Jako divno jako napredno obećavajuće radno jutro,
koje strah može da sruši dokusuri za 2-3 sekunde...
Završila sam čitanje Mešine “Tvrđave”, te taman počela
spremati se za nove male fizičke poteze i danas kada je toplo osunčano ne
sluteći da će me upavo potkačiti onaj neki potmuli strah začet u zapisima još juče…
To je i dan u kome je nestalo vode, a u vrtu se mora
raditi i trpeti crnilo pod noktima crnilo od zemlje od humusa, itd…
Najpre dovršavam mali propust (zapravo nije propust
već zasejana gornja strana – čekala je čas kada se rastereti od biljaka a uvek je susret jeseni i proleća u setvi) od
prošle jeseni i postavljamo mama i ja još 4 preostala creva za sistem kap po
kap sa gornje desne polovine “Hirošime” i upravo tuda gde sam bezbrižno bez
sraha rukama čupkala po neku travku i navlačila creva desiće se ubrzo i najbliskiji
a šokantni susret sa nečim malim ali jako opasnim jer je to malo dakle nešto veće
donelo na svet kao da je eto došlo da me i dalje drži u još većem strahu jer od
kako sam imala bliske susrete sa slepićima uvek imam otvorene najmanje četvore
oči ali i oprez...
Videla sam guštera da donjoj levoj polovini
“Hirošime” na preko 26,3 stepeni u plusu, a onda još nekoliko gušterčića tamo
gde raste kopriva tu im je u koprivištu
stanište, a koliko je bilo oko 14 sati i odmah sam se u sebi pitala ima li slepića,
ali i neizgovoreno znam uvek negde ima gmazova i zmija samo nije im nikad bilo mesto
u “Hirošimi”, prvih 5 godina nisu se ni sretali, zar da me teraju i plaše u mojoj
“Hirošimi”…
Pošto su neki udareni drveni držači (stubići) pod
zemljom natruli ja sam sa 3 mala panjića pokrila te pukotine da odozdo ništa ne
može da me plaši, znajući da iz zemlje iz podzemlja može svašta da dođe ali ne
mora više ništa tako jezivo da dolazi meni, i pošto sam lepo razvukla 4 duga
creva kao 4 guje mene je nešto vuklo da zagledam da podižem ta 3 panjića i već
na prvom šok – imala sam šta da vidim...
Malu gujicu mali okot otrovnicu sa šarenim leđima još
veći šok a možda je šarka ali slepić to više sigurno nije toliko sam naučila,
ta mala zmijica mnogo veća od kišne gliste, palaca već jezičićem punim otrova
palace jezikom i sva je uvijena pravi neke oblike (meni se učini da mi napravi srce
ali džaba joj neka beži od mene) počela je da nestaje pod compost da beži, a ne
može da bude tu, to je moje mesto nije njeno, a ja se pitam – zašto voli moj kompost
pobogu u koji sam zavlačila ruke a sada ne smem ni u rukavicama da se mašim blitve
ili spanaća bilo čega pošumljenog tamo. A golim rukama sam zakidala spanać neki
dan – sada se sledim. I tako mami povičem da mi donese nešto, užas mi leti kroz
glavu, a donese mi vanglicu i jednu vanglu i ja ubacim malu gujicu a mama je iznese.
Ja sam do tada bila snažna a onda sam se bacila u drhtanje u sebi da je to strašno,
i kažem joj da je živu samo baci negde napolju u travu, guje zmije ne ubijam ne
prizivam ne želim ne trebam ali ih lepo molim da me se klone da ih moje oči
nikad ne vide. Čim smo našle onaj svlak prošle godine (mama je to našla ispod
lavande) bilo je straha i opreza - šta ću kad je topla “Hirošima” postala
terarijum izgleda...
Bila bih presrećna danas da sam ugleda mnoštvo slepića
(iako ne volim ni to da vidim) a ovako sam šokirana te drhtim čitav dan a kako ide
i sve naredne moje setvene mesece. Ulazila sam više puta da razgledam zagledam ali
više nema šoka dovoljno je samo jednom tako nešto strašno videti te nikad više ne
zaboraviti. I kako odjednom java može da bude užasnija od košmarnih snova…
Ali morala sam da idem dalje, da radim, da se krećem,
ne znam kako, išla sam, radila, jer ne sme da me parališe strah niti ona mala zmijica
a jeste. Pripremam se za setvu za subotu…
Svu nansen preživelu salatu iz kadice (jesenja
setva, ona koja nije imala snage da stasa da je rasadim u novembru 2025) rasadila
sam zasadila svu napolju u malom plavom tikvištu...
Neke saksije sam napunila zemljom...
Jedan bokor samoniklice koprive sam zasadila prenela
u zoni začinskog bilja...
Berem luk srebrnjak, ali iznutra sam i dalje baš sleđena
od straha, od svega, od ničega…
Cveće se budi avlijom, a probudio se i drenjak tu su
već prvi žuti cvetići…
I tako razvila sam novi sistem opreza - najpre
prošetam po stazama svoje “Hirošime” kao ludak a uzmem jednu tanku metalnu
šipku koju svuda mogu da zavučem, sve da proverim, sve rastinje njome malo prodrmam
protresem oko stubova drvenih sve po malo istražim da vidim ima li ispod šta iznenađujuće
i onda kao malo odahnem. I prvo sa ulaza (ulazak je bio radost sada je strah
oprez šok) sve pomno obiđem kao ludak sa šipkom u ruci, da prvo iskeniram teren
ali više nikad neće biti isto raditi u svom omiljenom prostoru (sve je obesmišljeno
dakle) kad u njega zaluta gujica otrovnica…
Strepim i stalno sam nečim ugrožena (ugroženi smo) čak
i kad se bavim samo jednim malim sporednim banalnim vrtlarstvom…
Razbijena mi je misao i kako mogu da se skupim i
opričam “Tvrđavu”…
Itd…
Коментари
Постави коментар