Najniža jutarnja T u “Hirošimi” desila se 9 januara
2026 i iznosila je minus 9 stepeni po C, te za sada do prvog februara tekuće
2026 godine nije bilo izmene tog rekorda…
Dakle ova zima 2026 jeste hladnija (možda i
banalnija!), a jeste i malo više žešća nego ona od lani kada je u 2025 najniža
upamćena jutarnja T u “Hirošimi” otvorenoj iznosila minus 8,2. I ne znam da li
će biti još hladnije ove zime 2026, a nešto verujem čak osećam da neće (pasus
koji sam propustila da ispišem na koncu januara 2026 – ali samo u pisanju nikad
nije kasno nešto kazati, kao ni u prisećanju svom)…
Kaže se pak sledeće: “Svako raskravljivanje
(otapanje) šapuće: dolazi Proleće”…
Drugog februarskog dana 2026 kupljeno je ukupno 33
kesice semena, a svaka po 45 dinara i tako prvih 1485 dinara je već uloženo u
našu osmu vrtlarsku sezonu 2026 – pripremao se za prvu setvu od 19 februara 2026
kada treba započeti sa ranim kupusom ditmar – sa pripremom svoje rasade,
sasetvom salate, itd…
Trećeg februarskog dana pored reke, ali i u avliji
lešnik već resa i kad ga protresem prepun je žutog polena (zapravo rese su od
jeseni prošle, ali su tek sada više primetne i onako istaknute oku posmatrača)…
U “Hirošimu” sam unela malo duha planine svu
mahovinu, venčić suvih trava od jedne Pedesetnice, 3 grančice hrasta, kao i šišarke prikupljene
još prošle jeseni, sve prirodne elemente koji nisu završili u nekoj od
predviđenh suvih ikebana…
Posle više godina kaktus božićnjak je krenuo da
ispušta svoje purpurne cvetove ali tek pošto je prošle godine doseljen na novo
mesto na prozor letnje kuhinje…
I kad pomislim da je sve završeno, da se divno
kreće, kad gle iznova nešto slično, te tako petog febraurskog dana 2026 odmah
me sačekuje vest da je umrla jedna koka. I tako moje jato nastavlja samo da se
osipa, te svega 28 kljunova (prepolovio se moj san i to dok trepnem kad ću
dostići 40-50 grla), a od toga samo 22 koke nosilje…
Neko kao i uvek u svemu vidi smrt – vidi ono što ja
ne vidim (iako sam sinoć čula sovu nisu mi pevale o smrti kako me tako plaše od
kako postojim). Umire koka iz jata koje je kupljeno prošlog juna ili jula na
vašaru i to su mi dva kobna jata, podmladak 2025…
I te koke danas kaže majka baš nevesele, kaže ne
obraduju joj se, a ja mislim da ih ona previše davi, kad neće da piju vodu ona
im otvara kljunove da ih napoji, a za mene je to nasilje, možda mora da crkne
sve ono što je slabo, zanemoćalo, neka se očisti i ostane ono što je jako zdravo,
te od danas kao da neće više nositi jaja (majka ne shvata da imaju svoj period
kad se umore moraju odahnuti prestati malo se obnoviti), te ovo, te ono, te
neki mi urok uzme sve – ali baš mene briga - neću više nikad crći - neću se ni obesiti
- i nije mi prvi put da nam urok nešto uzima, a večito isti umor čim oči otklopim.
I strašnije od svakog košmarnog sna…
Neverovatno, ali neću moći više prodati čak ni jaje
(juče sam recimo prodala sve, misleći da će sneti danas ponovo), jer od danas
kartoni su svi prazni čak nemamo ni mi više dok se ponovo ne pronesu i ne obnove
se, a do juče bilo ih je previše (da li je ovo zbog uštapa ne znam ali mislim
da ima uticaja negativnog na sve, neki posebno loš astrološki aspekt). I sve u svemu
nema napretka meni jer imam neki teški urok u to sam jako ubeđena. Čak po mami
još dve koke najmanje kunjaju (imaju modri oberčić kako veli) kao i ova urmla, pa
će i one da nam odu kako misli mama…
A ja sam nemoćna, preumorna, a ništa i dalje nisam
započela i sve manje imam snage za početak, svi znaju bolje kako treba da izgledaju moje zamisli, a i što počnem
strašno mi je, te ne znam čak i ono što sam mislila da znam, te neka odu neka crkvnu
sve neka se sve ugasi ako tako mora neka se ugasi (neću ja da se ugasim a mogu
verovatno jednom i to) umorna sam previše te čitavo jutro samo cimanje i jedva
uspevam razbijene glave glupostima da okončam i privedem kraju još jednu dobru knjigu
Olge Tokarčuk (kao da se zbilja poklapa sa štivom te mesto drame život mi
postaje zamršen triler)…
I ne samo to - sve što ja osmislim neko mi pomeri… sa
svog mesta jednu zelenu kantu držim na svom mestu ispod lešnika i tu kupim
materijal za compost (a nekome to smeta nekome sve smeta što ja napravim i
postavim) - a neko svaki dan postavi kantu na neko drugo tupo mesto (zapreči
putić iza lešnika kantom) tamo gde joj mesto nije i ja moram da udahnem
najdublje što umem da ćutke sve pamtim da obraćam pažnju za sitne male banalne detalje
da ne dozvolim da me neko posle 50 godina i malo jače baš toliko izludi ili zaglupi
već viđenim metodama ispiranja mozga…
Kokama su kupljeni vitamini za utehu (400 dinara antibiotik
ne smeju da uzimaju jer nose jaja), iako i one imaju pravo da im jednom dosadi
tako živeti…
I onda umrla je petog februara 2026 druga koka i
jato je spalo na 21 koku nosilju i na 27 kljunova. Snele su samo jedno jaje
danas. Dakle, prava dnevna mora…
Dana 6 februara 2026 umrle su još 2 koke nosilje i
njihov ukupni broj pao je na 19, a jato se smanjilo na 25 kljunova, a majka
kaže još nekoliko koka kunja. Mnogo je dobro meni bilo krenulo tako da je ovo
donekle očekivani udarac potmuo i nije po prvi put, ali nema veze, ja ću ponovo
krenuti iz svoje apsolutne nule iz još jednog svog razornog poraza i jednom
ostvariću svoj san od najmanje 40-50 kljunova u KOKO ŠINJCU, mada i ne moram,
umorna sam od pokušaja…
Dakle, da vidimo koliko još možeš da uzmeš koka i
koliko još bola i štete možeš da mi načiniš, da li zaista možeš da me dovedeš
do gladi i krajnje bede…
Onda sam dva puta po 3 puta zakrstila ikonom Blažene
Ksenje moj KOKO ŠINJAC, pripalila svećicu dobijenu iz Jerusalima zažiženu jednogVaskrsa
blagodatnim ognje, jače sredstvo trenutno nemam da zaustavim taj čudni udarac ili
pomor (strašno je za 2 dana izgubiti 4 koke nosilje, itd.)…
Dana 7 februara 2026 isekla sam suve izdanke špargle
i primetila nove deblje izdanke tako da je i špargla počela da se budi i raste…
Juče koke nisu snele ni jedno jedino jaje (prekuče
samo jedno, a mama je juče kupila 10 komada jaja u prodavnici svako po 21
dinara a ja ne mogu da ih okusim, čekam da moje koke meni ponovo pronesu kao nekad),
tako da posle avgustovskog većeg zastoja iz 2025 ovo je nakon 5-6 meseci ponovo
novi očekivani zastoj, od nekoliko dana, a onda će proneti opet i opet. Danas
nema gubitka, ali mama tvrdi da će još 2-3 koke najmanje otići umreti jer po
njoj one kunjaju leže nisu vesele. Ostale koke su dobro…
Danas smo zalile sve u “Hirošimi” pomalo će sve to
da počne kako otopljava kako se primičemo prvim setvama. Unela sam veliko bure
unutra da imamo neku količinu vode za početak zalivanja…
Itd…
Коментари
Постави коментар