksa nije ubusila, te nešto ćuti te tu dodam dve
linije salate, a akao cveće i krene rasti jedno sa drugim će moći opstati, mada
mislim da neće jer da je htelo niklo bi već…
Na trećem mestu sadim salatu u “Hirošimi” po donjoj strani
uz prvu liniju levog donjeg bočnog boksa...
Ostalo je nešto salate nepune dve gajbice da još
naraste ali će i to po vasrksu kad usledi ostala sadnja (sadnja paprike i čerija
i ostalog recimo kupovnih krastavaca) da se negde zasadi...
Danas je pokrenut sistem kap po kap i sve je
zaliveno oko dva sata. I nadam se da mi dolaze dani uživanja samo da sve
napunim i zasadim pošumim. I nadam se da ću iz današnjeg znoja muke i bola brati
na leto jako sočne krupne i najbolje plodove moje ikada. Iako danas imam potkačivanja
saplitanja kuđenja osporavanja (sad u inat ne bih ništa drugo osim ove
kaljavosti radila, sad bi se ponovo u inat u balegi kupala) i da li ikad ja to
nisam imala, ikad primećivala, ikad osećala. I zato sam umorna jer mi neki nalickani
vampir uzme snage pre nego je podarim mojim biljkama...
Dakle nema očajavanja kupići po vaskrsu 10 struka krastavaca
ali sam ipak one dve i po kesice preostale ponovo zasejala danas diretkno te na
svako mesto pobola prutić da utvrdim jel ne valja seme ili je sve propalo zbog
one hladnoće i mraka ali kako je prošle godine sve mi onako bujalo i uspelo, a
bi oje naleta i talasa mraza 2025. Ja ipak sumnjam mnogo u semena jer nisu se pokazala
dobro (podbacila je duguljasta rotkvica koja trpi hladnoću dobro a niklo je oko
1/9 samo). A uskoro će sve dobiti svoj traženi odgovor kad za mesec dana svedem
račun...
I tako sve mi je prilično doterano utegnuto već u
“Hirošimi”, a kad velim onda da reknem da paradajz nije došao tamo gde sam
pobola sve one kočiće jer napravila sa novi plan i došlo je tek danas sve tamo
gde treba a na svoe pravo mesto, i već ima plan gde će doći paprike kao i čeri
kupovni po ostalim nezasejanim slobodnim mestima…
Mama je danas ubila rovka te nadam se da mi neće
napakostiti i ništa iseći…
Pre ručka obrale smo spanać mama i ja te spakovale
još 2 kg spanaća. Spanać još malo i žrtvujem ga jer ostavila sam dosta dobre
količine (za sada mnogo više spanaća nego blitve) jer ću na mesto spanaća da postavim
čeri najverovatnije ali i krastavce kupovne, te jednu liniju spanaća uništavam
(počupam načisto) a ostalo stavljam još neko malo vreme...
I tako danas se ponovo sastavi sve iako sam ja baš
ovaj ponedeljak mislila da ću odmorno uživati a samo sadeći paradajz ali nije
bil otako jer trzalo se na razne strane rastrzavalo i sve pod nekim teškim
okolnostima zvocanjima primedbama, bez ijednog bravo odlično super divno, bez
ijedne misli pohvale (neki ljudi ne znaju šta je pohvaliti nekog svog, a takvi
dosadno žive da hvale samo što je tuđe) itd. I samo negativna samo porozna energija
samo ne znam ni ja više kako zašto meni tako, a sve naopako….
Čitav dan me kobajagi bolela glava, ali i ne čudi
mene jer glava boli samo kobajagi zbog nekih budala…
Nisam imala vremena da umesim ništa slatko, niti da
zabeležim sve radne silne trenutke a bilo ih je više nego što uspela malo jesam
da zabeležim, jer sutra se već zaboravi šta je neko postigao danas – sutra je
nova borba da se dokažeš da se radom krvavim pokažeš da se iskažeš kako eto i
ti radiš, itd...
I tako ono što je trebalo da prvo uradim uradila sam
zadnje a posadila sve na plus 37 stepeni jer nije padalo manje svih 40 struka
paradajza oko 17 sati završila jer onda je trebalo čekati umoran gladn još 2
sata da se sve kap po kap zalije (odrekla sam se svoje nezaslužene večere, sve
mi je postalo kiselo od ručka, od danas
sve otužno i malo ću da gladujem te možda sutra budem bistrije umela da
se postavim)…
Danas sam teško i pod velikim nazovi stresom i umorm
sve završila sve podnosila da ću “razbiti” glavu skakome ko mi zatraži da
nekome odnese moj paradajz ovako teško i mukotrpno posađen. I mene to jako
mnogo košta mene moje snage a to ima jako veliku cenu koja ničim ne može da se
plati...
Danas sam mogla prodati čak 50 jaja (ali ja ne mogu
da napravim jato koje nesmetano živi koje dososi jaja jer mene sve neki maleri
tuku) ali neka su već rezervisana dakle upanred prodata, i ja ne mogu ne mogu
da napredujem moje ideje su male smešne glupe (meni es prebacuje što sam toliko
onoliko utrošila da se sve to podigne) te jedva čekaju oni nalickani da se
nekako meni s jutra narugaju a neko mi proriče danas da sam ja ovim pala (ja ne
vidi taj pojam u mom životu i ne smatram težak rad padom već vrlinom) jer po nekome
je bitnije da dasa opere i nalicka svoju mašinu svoj auto i da se voza dok majka
i ja čitav dan trpimo rastrzavanje vrućinu u gumenim čizmama (mama ima mnogo lepše
žute čizmice te baš joj zavidim moje su otužno crne) jer ako ne zasadim paradajz
neće mi ga niko kupiti, itd., itd., i tako dalje, a i ne može da se kupi onako
čisto i zdravo kako ga ja napravim…
Mama mi na svu moju muku otkrije da je luk zalivala
pepelom o kako ona veruje u sve što čuje (u sodubikarbonu, u prašak za pecivo,
u so, i ko zna šta je još sipala po biljakma da ja ne vidim nikada, i slepa sam
dakle postala), a šta sam mogla ona likuje
danas te kaže zato luk nisu napali crvi dakle ja dok čitam dok me napolju
nema može da mi se uradi zlo i naopako, sve kako ja neću i ne želim, a ubiše me
sa dupleks trikovima šta je dobro piti šta je dobro jesti a šta je loše ubiše me
sa dupleks podsticajima sa ko zna čijih jutjub kanala, da sam preneražena,
poražena, uništena i tako od 2019 i strašno je kako sam u neki inat sve preživela…
Ima ljudi koje je danas sramota kad su dve žene vredne
i sposobne pa sve uzmu na svoja pleća, ima ljudi koje je sramota da prodaju ono
što se proizvede, ima ljudi koji ne sede nikad u svom divnom dvorištu nego u tuđem
ili u nekoj od kafana, itd., ima ljudi kojima je kuća auto a ne kuća u kojoj se
živi, po kojoj padne prašina paučina te
treba sve oribati ususati, a oni žive da samo prljaju, (ne pada mi na pamet da usisavam
i perem zavese da je milon praznika kao što je ovaj što dolazi meni praznici
više ne dolaze ja ću da počnem da živi zapušteno aljkavo smrdljivo klošarski namerno
u svojoj divnoj prašini i paučini još zadugo sve to mora da sačeka da se ja
dobro odmorim da sve zasadim jer ja sam tek počela da se umaram i smaram). Ima
zaboravnih ljudi takođe koji su pre godinu dana bili na ivici života i smrti a
sada su na ivici provokacije. Ima i nezahvalnih ljudi na koje se potroši sva snaga
i koji pljunu na ovakve nas dve kao da nismo učinile ništa, ima ljudi koje neke
kao nas dve ne mogu da podnesu niti da istrpe, pa od njih moraju da beže...
Juče su nam pronele koke u bunker (prva od 8) one od
250 dinara koje su još neko vreme izopštene. I polagano i one pristižu. Oko ovog
uštapa koke su malo smanjile prinos jaja ali snesu po 6 po 7 ne više preko 10
ili 17, ali i to će se ubrzo sve srediti i ponovo biće dosta dobro...
Još oko 90 strana ostalo mi je da pročitam i roman
“Čast”, i onda se pitam da li uopšte vredi nastaviti čitati dalje – opet sam u smislenoj
krizi, hahaha. Videću. I sutra bi terbala da okončam i tu “zadnju” uzetu knjigu,
a dalje šta ili kao dalje - ne znam – reći će mi se samo...
Ono što je danas jako jako to je zujanje pčela na
beharu majske trešnje koja je danas ponajlepša...
Itd…
Коментари
Постави коментар