I tako sam čitavu noć smišljala razmišljala šta mogu
da prerovim u svom vrtu pebede nazvanom još 2019 “Hirošima”…
I dosetila sam se nešto moram svoje lepo žrtvovati,
uništiti, a zapravo moram da maknem čitav predivan red od 12 metara dužine postavljenih polovnih crepova i da uklonim
sve te da mi desna gornja polovina bude više preglednija (neću da se plašim pitajući
se šta imam tamo iza crepa, iako tamo ničega strašnog nema sjer ve dolazi iz
podzemlja)…
I dok sam rovila rušila svoju lepotu jednom sazdanu
u znoju, dok sam sve uradila sama (čitav dan radim sve sama, neću da mi niko
danas asistira, tako se najbolje ostvarim radeći ćuteći misleći) – a ništa nsiam
videla ni jednu zmijicu. Ali onaj šokantni susret juče bio je kosmički znak
dakle, a dovoljno da mi upropasti moje neke zamisli i da me natera na nove
zamisli na nova prekopavanja na nova rušenja na nova ustajanja a ponovo iz
pepela...
Nema straha dakle mogu da se suočim i sa otrovnicma
ali i neotrovnicma na blizinu kao i na daljinu, ubaciću i vile ako treba pa
ćemo se gujice bosti pa ćemo se gujice terati itd., mada bolje vam je da mi na
vidik ne izlazite nikad više, nema trećeg rešenja, nema solucije, ali imam nikad
veći oprez i dalje…
Onda sam po prvi put sinoć čula da su to neke zmije meni
čudnog naziva (još postoje reči koje nikad u žiotu nisam ni čula a ni pročitala),
kao recimo reč smuklja. Smuklja je kaže Gugl lažna šarka (majka lepo juče reče
ovo je šarka i bila je blizu zbilje) dakle zmija jeste, ali kao nije otrovna (no
meni je svaka otrovna), no ne bih ja volela da je sretnem bez obzira je li ili nije
otrovna - meni je uglavnom upropastila dobar deo života (srce mi je strah
oslabio) i prisela mi moje sve užitke do juče bar one vrtlarske…
Dakle, “pala sam” od umora danas kao (tako sam sebi
sama nametnula takav ritam da ozdravim od onog sraha da ga isteram bez
salevanja ugašenog ili zagašenog ugljevlja; mada i to treba ponekad primeniti;
meni bi rastopljeno olovo pokazalo dakle zmije), onda sam dobrovoljno gladovala
pila samo vodu kao isposnik a to je baš gadno kad se fizički radi malte ne može
da se ubije čovek, a preskočila sam prvu užinu drhtala nametnula sebi nikad
gori tempo valjda da se očeličim preživim u toj jezi pod kojom sam još od juče. I vrtelo mi su u glavi osećala sam mučninu
ali trpim - vežbam svoju žilavost – a bilo mi je čak crno pred očima, to jedan
korak do nesvesti, u par puta sam sela, ali ne pomaže mnogo, pomaže malo,
ponovo sam drhtala i sve do ručka “jedva” izdržala sa osmehon na licu, iz svog
inata, sa gospođicom macolm u ruci (macola je ženskog roda čarobno tek danas
primetim), da se ne onesvestim bukvalno, ali sam uradila kako sam sinoć sve
zamislila raspredala iskoristivši svoj još jedan osunčan poletan dan. I nemam kad
ni da nešto ispečem, a komo li da više čitam (sada sunčani mali časovi nisu za
knjigu – za knjigu je malo jutarnjih sati odmah po buđenju i veče celo) mada
uveče sve ja postignem propušteno čak 100 strana mi ne gine, ali i jutru približno
toliko mogu da zgruvam ako ne pojurim na sunce, ako pojurim prvo bar 50 strana
da se uvežba mozak…
Danas sam trebala da krečim kokošinjac (tako sam
rekla sebi juče sve dok nisam ugledala ono sklupčano zmijče), ali danas odlažem
krečenje za početak iduće radne nedelje za ponedeljak ako mi bude inspirativno
(ne znam do kada će me držati moj polet ali s obzirom da sebe baš poznajem
ponajbolje hoće tek se dakle sve započinje)...
Poskidani ili sav počupani polovni crep odmah (još
sinoć dobijem ideju) gde ću da lepo ugradim i ostane mi samo 9 viška za rezervu…
Kada sam sve lepo udesila i sredila u “Hirošimi”
premeštam se u zonu drvare napolje u vrt na drugi zadatak (danas sebi namećem
samo 3 poslića ne previše) a između dve marele na mesto gde sam prošle godine napravila
manji setveni boks od ramova troja vrata te opašem svo to drvo kao tvrđavu sa svih
strana crepom jer kad jednom istruli to drvo imaću jake bedeme neurušive...
Onda okalemimo marelu istu onu koju smo po prvi put kalemili
prošlog teškog proleća pre godinu dana koja se i nije primila i ponovo 4 male
grančice uzdanja, te valjda ove godine imamo nešto više sreće i napretka te
očekujem da se marela končano omladi i primi jer umorna sam od ponavljanja
jednog te istog po nekoliko besmislenih puta (bilo bi končano normalno da mi
nešto od prve uspe; nekada se nama svaki kalem primao od prve lopte, ali posle
muke)...
I na kraju sa preostalim tovarom crpa i macolom premestim
se sve preteram na treće mesto a u divnu zonu kokošinjca da uredim nešto lepše
žardinjeru, te povadim cigle pored žice i zamenim ih crepom jer cigle propadaju
krte su jako brzo se drobe troše jer lošeg su materijala. Ali povađene cigle
ugradim sa donje strane sa čela žardinjere (ostanu mi samo 3 viška; i one će
negde naći svoje mesto) napravim novo mesto - tu imam ideju da zasadim ruže. A
onda donesem pun poslužavnik odgajenih čuvarkuća iz “Hirošime”- čak 10 saksija,
prvo sam postavila tih 10 a posle dodam uz one dve još jednu koju sam upravo danas
zasadila, i konačno sa tih 11 malih čuvarkuća, malo više malo bolje sredim uredim
zonu oko kokošinjca po kojom sam dugo rovila menjala eksperimentisala dok nisam
sve doterala do savršenstva – još samo da uskoro dođu ruže...
I to sam postigla sve u par sati do podneva do ručka
a nakon ručka konačno malo više vremena da se ispeče jedan kolač za veliko sutra,
za srećan početak osme setvene sezone...
I dok pod trešnjom majskom pijem kafu a nakon divnog
ručka i zasluženog omora danas primetim ono što juče nije bilo - prvi šafran prvi
će da procveta od svih lukovica mada prošle jesni nisu ni cvetali (bilo je
sumnjivo da li su opstali a vidimo jesu čak su lepši nego prošlog proleća) a
izgleda samo u proleće hoće da cvetaju u jesen biraju da ćute da ih nema mada ko
zna mogu neke jeseni da me baš iznenade...
Itd…
Коментари
Постави коментар