25 JANUAR 2025…

 

Osvanuo je divan dan 25 januar 2025 godine, konačno da sunce grane posle popriličnih sumračnosti, magli, sivila, smoga, lošeg vazduh, loših ljudi, loših energija, turobnosti, itd...

I ko bi rekao da će danas da se nešto novo lepo sve izdeševa, nešto novo lepo uradi, iznova iz najdubljeg užasa mrtvila pokrene, oživi...

Čitavo jutro osluškujem koke nosilje i one kao da mi svojom novom pesmom i odazivom rakoljenja govore: “Ne brini Vesna, danas ćemo te baš mnogo obradovati i podarićemo ti kad se najmanje nadaš prva dva jajeta, jer zaslužila si posle toliko uloženog rada i truda, znoja, svega...

Pošto je ogrejalo sunce red je bio da otvorim onaj zatvoreni bočni prozor na KOKO ŠINJCU te da sve malo iznutra proluftiram, tj. da proluftiram kuću naših koka nosilja...

Mama im je jutros sve lepo očistila, a moje je bilo da danas dobijem dakle završnu ideju još jednog ispuštenog sitnog detaljčića – kako da se napravi lak mehanizam otvaranja i zatvaranja ovog bočnog crvenog prozora kome je dakle došlo najlepše vreme da se svaki dan pošto nastupi otopljenje drži otvorenim preko dana što duže...

I dosetim se dve kukice na koje uz pomoć jedne deblje gumice dolazimo do pravog rešenja (moja ideja nije bila ova gumica već posve neka drugačija petlja, ali kako god mehanizam konačno radi jedsnostavno, brzo i lako, tj. glatko bez muke, a to je suština moje ideje). Kad čovek ustane iz mrtvila i kada se oporavi za manje od mesec dana nakon svih užasa, onda ponovo može da radi, da stvara, da počinje, da pokreće, da planira, da sanja, da mašta, da nastavi glatko, lako a upravo tamo gde su ga svi užasi prekinuli, neki loši ljudi omeli, smeli, itd...

Mrazevi su mi malo desetkovali rumene cigle, pa se na nekim mestima cigla rumena troši i osipa, jer dakle nije napravljena kvalitetno...

Stazica od daščica mom oku štrči, prljava je, umazana blatom, a daščice dakle trule, i klizave su, kilave, žimaju, gibaju, a ja želim prirodnu perfekciju da napravim nešto trajnije, nešto večitije, a novo bolje rešenje i pribegavam najomiljenijem svom materijalu drinskom kamenu, onome  što dobro pamti, a neuništivo je, nečemu što ga ni oštra zima, a ni ljuti mraz neće moći razoriti nikada...

Kokama čupam iz “Hirošime” zadnji ostatak celera lišćara i nešto travki koje nalazim po spoljašnjem vrtu i odnosim im na grickanje,

 za užinu...

Kružim po avliji i fotografišem nešto više, jer ima jako mnogo sunca, te zavirujem u svoje omiljene kutke, ne naglim niti žurim da dođe proleće, jer ima još da se izimuje i naštimuje ova teška zima 2025, ali ko mi dakle brani da zamišljam kako će biti lepo proleće 2025 ponovo...

I slučajno ulazim u KOKO ŠINJAC da nešto uslikam, a sa praga vidim najlešpši prizro daans – nije priviđenje, nije ni ona dojučerašnja praznina pustoši, i sveska puna nuli, a vidim u gornjem gnezdu čekaju me čak dva jajeta. Dakle, pronele su mlade nove kokice Tomindanke, i to jedno krupnije, a drugo sitnije jaje, jedno tamnije, a jedno bleđe. Dakle, snele su dve različite koke. Dakle, 3 puta da naglasim da bude još jače, počelo je naše mlado zlatno jato da donosi nam i roda i ploda i zdravlja i birićeta i sreće i života. Za nas tek od danas počinje naša Nova godina mnogo bolja…

Visibabe bele vise, a još nisu ćutalice prekrasne otvorile svoje pametne glave, a još uvek su pokunjenje, ali ne više onako jadnički, setno, i sve su bliže i ponositije onoj svojoj krajnoj uzvišenosti ubrzo i pokazuju mi kako sve ide svojim prirodnim tokom, a sve onako kako treba samo nešto umerenije, odmerenije…

Jutros u “Hirošimi” oko 10 sati i 15 minuta trenutna T iznosila je 14,4  stepeni u plusu. I do 11 sati uradim nešto neplanski, ne zanima me koja je mena, meni nešto šapuće ono dobro toplo sunce, a toliko je toplo da sam u “Hirošimi” samo u džemperu bez zimske jakne, pa mogu da nešto očas posla tu uradim. I onako po svom instinktu zasadim jednu parcelicu sa preživelim i uspelim čašicama salate onim nedonoščićima koji nisu uspeli u jesen 2024 da se dovoljno jako pokažu vrednimij, a kako bi bili zasađeni, jer njihovo vreme bilo je tek danas. Spašeni su sputanih suvih čašica, zaliveni obilato i položeni u dobro zemljište te treba očekivati kada će ta mala parcelica polagano da se sa jakim januarskim energijama razbuja i stasa. Na tom mestu proletos i letos, jesenas, a 2024 rastao je peršun lišćar...

Neke čašica sam ostavila i otpisala ih, te neću ih zalivati, jer uskoro treba praviti novu rasadu salate i početi sedmu setvenu sezonu, možda nešto proređenije, nešto skromnije, nešto umanjenije, itd...

I kako sam sve završavala T je polagano samo rasla, te ubrzo penje se na 16,5 a onda na 16, 8…

Danas je izguralo na 22 stepena…

Zasadila sam oko 30 čašica salate Nansen iz jesenje setve 2024...

Neven i u “Hirošimi”, ali i napolju u kamenoj manjoj kocki zapupio je i formiraju se budući cvetovi...

Napolju je mnogo toga već zapupelo…

Sada se vidi da je neven otporan i kad raste u otvorenoj “Hriošimi”, ali i kada raste u avliji...

Napolju u ružičnjaku preživeli su i plavi makovi samoniklice...

Na nekim mestima krenule su i naše hrizanteme da se zelene i razlistavaju, ali tamo gde su dobro skrivene bile od mraza na istočnim stranama...

Ove zime nisam imala pravo na povlačenje ili na neki vid izležavanja i hibernacije, nisam imala pravo na odmor, na predah, na dosade, već naprotiv čitav mesec u kome sam trebala da se dakle regenerišem i oporavljam od preteške 2024, ja provodim nikad turbulentnije…

I tako danas ovo malo novih tek pokrenutih radova me regeniriše. Morala sam da žrtvujem onih 12 krugova kamenih oko kalema i voćaka, te da od svog tog prikupljenog drinskog kamena napravim danas malu stazicu od kamena ili malu kamenu rečiču ili kameni potočić posred dvorišta KOKO ŠINJCA. Da ne bude više tu blatnjavo i da bude nekako sve u prirodnim zen elementima – drvo, kamen, zemja, itd. I jeste oblo, ali svako ko ulazi u objekat mora ići zen pažljivo, budno, odmoreno, neužurbano, staloženo, smireno, koncentrisano, a kao da silazi niz neki drinski potok ili reku. A ko nema živaca dakle neka stkrene sa mog malog kamenog puta i neka ide po kalu i blatu, po kokošijem izmetu...

Danas se malo grabilo, malo budakom kopalo, a grabilo oko komposta gde sam nekoliko kofa svelog lišća ubacila i malo sve očistila da blista i sija na ovom suncu januarskom...

Onda se uz nekoliko kofica vode zalilo ručno svo cveće i žardinjere sa jagodama na mojoj terasi...

Koke su oduševljene ovim drinskim kamenom koji su danas dobile, a biće to lepo kosmičko zračenje i još lepša energija vode...

Od ostatka kamena napravila sam novi kameni krug oko one posečene jabuke koju sam prenela kod junske trešnje i od koje sam napravila prošle jeseni 2024 žardinjeru, a dobro je da ni jedan kameni krug oko kalema i voćaka još nisam nasula kompostom (a i da jesam lako je sve što je mobilno i pokretno ispremeštati), jer se danas sve moralo uraditi posve drugačije, a nekako mnogo bolje, još savršenije...

Ovako polagano umanjujem, smanjujem, ukidam sitne kamene krugove, te pravim nešto veće, a lakše za održavanje i sebi umanjuje, čišćenje kamena i spremam mesta koja ću uskoro nasuti kompostom i onda imati nove setvene i cvetne zone, alejice...

Oko stazce i postavljanja kamena nisam se bavila čak ni pola sata, a meni je sve delovalo kao san, kao najlepše parče današnje osunačne večnosti, neke svečanosti...

Itd...