Napravila sam šablon po kome je isprskan broj na
poštanskom sandučiću sa obe strane i sve u svemu ispalo je perfektno sve čega se
latimo ili god taknemo. Okrepljena je rupa ostala od izmeštanja a onda je i dobro
pokrivena raznim masama, samo što nisam sve trenutke današnjeg dana pohvatala
jer događaja uvek kao i radova imam i previše…
Jutros dobra berba te se u korpi nađoše dve tikvice
begradske jedna najteža do sada ubrana sa onog malog tikvišta ukraj drvare prva
setva od 12 marta 2026 a površina te setvene parcelice oko 2 kvadratna metra (zadnju
sam je napravila od ona 3 presma) od čak 805grama (to je novi rekord), a druga
manja tikvica od 449 grama od koje ću odmah posle za ručak napraviti jedan izmišljeni
delikates. Sve u svemu u obe tikvice
ukupno danas 1 kg i 254 grama…
U korpi se nađoše jutros još i jedan krastavac, a onda
jalovi muški cvetovi hokaido bundeve, lavanda. I tako moja divna berba mi odmah
donese divne ideje šta ću do ručka sve novo zbućkati i smućkati…
Pohujem prve cvetove bundeve hokaido i posipam ih lavandom
(prvi put jedem cveće lavande i mnogo mi se dopalo) te ništa ukusnije i aromatičnije
nisam danas pojela…
Onda izmišljam rolnice od tikvice napunjene pilećim mesom…
Odustala sam od kuvanja potaža te sam mami prepustila
ostatak one dve koske (da i ona malo nešto danas zbućka a ja sam previše) i ona
je napravila divnu domaću pileću supu...
Zatim pravim novi kolač sa višnjama a ispao je za
ove vrele dane prefantastičan...
U smiraj dana (najviše T danas i juče u “Hirošimi” malo
prelaze 43 do 42 te mala je vlaga i dobro se podnosi vrućina) ili kasno posle podne
beremo višnje i pakujemo u zamrzivač i ostavili smo podosta za sada te sutra
kuvamo definitivno džem džem džem…
I onda smo ručno kanticama zalivale mama i ja po
dvorištu po malo onu svaku setvenu liniju (kiše treba a nema je – zvuči poznato)
a kad trčimo tamo amo tek onda vidimo koliko mnogo posla uvek imamo (živim
ponekad za ono gluvo doba povučenosti u svoju zimsku hiberanciju, to mi je tek
kao neki sićušni maleni odmor!!! Ali ko je nama kriv što smo ljudi vredni
mravi, a ne cvrčci)...
Kalem kruške koji smo mama i ja posadile jedne naše
jako teške jeseni one 2020 stigao je na prvu berbu a dobili smo danas preslatke
prekusne kruške (nije julska lepotica koju imamo i koju smo tada kupile, već je
ranija junska slađa varijanta kruškice koju smo imali a koja nam je propala) prvi
rod eto dočekale da oberemo nešto lepo i jako slatko a sadeći taj mali kalem
zalivale smo ga verovatno onim teškim uzdasima ili skrivenim suzama teškoćama…
Došla je i kajsija na prvu berbu ili dočekasmo rađanje
prvog ploda još jednog malog kalema ako se dobro sećam i to je nešto malo mlađi
kalem a sada sam dakle zaboravila kada sam to posadila ali tu odmah iza one
2020 neponovila se nama nikad više...
Danas sam se presekla malo prestrašila. I tako dok sam
se izolovala malo povukla na predah na čitanje u svoje gnezdo ušuškala ispijala
kafu i čitala knjigu o Japanu kad odjednom tu zen moju tišinu to moje odlutanje
misli oko rascvetalih trešanja o kojima čitam istinite priče prekida sve potres
koji nas je zdrmao blago (no meni je i svako blago strašno) samo ko je osetljiv
taj je i osetio. A osetio se zemljotres bez uvijanja a kako smo u dnu malo strešeni
potrešeni ali smo srećom od jakih materijala te nismo nimalo oštećeni. I bilo je
to oko 15 sati i 26 minuta. Prvi put sam pomislila šta ako je ovo nešto strašnije
nego do sada. I htela sam da bežim, ali i da me je sve zatrpalo zatrpalo bi me
baš hedonistički slatko – eto kako se izležavam udobno na svojoj sofici, sa
knjigom i šoljicom kafe u drugoj ruci i to knjigom koja me je odvela nekuda gde
je sve bezbrižno daleko čak do Japana…
Itd…
Коментари
Постави коментар