9-15 MAJ 2025…

 

 

Dok daleko izvan “Hirošime” posmatram jedan profesionalniji i agrarno uspešniji a pravi plastenik od 17,5 metara dužine dobijam uvid u system zvani “kap po kap”, a onda i neke meni nove alate kao i neka nova znanja ali i predivan poklon a upravo pomenuti tzv. sistem “kap po kap” samo da dođem ponovo kući devetog maja i onda desetoga dana maja da se baš osmelim da sve instaliram sa majkom…

Ali, nažalost nisam bila hirurški precizna, niti sam dobar vodoinstalater ispala te su moje približno tačno probušene rupe od 16 mm na crevu bile nešto veće te nosu držali zavrnuti ventili dobro tek puštenu vodu i samo sam napravila svoj neuspeli projekat no uz malo pomoći uskoro (već sutradan 11 maja 2025) će sigurno proraditi i taj moj sistem “kap po kap” da olakšam vrtlarske muke zalivanja meni i majci (posebno njoj)...

Već sedmog maja mama mi preko telefona negde daleko saopštava kako izgledaju naše male i velike stvari u “Hirošimi” a ja ne mogu ni da približno u svom tom haosu ili ovozemaljskom paklu zamislim da je sve tamo tak prekrasno i govori mi da već imamo prve otrebljene male zelene paradajze…

Šta to meni sada u mučnini sveopštoj znači…

Pošto i dalje nema nekih stabilnijih rešenja po drugi put se izmučena od iščekivanja i preživljenih trauma kao i strahova vraćam kući, bar na 3 dana mislimi tako (iako će biti sve na 2 dana) da “uživam” u svojim malim radovima u avliji i “Hirošimi”...

Čim sam stigla tog 9 maja kući odmah sam posle jako teških 16 dana ili posle 23 apirla 2025 pokosila po treći put svoju avliju a trava je baš izgruvala u mom odsutvu (kako samo malo fali kad vredne ruke nestane da sve proguta trava i korov – propast, pustoš) a moje cveće je odjednom progledalo i sve je ponovo dobilo svoj puni blistavi odraz dimenzija koje su utešno samo negde drugde, a negde jako daleko od svih ovozemaljskih muka i pakla…

Pre košenja sam zasadila sve što se moglo u prvom navratu još zasaditi...

Istog 9 maja 2025 oboren je novi toplotni rekord ili najviših 44,9 stepeni u plusu...

Nigela je već procvetala a šta meni sada znači svo to moje cveće...

Počupan je sav jesenji peršun i tu je dodat čeri paradajz iz naše rasade...

Majka je zasadila skoro sav kupus rani iz obe setve s tim da je druga setva dala jako malo struka kupusa...

Na mesto kupusa ili u samu srž onog našeg malog rasadnika prenela sam i zasadila onu moju svu izniklu šparglu čisto i blistavo da vidimo šta će dalje da biva te ima li snage da se razraste za svoju dugovečnost...

Sve buja i cveta ali šta to meni sada u teškoćama mojim ili našim znači, čisto da se raspameti čovek od svelepote ali još ne može pošto se raspamećuje dan po dan čovek od ukupno svojih strašnih najstrašnijih 18 dana najmanje, do nekih drugih a sasvim trivijalnih stvari i stvarčica koje se naprosto životom zovu...

U spoljašnjem vrtu za 6 dana ponovo se sve dupliralo, izraslo, stasalo...

Mama je boraniju okopala sama i zagrnula je a onda i zaosočila i zaista njen trud je nagrađen lepom boranijom a čak je udarila sama i pritke…

Neveni nisu samo žuti jer ima ih i narandžastih...

Kamena elipsa ukraj česme ispala je ove godine dakle savršena – a mali kameni krug konačno ponosno diže svoje kamene oči na svelepotu onih prekrasnih petunija a drvo sreće imaće čemu da se raduje posebno već postignutom kontrastu žutih nevena i ljubičastih petunija...

Ali gle – novog majskog velikog čuda – već procvetale i prve ljubičaste perunike naše kao i turski karanfili različitih boja...

Procvetao je i beli jasmin kao i moja okačena mala verbena...

Na poklon sam dobila dve viseće bele saksije u koje sam ubrzo zasadila cveće iz moje rasade a petlovu krestu i salviju...

Procvetale su i naše ruže (a po mom konačnom povratku 12 maja procvetali su i prvi božurovi)...

Naručena su 3 ćurana tako da ćemo imati ponovo ćuranski tov ali nešto skromniji a svoj četvrti ćuranski tov koji počinje od 16 maja, pa sve u naredna 3 meseca još...

Stigle su prve liske za sarmicu koju ćemo skuvati već sutradan 10 maja od ranog našeg kupusa ditmar (a ubrzo će stići nove liske i za još jednu šerpu sarmica 14 maja)...

Trešnja majska ima tek po neka krupna sazrela a prvi plodovi se okusili 9 maja dakle malo pobedonosnog samurajskog duha ove 2025 uneto je u biće baš izmučeno i potrešeno, potrošeno...

Deseti maj 2025 – beremo prve liske našeg ranog kupusa ditmar i savijamo prvu prolećnu sarmicu...

Pošto nije uspelo na mom sistemu “kap po kap” da ne curi po liniji glavnog debljeg creva onda sam sve odložila da bolje profunkcioniše samo koji dan kasnije, iako neće ni tada, te smo majka i ja sve zalile crevom nadajući se naivno da će to biti samo još ovaj mučni dug put čekanja...

Makazama sam ošišala nešto liski na paradajzu te sam zakinula zaperke a inače to je isto samo po malo radila i majka dok se ja nisam vraćala...

Stavila sam ili razvukla očas posla dakle 6 linija i 6 slavina i sve sam glavno i veliko po dužini unutar “Hirošime” pokrila samo mi je žao što sam morala da prekinem svoj prvi pokušaj puštanja u svečani rad natapanja  kad je na dva vitalna mesta puštalo baš vodu i samo malo na onih 6 slavinica...

Na krastavce zadnje posađene iz moje rasade dakle na sunčani potok udarila sam kočiće i povezala najlon (naučila sam i videla novi sistem vezivanja krastavaca i paradajza bez upotrebe kočića te ako uspem da se toga setim iduće naše osme setvene sezone 2026 biće sve bez ijednog kočića unutar “Hirošime”)...

Onda smo mama i ja spakovale ponovo sve gajbice i čašice u našu malu ostavu od paleta i samo još pola džaka šumske zemlje imamo u zalihama no za ovu jesenju sezonu pokriće me ali za iduću verovatno bolju sezonu 2026 moraću više da radim ili jače da se baš trudim i da pronalazim nove bale šumske zemlje...

Imamo mnogo malih krastavčića…

I to bi bilo nedge malo ili veliko naše sve-to, do mog definitivnog i konačnog povratka 12 maja ili otpusta od svih briga i strahova što će biti verovatno što skorije, ali brige i strahovi zapravo nikad ne prolaze, pošto mnogo toga ipak ostaje ili se nastavlja pod nekim drugim, čudnim ili posve drugačijim zapitanostima, zabrinutostima, itd...

Dana 11 maja 2025 pravim mali novi raspored cveća na avlijskom aatalu samo da promenim ili nešto malo izmenim da bolje poteče od recimo sutradan…

Tog istog dana uočavam i prve procvetale plave makove…

Dana 13 maja 2025 posadila sam svoje dobijene vrtlarske poklone – kesu prolećnih lukovica i postavila jednu dobijenu saksiju sa rasađenom nanon…

Toga istog dana mama je u velikom tikvištu presejala semenke preostalih bundeva koje su inače dobro krenule i udarile vrežom ali su ih puževi golaći desetkovali…

Sa povrtakom donosim drugo parče creva koje je odrađeno bolje i profesionalnije (11 maja), jer nije mojih ruku delo, ali nažalost nije se dalo da natapamo svoje povrće jer system ponovo ne funkcioniše kako treba bez curenja, ali ovoga puta završni glavni ventil curi samo verovatno zbog zgužvanog dihtunga kao i još nekoliko malih lulica ili pvaih ventila prska vodu kao gejzir a što ne bi dakle smelo. Tako da po treći put tek imamo sreće, a treba dakle nešto uraditi ponovo potrećiput da system kap po kap proradi ili profunkcioniše. I utešila sam se da i vrliji od mene omaše a ne samo neuka ja...

Nakon svega malo je što čoveku pukne proteza, pa onda i jedna plomba, a nakon svih izdržanih užasa zaradi od stresova i herpes...

Danas 15 maja 2025 virnem u ”Hirošimu” kad tamo pamti se najmanja jutarnja T ovih majskih prolećnih jutara u iznosu od 3,2 stepena u plusu mašala...

Itd…