KUĆIŠTE WARDIAN…

 

 

“Kućište Wardian bio je rani tip terarijuma, zapečaćenog zaštitnog spremnika (kontejnera) za biljke. Našao je veliku primenu u XIX stoleću u zaštiti stranih biljaka uvezenih u Evropu iz prekomorskih zemalja, od kojih je velika većina prethodno umrla od izloženosti tokom dugih putovanja morem, frustrirajući mnoge znanstvene i botaničare amatere tog vremena. Kućište Wardian bio je direktni preteča modernog terarijuma i vivarija i inspiracija za stakleni akvarijum.

Ime je dobio po Nathanielu Bagshawu Wardu (1791 – 1868) iz Londona, koji je promovisao kućište nakon pokusa. Objavio je knjigu pod naslovom On the Growth of Plants in Closen Glazed Cases 1842 godine. Škotski botaničar po imenu A. A. Maconochie stvorio je sličan terarijum gotovo deceniju ranije, ali njegov neobjavljivanje značilo je da je Ward dobio priznanje kao jedini izumitelj.

Povest i razvoj

Ward je bio lekar sa strašću za botaniku. Njegov osobno sakupljeni herbarijum iznosio je 25 000 primeraka. Međutim, paprat u njegovom londonskom vrtu na Wellclose Squareu bila je zatrovana londonskim zagađenjem zraka, koje se uglavnom sastojalo od dima uglja i sumporne kiseline.

Ward je takođe držao čahure moljaca i slično u zatvorenim staklenim bocama, a u jednoj je otkrio da su spore paprati i vrsta trave proklijale i rasle u malom tlu. Zainteresovan, ali još ne videći prilike, ostavio je pečat netaknut oko četiri godine, napomenuvši da je trava zapravo jednom procvetala. Međutim, nakon tog vremena pečat je zarđao i biljke su ubrzo umrle od lošeg zraka. Shvativši mogućnosti, dao je stolaru da mu izradi tesno postavljenu ostakljenu drvenu kutiju i otkrio je da u njoj raste paprat.

Ward je objavio svoj eksperiment i pratio ga knjigom 1842, On the Growth of Plants in Closely Glazed Cases.

Engleski botaničari i trgovački rasadničari strastveno su istraživali svet za novim biljkama od kraja XVI stoleća, ali one su morale putovati kao semenke ili izdanci, ili kao suvi rizomi i korenje, a slani zrak, nedostatak svetla, nedostatak sveže vode i nedostatak odgovarajuće nege često su uništili sve ili gotovo sve biljke čak i u velikim pošiljkama. S novim Wardiovim kućištima, nežne mlade biljke mogu se postaviti na palubu kako bi imale koristi od dnevnog svetla i kondenzovane vlage unutar kutije koja ih je zalivala, ali štitila od prskanja soli.

Prvi test ostakljenih kutija napravljen je u julu 1833, kada je Ward otpremio dve posebno konstruisane ostakljene kutije ispunjene britanskim papratima i travama sve do Sydneya u Australiji, putovanjem od nekoliko meseci na kojem su zaštićene biljke još uvek bile u dobrom stanju do dolazka. Ostale su se biljke vratile: brojne australske autohtone vrste koje nikad pre nisu preživele prevoz. Biljke su stigle u dobrom stanju, nakon burne plovidbe oko rta Horn.

Jedan od Wardovih dopisnika bio je William Jackson Hooker, kasnije direktor Kraljevskih botaničkih vrtova u Kewu. Hookerov sin Joseph Dalton Hooker bio je jedan od prvih istraživača biljaka koji je koristio nove Wardian kutije, kada je 1841 godine poslao žive biljke natrag u Englesku iz Aotearoa/Novi Zeland, tokom pionirskog putovanja brodom HMS Erebus koji je oplovio Antarktik.

Kućišta Wardian ubrzo su postali obeležja modernih salona u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. U zagađenom zraku viktorijanskih gradova, pomama za paprati i pomama za uzgojem orhideja koja je usledila uveliko su svoj podsticaj zahvalili novim kućištima Wardiana.

Još važnije, kućište Wardian pokrenuo je revoluciju u mobilnosti komercijalno važnih postrojenja. U 1840-ima, Robert Fortune je koristio Wardian sanduke da otpremi 20 000 biljaka čaja u Britansku Indiju, krijumčareći ih iz Šangaja u Kini, kako bi pokrenuo plantaže čaja u Assamu. Godine 1860 Clements Markham upotrebio je kućišta Wardian da prokrijumčari biljku cinchona iz Južne Amerike. Godina 1870-ih, nakon klijanja uvezenog semena hevee u grejanim staklenicima u Kewu, sadnice brazilskog kaučukovca uspešno su isporučene u Wardian kutijama na Cejlon (Šri Lanka) i nove britanske teritorije u Malaji kako bi se pokrenule plantaže kaučuka.

Stoga su kućišta čuvari zaslužni za pomoć u razbijanju geografskih monopola u proizvodnji važnih poljoprivrednih dobara.

Kew Gardens koristio je Wardian sanduke za slanje biljaka u inostranstvo sve do 1962.

Veruje se da je najstarije preživelo Wardian kućište iz otprilike 1880, otkriveno u Tregothnanu 1999.

Ward je uvek bio aktivan u Društvu lekara Londona, čiji je magistar postao 1854. Sve do nedavno, Društvo je upravljalo Chelsea Physic Gardenom u Londonu, drugim najstarijim botaničkim vrtom u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ward je bio član osnivač i Botaničkog društva u Edinburghu i Kraljevskog mikroskopskog društva, član Linneovog društva i član Kraljevskog društva”.

 

Izvor: “Wikipedia”

(prevod sa engleskog)