22 AVGUST 2025…

 

 

Koke su danas snele 4 komada jaja mašala, a juče čak 5, te do danas avgust mesec 2025 ima postignuće od 26 snetih jaja…

Ali, da se vratimo u priči ovoj u ono sve od mrklo sinoć, odakle klica večerašnjeg pričanja pak počinje, a gde se zapravo rađa, a čije posledice smo platili krvavo čitav današnji bogovetni dan koji je bio više nego jeziv i napet, apokaliptičan jer se nađosmo na rubu normalnog opstanka – kakav sramni XXI vek!!!...

Sinoć je dakle, iza 22 sata, a da tako preterano preuveličano sve nazovemo odnekud preko bosanskih brda i u naš zabiti kraj malo zalutao jedan strašan vetar malo silniji vetar malo jači vetar malo bučniji vetar malo prodorniji vetar a tek toliko da nam samo malo ili više proradi adrenalin kao i strah barem da na 5 minuta osetimo kako je u tom času kobno ili strašno bilo biti negde spolja ili biti negde napolju a kakoje toplo i sigurno ušuškano pa i u totalnom mraku pak bilo mnogo lepo biti u svojoj stabilnoj unutrašnjosti gde nepušu silni vetrovi a gde nema promaje…

Bilo je to avgustovsko burno veče u kome kao da se razjariše mnogi duhovi posebno duhovi povređene prošlosti ili duhovi pomrli predački a ja sam rešila da nemo gledam kataklizmu ako je naravno bude ali nije i neće. I nije me bilo briga šta će napolju taj ludi divlji vetar da mi preturi ili slomi ili prevrne ili obori ili uništi jer bilo mi je važno da se sve sačuva na sigurnom samo iznutra te da se napolje ne izlazi makar sve bilo uništeno (ali hrabra mama je istrčala da podiže dve oborene stolice, a ja nisam bila za tu opciju ludu jer sam samo sigurnost i bezbednsot osetila kad smo tu unutra daleko od svega što napolju besni i kipti ili tutnji napolju)...

Bilo je dakle vrlo meni interesantno sinoć samo ćutati i gledati kroz mrak u daljine (ali imam baterijsku lampu pravu ručnu i njome pronalazim u tom gustom mrklom mraku svoje horizonte dok munje zaćute a mrak nadvlada i kao da otkrivam neke pećine) šta će biti u toj noći ili biti neće. Pomislim da će mi trešnja majska pasti na kuću, koliko je vetar povija, ali gledajući kako je sve vitla vetar pomislim neće me mnogo srušiti, neće pasti, neće ništa moje povrediti. I samo mi bi žao trešnje ako bi pala, ali izdržljiva je opako izdržljiva, žilava kao bambus i učini mi se da ona tera vetar iz avlije a ne vetar nju...

Budi se mnoga moja radoznalost da se to tako olujnom silnom vetru otvore bar dva prozora i dok kiša prska u lice, da osetim miris kiše tačnije sve one pokupljene četveromesečne gorke taloge nakupljene prašine i da se dožive udari munja i gromova te bljesak svetlica i sva ta dobra muzika od koje strepe svi demoni...

Počelo je sve oko pola 11 sinoć, a nije trajalo ni pola sata, te lažem samo 10-ak minuta. A posmatrala sam svo naše drveće koje je vetar savijao mučio vitlao prilično a ono je bilo elastično i fleksibilno otporno imuno te nije mu pukla ni jedna jedina grančica a ni grana. A jutros nakon olujice samo malo opalog lišća i to je sve i malo više otrešenih jesenjih jabuka koje su inače opadale i od one preterane suše...

Odmah izjutra po vedrini malo radne akcije te mama i ja grabimo lišće i odvlačimo dvoja kolica lišća na kompos te nema neke štete, nema grubih znakova da je protutnjalo neko strašno nevreme. A mama je samo na terasi donjoj štetovala jednu saksiju i jednu žardinjeru koje su pale i malo prsle. A sve drugo je na svom mestu, a biciklica je olujom proverena kao i vetrom i pokazala nam je da ju je moja ruka zakucala dobro da je ni najjači udar vetra nije mogao pomeriti sa svog mesta…

A kiša je pala ne mnogo ni 500 litara jutros nije uhvaćeno kišnice u buretu. I padala je kiša čitav dan danas u nekoliko kišnih navrata, ali nije sada za utehu veću kad dođe kiša prekasno u naš zabiti kraj...

Čim je sinoć počeo vetar isključili su nam lepo struju a osetili smo još lepše kako je ponovo kao devedesetit disati u mrklom mrklijatom mraku gde su nam bljesci gromova i munja bili jedina svetlos ili putokaz...

U jednom času zahuktalo je strašno napolju od krupnih kapljica kiše da sam pogrešno pomislila čula da nas tuče grad ali nije…

Ako ću precizno baš a hoću ova oluja je protutnjala brzopotezno usputno samo za 10-ak minuta ako se malo jači vetar još može nazvati olujom. I smešno jer i mnogo ranije su kroz ove zabite krajeve tutnjale strašne oluje ali nismo ostavljani u mraku bez struje preko 10 sati, a bez vode skoro 12 sati...

Nakon tih 10 minuta vazduh je zamirisao na prašinu, na hladnoću, na jezivost vlage. A naše drveće je izdržalo još jedan test i proveru te nam jutros pokazalo da za sada ima jako korenje te da je neoborivo. A kiša je više tukla na prozore sa gornje istočne južnije strane nego sa donje severnije…

Hladnoća je nastavila da reže kao i kiša sinoć koja se pojačavala i oglašavala jedina u tom mraku u kome smo pak blejali. A negde dalje odoše gromovi i nazovi oluja…

I tek sinoć oko pola 12 dođe nam struja, te jutros normalno doručkujemo, bezbrižno oko 7 sati, ne sluteći da imamo danas novi sistemski teror nestanka ovoga onoga (struje i vode), i uspevamo da pijemo srećno prvu jutarnju kafu i čak oko pola 8 i negde sve do 8, a nakon toga sve nam je odjednom zaključano tj. sve nam je blokirano, isključeno načisto i nasušna struja i nasušnija voda…

I struja će nam doći tek nakon 10 sati, ali vode nema više od 11 sati, skoro 12 sati, i mali su nam lepi izgledi da će nam pustiti vodu večeras…

Kada je nestalo struje jutros ne uspevam u jutarnjem mraku da pročitam više od samo jedne glave knjige u toj pomrčini a onda sam imala danas mnogo vremena da lepo pročitam još preostalih 6 glava koliko me deli do kraja iščitavanja romana ali nisam htela da čkiljim u mraku niti da čitam jedva u mraku jer čitam pod svetlošću lampe ili sijalice pošto čuvam vid očinji...

U dva navrata od toliko niskog pritiska prespavala sam komad jutra od prve užine do ispred ručka kao i komad popodneva misleći da će struja i voda brzo doći da ću ručati kao čovek ali nisam. I ručala sam kao zao vuk ili pas jedući suve sendviče, te džaba mi ona 2 skuvana jela u frižideru – danas mi se jede nešto toplo, a ne hladno, dakle sve podgrejano…

Onda nova briga da li će 3 zamrzivača puna mesa povrća i voća začina i ostaloga svega moći opstati a da se tamo iznutra ništa ne otopi, ne ukvari, itd...

Grmelo je i jutros ali je u toj grmljavini najpametnije bilo samo zaspati i najdublje moguće utonuti u neku od svojih Zen meditativnih faza u kojima te ništa dotaći više neće...

Bila je to samo sitna jutarnja banalna kiša...

Budim se nakon kiše, te hvatam za česmu i kasno saznajem da je vode nestalo odmah jutros čim sam ja slatko zaspala te da je nema od jutros...

Onda sam se popela na visinu, na svoj blago strmi limeni krov negde posle ručka, u svojim gumenim mokrim čizmama ali obazrivo uz merdevine da obavim gore neke silne poslove a dakle tamo gore na visini na svom limenom krovu a na krovu KOKO ŠINJCA i da sve izvedem bezbedno i da ne smem gore pasti niti se okliznuti i da bezbedno bez straha lepo siđem niz merdevine uz koje sam se malo strašljivio ipak popela, uspela (mama je htela umesto mene, ali ja više volim da rizikujem svoj nego tuđi život, a onaj ko nije smeo iz opravdanih razloga na krov meni je predvideo da ću se gore polomiti, sa merdevina prevrnuti, no ja izuzteno dobro ignorišem šta mi sve drugi misle ili kažu jer slušam samo sebe iznutra a ono mi kaže da ću sve obaviti mnogo brzo i dobro)...

Prvo sam pokidala svu vinovu lozu koja je iskoristila moju zauzetost ove godine te se dobro uplela po mreži i kokama napravila hlad, a koja se dobro uhvatila za lešnik. I jedva isečem makazama kalemarskim i sve to očistim (ne mogu mnogo da dohvatim i dosegnem rukama malim jer mogu da sletim sa krova), a onda ručno testerom prestružem jednu veliku granu lešnika koja se osušila i koja čitavu godinu 2025 tako štrči samo niko nema snage da to uradi a ne treba ni 5 minuta. Moram da očistim neke svoje vidokruge i uklonim sve smetnje svom pogledu, zrenju...

I na kraju metlom očistim krov da sve ostane iza mene čisto perfektno...

Onda siđem sa visne na zemlju i pograbim sve što se tu zaprljalo u toj akciji maloj raščišćavanja...

Loza ima svoju granicu dakle do koje raste a nije trebalo meni u inat da se sve pusti, zapusti, ali neko je tako meni u inat sve bespotrebno smao pustio a ja nisam na vreme obratila pažnju da to sputam i prekinem. Koke su uživale grickajući posečeno lišće vinove loze - dragocen zeleniš na ovoj strašnoj suši...

Kokama treba čist vidik kao i meni sunce nebo, itd...

Sa drvare spala je folija te sam je pokidala i drvaru smo onda očistile takođe u jutarnjoj akciji i otuda neke starudije pobacale. Malo da se oslobodi energija koju je možda neko nam prigušio nečim suvišnim tu. I malo da sve prodiše...

Struja nam je došla oko pola 6 uveče, a kada smo dakle popile samo drugu kafu na koju smo čekale od jutros od pola 8...

A da ovaj dan ne bi bio baš ovoliko nam zagorčan nestašicom uletim u “Hirošimu” u taj bolji bujniji svet i tamo naberem samo paradajz ono nešto što je već počelo više da sazreva rumeni rudi...

Uberem i dve paprike ali nisu neki uzorni primerci a ni kapitalci. No, neće se baciti, pošto u nešto će se ubaciti i pojesti – verovatno u sataraš...

Kiša je počela i večeras oko 19 sati, na kratko, ali vode nema ni u pola 8, ali je tek dođe ispred pola 9, dakle vode umalo da nema večeras na dugačko...

Itd…