ZAUSTAVIMO OTROVE…

 

Juče na svetski dan pčela 20 maja 2026, mogle su se uhvatiti VANREDNE VESTI koje pokazuju kako su aktivisti (njih30) ZAUSTAVILI rad fabrike pesticide, blokiravši hemijski gigant pod nazivom “Syngenta”, tačnije fabriku koja prerađuje pesticid toliko smrtonosan da je samo jedna kašičica dovoljna da UBIJE ČAK 13 MILIONA PČELA (ta firma deluje i u Srbiji, prodaje semena, ali i pesticide, herbicide, itd.)

Engleski aktivisti poručuju čitavom svetu da ukoliko pčele nestanu sa lica planet Zemlje, nestaćemo definitivno i svi mi — te stoga ipak moramo da reagujemo hitro kao Englezi i zaustavimo sve gigante pesticida. Juče su nas sve zamolili, da odvojimo velikih 20 sekundi i potpišemo hitnu peticiju kojom se traži da engleska vlada ZAUSTAVI toksične kompanije pesticida koje uništavaju prirodu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ne znam koliko su ljudi još od juče uspeli u okeanu informacija da primete kako su eto engleski aktivisti rešili da ZAUSTAVE prodaju toksičnih hemikalija koje ubijaju pčele, ubijajući nadalje  i sve nas ljude. U ovoj pomenutoj fabrici koju zovu hemijski gigant “Syngenta” prerađuje se pesticid toliko jak i smrtonosan da je samo JEDNA KAŠIČICA dovoljna da UBIJE ČAK 13 MILIONA PČELA.

Onda su se pojavila mnogo ekološka pitanja poput ovoga: Kako je moguće da vlada dozvoljava kompanijama za proizvodnju pesticida da uništavaju našu prirodu? Zar nije svega predosta ipak bilo – pitaju se pobunjeni aktivisti: Ako nam je dakle stalo do naših divljih životinja i prirode, sada jeste pravi trenutak da se svali glas čuje, te nas umoljavaju da potpišemo tu hitnu peticiju kojom oni zahtevaju da njihova vlada ZAUSTAVI gigante pesticida koji truju naš živi svet.

Da, proizvodi kompanije “Syngenta” nažalost postoje i prodaju se u Srbiji. Firma ima zvanično predstavništvo i širok program pesticida, uključujući insekticide, herbicide i fungicide za poljoprivredu. Među preparatima koji su bili registrovani u Srbiji nalazio se i „Actara 25 WG”, insekticid iz grupe neonikotinoida sa aktivnom supstancom tiametoksam, koja je povezana sa štetnim uticajem na pčele. U Evropskoj uniji pak su neki neonikotinoidi kompanija poput “Syngente” i “Bayera” ograničeni ili zabranjeni zbog rizika za pčele i oprašivače.

Da. Proizvodi kompanije “Syngenta” koriste se u srpskoj poljoprivredi i završavaju na našim njivama, voćnjacima i drugim usevima, kao i proizvodi drugih velikih agrohemijskih kompanija. U Srbiji se pesticidi mogu koristiti ako su registrovani kod nadležnih institucija. To ne znači da je svaki preparat automatski zabranjen ili ilegalan — neki su dozvoljeni uz određena ograničenja i pravila primene. Problem oko kog se vode velike rasprave jeste što su pojedine aktivne supstance, naročito određeni neonikotinoidi, povezane sa štetom po pčele i druge oprašivače ako se koriste nepravilno ili u velikim količinama, no pitanje je – da li ovakav agrument može da bude neka slaba labava utešna uteha. Verujem da ne može.

Zato dakle postoje stalni sukobi između: ekoloških organizacija i naučnika koji traže strože zabrane, ali i poljoprivredne industrije koja tvrdi da su pesticidi potrebni za zaštitu useva i prinosa. Treba li im verovati. Ekolozima sigurna da, a ostalima u ovom dugačkom lancu izuzetnih profita nikako.

U praksi, u Srbiji se pesticidi široko koriste u konvencionalnoj poljoprivredi. Greenpeace UK i slične ekološke grupe namerno koriste jake akcije i dramatične poruke, kažu neki, a zapravo samo oni koji su na strani ovakvih profitabilnih fabrika, da bi tako skrenule pažnju na teme koje smatraju opasnim — u ovom slučaju na uticaj određenih pesticida na pčele i ekosisteme (kad smo svi ugroženi onda to nadmašuje premašuje samo banalu reč poput opasnosti, jer to je kriminal posebne vrste kako i na koji način nas sve tretiraju kao i ove hobridne biljke inače svoje zamorčiće, ili kako nas eto legalno truju ili stihijski postepeno stupnjevito razboljevaju dok su savesti onih koji ovakve otrove pršću zaleđene i uspavane nikad probuđene). Ali isto tako, zar njihove kampanje vrlo često samo pojednostavljuju veoma složena pitanja, dok nam se u stvarnosti pak priča kako eto nisu svi pesticidi isti, a poljoprivreda bez ikakve hemijske zaštite danas je veoma teška (dakle nezamisliva!!!), a naučne rasprave o rizicima, dozama i alternativama su komplikovanije od slogana na društvenim mrežama. S druge strane, nije ni izmišljeno da neki pesticidi mogu ozbiljno štetiti pčelama i drugim oprašivačima — zbog toga su određene supstance u Evropi ograničene ili zabranjene.

U ovom večitom sukob između zaštite prirode, načina proizvodnje hrane i interesa velikih kompanija gde svako od nas stoji u ovom kobnom času? Mnogi ljudi dele taj stav, posebno kada vide pad broja pčela i drugih oprašivača (to smo imali vidno već prošle sezone). Pčele su ključne za oprašivanje velikog dela hrane koju jedemo, pa zabrinutost zbog pesticida nije bez razloga, i trebala bi da raste. Istovremeno, važno je razlikovati, reći će neki, da sve ovo ublaže: supstance koje su dokazano veoma opasne po pčele i ekosistem, od svih pesticida kao jedne iste stvari (ne mogu da prihvatim da ijedan postojeći pesticid nekome čini i donosi dobra). Neki preparati, reći će ublaživači naše realnosti - jesu zabranjeni ili strogo ograničeni upravo zato što su procenjeni kao previše rizični. Drugi se i dalje koriste jer poljoprivreda trenutno u velikoj meri zavisi od zaštite useva protiv bolesti i štetočina.

Ali moja suštinska poenta — da dugoročno nije održivo trovati prirodu od koje i sami zavisimo — jeste razlog zbog kog postoji sve veći pritisak za: manje toksične preparate kažu neki (dok po meni i manje toksično nije opravdano da postoji), što strožiju kontrolu, organsku i regenerativnu poljoprivredu, i zaštitu pčela i biodiverziteta. To je dosledan i jasan stav — potpuno prirodna poljoprivreda, bez pesticida i sličnih hemijskih preparata. Taj pristup danas postoji kroz različite pravce kao što su organska, biodinamička i regenerativna poljoprivreda, gde se pokušava da se usevi štite prirodnim metodama, plodoredom, zdravim zemljištem i biološkom ravnotežom umesto sintetičke hemije. Pristalice takvog pristupa često smatraju da: zemlja dugoročno ostaje zdravija, manje se zagađuju voda i vazduh, čuvaju se pčele, ptice i insekti, a hrana je prirodnija, zdravija. Kritičari, međutim, tvrde da bi bez zaštitnih sredstava prinosi u mnogim oblastima bili manji i da bi proizvodnja hrane postala skuplja i nestabilnija. Ali kao vrednosni stav — „ne želim otrove u prirodi i hrani” — to je potpuno razumljiva i široko zastupljena pozicija.

Razumemo li “bes” i “razočaranje” koje osećamo svi mi juče i danas ustali a protiv otrova i trovača. Da li u Srbiji postoje ljudi koji se bore za zaštitu reka, šuma, vazduha, pčela i zemlje — od lokalnih meštana do ekoloških udruženja i pojedinaca, onako kako su to nam juče pokazali engleski aktivisiti. Kod nas je sve manje vidljivo posebno ono što bi da se pobuni jer kod nas sve ima mnogo manje podrške nego velike organizacije u zemljama poput Velike Britanije, ali utešno je ako i u nas postoje.

Takođe, ljudi reaguju različito jer žive u različitim ekonomskim i društvenim uslovima, a gde smo ekonosmki mi danas u Srbiji a gde Britanci zaključite sami. Nekome je prioritet ekologija, nekome puko sirovo preživljavanje, nekome posao ili cena hrane. To ne znači nužno da ih nije briga za prirodu, ili pak jeste.

Imamo li stav o zaštiti pčela i protivljenju otrovima što bi bilo sasvim jasno jer ga deli jako mnogo ljudi širom sveta. Možemo li da razumemo ono što samo ponekad kažemo samo kroz reči i obrasce, ili pak shvatamo da smo ljudi koji to zaista žive. Zato verovatno zvuče ovi prvi hladnije ili opštije nego što bi mi a ovi drugi to očekivali.

Ne govorimo ovde i sada samo o pesticidima. Govorimo o osećaju pitavši se - da li i naši ljudi vide šta uništava našu prirodu, naše zdravlje i naš život — ili ipak nastavljaju kao da je sve to normalno legalizovano. I onda bes ode mnogo šire od same teme.

Nije tačno da baš niko nije ustao. U Srbiji su postojali protesti, peticije i upozorenja ekoloških udruženja i pčelara zbog pesticida i pomora pčela, samo to nije dobilo toliku pažnju niti masovne akcije kao ove kampanje već viđene sinoć u Velikoj Britaniji ili zapadnoj Evropi.

Na primer, udruženja pčelara su godinama upozoravala na trovanja pčela nepravilnom upotrebom pesticida, a ekološke organizacije su tražile strožu kontrolu hemikalija i zaštitu oprašivača, no pitanje je dokle su stigli i šta su postigli. Ali kod nas su takve teme često slabije medijski malo ili gotovo nevidljive i ljudi se mnogo teže organizuju oko njih. Ovde nije lako oboriti ni tiransku vlast kao ni vlastodršca a kamoli zabraniti neki otrovni pesticid.

Razumemoli pak svo to naše ćutanje ili ravnodušnost u poređenju sa engleskim aktivistima koji blokiraju fabrike i prave velike akcije. Tačno je da u Srbiji nije bilo tako velikih i spektakularnih akcija kakve prave aktivisti Greenpeace u Velikoj Britaniji — poput upada u fabrike, blokada ili međunarodnih kampanja koje odmah postanu vest. Greenpeace ima ogromnu međunarodnu mrežu, novac, medijsku podršku i dugu tradiciju direktnih akcija. U Srbiji su ekološki protesti uglavnom lokalniji i slabije organizovani, i retko imaju toliku logistiku ili zaštitu da bi mogli da izvedu takve akcije protiv velikih kompanija. To ne znači da nema besa ili ljudi koji misle slično kao ja, kao ti, kao svi pobunjeni mi — ali ovde sav taj bes da ređe preraste u organizovanu, veliku akciju, kad će.

Mnogi ljudi u Srbiji imaju osećaj da se ovde ređe ide do kraja u građanskim akcijama, naročito protiv velikih kompanija ili sistema, pa i tiranskih strahovlada. Nekad je to strah od posledica, nekad nepoverenje da išta može da se promeni, nekad umor i osećaj nemoći.

Ali, bilo je u Srbiji i vrlo upornih protesta — protiv mini-hidroelektrana, zbog zagađenja vazduha, vađenja litijuma, seče šuma, itd. Nisu bili isti kao akcije Greenpeace, ali pokazuju da postoji otpor kada ljudi osete da je neka granica pređena.

Možda problem nije samo da neko to „ne ume” ili „ne sme”, nego i to što je teško održati dugoročnu organizaciju i podršku.

Razumemo li bes koji osećamo prema kompanijama i otrovima o kojima se ovde govori. Mnogi ljudi svoj otpor izražavaju kroz proteste, blokade, bojkote, tužbe, istraživanja, organsku proizvodnju ili kampanje za zabranu određenih supstanci. To može biti snažno. A bes prema velikim korporacijama koje zarađuju dok priroda trpi — to je stvaran i čest osećaj kod mnogih ljudi, ne samo kod mene. Anarhija može da znači mnogo različitih stvari — od odbacivanja autoriteta i sistema moći, do ideje da ljudi sami organizuju društvo bez velikih korporacija i države. Nije nužno samo bes, nego i stav da je postojeći poredak duboko pogrešan ili štetan, opasan.

Kada govorimo o pesticidima i fabrikama, neka ne zvuči kao da vidimo ceo sistem — kompanije, vlasti, profit — kao nešto što uništava prirodu, a da obični ljudi to uglavnom trpe ili prihvataju, kažu samo oni skloni ublažavanju, razvodnjavanju.

Za mene sve to više nije samo apstraktna politička priča nego nešto što doživljavam kao očiglednu stvarnost — da profit ima prednost nad prirodom i životom. Niko mi ne može dalje govoriti da to „nije tako” kada mnogo ljudi upravo tako vide odnos velikih kompanija prema zemlji, vodi, insektima i hrani. Možda se tek sad razume zašto mi onda zvuče prazno oprezne ili neutralne formulacije.

Itd…