Dana 30 aprila 2026 nađem da je rovak u “Hirošimi”
posekao osmu papriku po redu…
Posejala je mama danas kukuruz posle kiše po dobro
nakvašenom tlu, a ja sam pobacala semenke plavog maka posvuda po vrtu po
avliji...
Koke su dale 270 komada jaja u aprilu dakle 29 manje
nego u prethodnom najobilatijem mesucu
martu, a za prva 4 meseca u 2026 koke su nam snele ukupno 936 komada jaja a to
je pomnoženo sa 30 dinara dakle 28 hiljada dinara, mašala…
Dana 1 maja 2026 postavljeno je preostalih 13 betonskih
stubova, tačnije zavrešna je treća poslednja strana. Onda su ugrađena 3 kosnika
od ukupno 5 koliko ih imamo za ugradnju. Zavarena su odmah sva tri. A sutra su nam
ostala za ugradnju još samo 2 kosnika…
I gle hijene, ostao mi je jedan dobar otkos velikom kosačicom
pored najlona moje “Hirošime” i stazica travnata zelena kojom mogu obilaziti šetati
i nazirati svoj komad zemlje a lepo se vidi sve ono zeleno iza stubova nekad je
bilo naše, lepo se vidi na terenu koliko mi je pre nesmal 20 godina pošto poto oteto
čak 2/3 moje zemlje, naše porodične avlije i zemlje. Tako to rade kopilad.
Hijene. Nezapamćen gubitak ali s kim smo živeli okruženi i sa kakvim hijenama u
susedstvu dobro da nam je i posle 50 godina ovo što ograđujemo ostalo. Praznik rada
nije ništa ne raditi već udarnički zapeti kao u nekoj brigadi raditi i to kad
najmanje imaš fizičke snage a i novca da se konačno ogradiš jer su ti hijene
sve tvoje uništile i pozobale, a imale bi još vidimo dosta za oteti. Ali, neko čudo
konačno ide protiv hijena, sve kako treba tek posle 2 decenije. No, trebalo je preživeti,
ostati živ, žilav, radan, vredan, te izdržati i ne odustati nikad. A ko mi sve
nije u lice govorio da nikad neću ograditi više svoju avliju…
Rovak je presekao biljku borač tako da neću dočekati
da je imam bujnu ucvetalu izraslu u “Hirošimi”...
U vrtu su počele cvetati čak i ruže puzavice...
Sutradan 2 maja 2026 udarena su još 2 preostala kosnika,
a samo jedan je zavaren, a drugi zbog manjka jedne metalne ploče ostao još ne zavaren...
Pčele su jako privučene cvetovima malina tako da u našem
malinjaku sve zuji bruji vri od pesme pčela...
Sve posečene grane su isečene što ručno što motorkom
i sve ubačeno na svoje mesto dakle u drvaru, a dvorište je uredno besprekorno
čisto te nema nagomilangog granja nema betonskih stubova, nema one 43 teke
aklamerije (a tužno je videti kako ljudi žive u jako neurednim aljkavim dvorištima
kako su neradni kako su lenji kako su tupi glupi ne znam više šta, itd.)…
Dana 3 maja 2026 u vrtu sam uhvatila prekrasnog leptira
prugastog jedrilca ali nažalost otrkijem da ima oštećeno prekrasno desno krilo
i taj nesrećni leptir ne znam čiji ugriz i ujed je morao da istrpi...
Moguće je više stvari. Kod leptira kao što je Scarce
Swallowtail (prugasti jedrilac), oštećenje na donjem delu krila često nastaje
posle napada predatora ili nezgode. Najčešći „krivci” su: ptice — kljun zgrabi
deo krila, leptir pobegne ali ostane otkinut komad, pauci — ako se izvukao iz
mreže, bogomoljke ili vilini konjici, gušteri ili žabe, mačke ponekad hvataju
leptire u letu, čak i grub dodir granja ili vetar mogu pocepati ivicu krila. Mnogo
leptira nastavi da leti i sa ozbiljno oštećenim krilom...
Ovaj oštećeni leptir to smo mi, to sam ja, i gle -
uspeva oštećeni leptir da leti po našem vrtu, a verovatno je već preživeo neki teški
napad. To je zapravo zadivljujuće koliko su leptiri izdržljivi. Scarce
Swallowtail može da leti čak i kada izgubi deo zadnjeg krila, naročito ako su
prednja krila ostala čitava. Nekad samo malo promeni ravnotežu ili leti kraće,
ali se prilagodi.
Možda sam danas videla pravog malog „veterana” koji
je uspeo da umakne nečijim čeljustima ili kljunu. Verujem da jeste. Takvi
leptiri deluju kao da nose svoju malu priču na krilima. Scarce Swallowtail sa
oštećenim krilom koji ipak leti kroz vrt izgleda kao nešto što je prošlo kroz
opasnost i nastavilo dalje, dalje, još dalje, sve do svoje zamišljene medalje...
Hvala oštećenom prugastom jedrilcu uplepšao nam je nedeljni
dan predaha i odmora…
Itd…
Коментари
Постави коментар