U NAŠEM VRTU - 20 NOVEMBAR 2024…

 

Danas neverovatno toplo, iako je bilo i takvih toplih dana baš uoči Aranđelovdana, čak i još toplijih godina, a nekako sve po 3 puta toplije jutros nego nekih prethodnih nam novembarskih dana…

Malo posle 14 sati, tačnije u 14 sati i 25 minuta u ”Hirošimi” beše čak 16,7 stepeni, dakle idealno toplo, a vlaga 57%, a zahvaljujući toj današnjoj toploti čitav dan od prve užine, od 10 sati, pa negde do iza ručka, ispred 16 sati bio je divan radan dan, kao u svako naše rano proleće, kad se sve pokreće i kreće, kao u svaki drugi naš radni, a dobro učinkoviti dan, kada se radilo na još nekim detaljima ili sitnicma koje život znače čak i danas...

No, postoji jedno nepogrešivo prirodno pravilo, uvek kad je tako napolju toplo, miriše na kišu, i zaista bila je kiša, nakon svega, nakon jednog veličanstvenog završetka svih radova na KOKO ŠINJCU. Jer, kiša ova zemlji suvoj i voćkama u dvorištu baš, baš treba. I danas dok hodam, a napravim najmanje 3200 koraka, imam utisak da hodam po kamenu ili po nekakvoj pustoj tvrdoj zemlji, a znam kako je tuda kuda hodam umelo u jesen, pa i leti kad ima dobre kiše, da bude kaljavo i puno vlage. Dakle, kiša je ova večerašnja, kiša večernja pravi blagoslov Aranđelovdanski…

Srećom sada smo u nekom zimskom periodu kada se u “Hirošimi” ništa skoro ne zaliva, jer eto dođe i takav čas rasterećenja, a ako i bude bilo negde potrebno vode, reč je o jako malim količinama zalivanja…

Vreme ponovo idealno, meni naklonjeno, te mi sve danas ide na ruku, posebno nebo, a pošto smo sve završili i povukli se, a svako u svoju toplu košnicu ili kuću, negde oko 16 sati udarila je novembarska kiša, hladan olujni vetrić, onda i vetar, taman da isprobamo naš novi krov na KOKO ŠINJCU, da slučajno negde ne propušta…

Ali, moja današnja vrtlarska priča treba da teče od svog početka, zar ne, nikad od možda svoje mlake sredine ili od kišovitog kraja...

Jutros u “Hirošimi” prvo berem rukolu, hranim koke nosilje zelenišom, načupam im i maslačka, a mama im zamete svežu koprivu sa hlebom. A onda obilazim svoje malo carstvo biljaka i primećujem nigela je dobro izgruvala, a tako kako uvek raste kao zeleniš pre nego procveta, meni samo liči na šargarepu gledano po ovim zelenim listovima nigele...

Onda  među lukom prazilukom koji je očigledno dobar šumski štit, gustiš, svih ovih dana na koncu novembra 2024, čak dve kadifice samoniklice - eno ih u svom najlepšem cvetu, u svom najlepšem svetu – kao dve male prkosnice pred zimu 2025...

Dakle, naši svi veliki i mali radovi, detalji, i konačna realizacija projekta nazvanog KOKO ŠINJAC trajala je u svom blagodatnom rasponu od Krstovdana, pa sve do Aranđelovdana, te danas jeste sve gotovo, te mogu magnifique da  poskočim od radosti najveće, da napravim svoj jedan veliki  jump!, a sve poboljšano i urađeno trajno, te nema više privremenih rešenja…

Prvo je odvaljena sa krova polako pajserom ali i keserom sva letva, onih svih 6 zakovanih komada, a onda smo nabacali i navukli one 3 dužine zelenog rebrastog lima, a pre toga krov očistili od najlona…

U toku šrafljenja potrošeno je svih 50 komada šrafova, puna kesa, te smo na kraju malo još dokupili, jer je zafalilo, a kupili smo još i 2 veće, jače, metalne šarke, pošto sam ja jutros dobila svoju novu ideju – a šta još treba napraviti od lepih detalja na KOKO ŠINJCU, da bude još lepše, još funkcionalnije, jednostavnije, ali i trajnije rešenje (onaj stiropor na prozorčiću okačen sa dve žičice jeste mi završavao posao, ali sam ga nerado trpela i gledala, a nekako mi je štrčao, a poželela sam da zavirim kroz taj prozorčić pre proleća 2025 i da ga ponekad kad tuda naiđem i zastanem otvorim ako mi se otvara iz neke znatiželje)…

 I za te dokupljene sitnice, je danas otišlo još 600 dinara, te je objekat premašio samo malo preko 70 hiljada dinara!, a to mu je dakle sva materijalna težina ili 605 evra, tačnije mereno...

Naime, kad sam jutros ušla u svoj najlepši KOKO ŠINJAC da dobronamerno zavirim, omirišem da li je tamo toplo, da osetim kako je i njima, da obiđem prostor svojih koka nosilja, te očistih malo izmeta, te primetim da su na prozoru onaj stiropor grickale i onda munjevito dođem na ideju da tu ipak mora da se odradi neko ekološko rešenje, a drveni zatvarač ili kapak, neki poklopac koji će samo u zimskom režimu biti zakačen, zatvoren, očas posla nekom kukicom, ali koga će šarke držati dole oboreno u ostalim svim toplim dobima godine...

Lim smo završili prvo, brzo i olako, ali smo u trenutku montaže lima naišli na još nekoliko grana lešnika koje su lim pritiskale, gušile, udarale, uvijale, a čuvala sam te grane sve do danas, dok ne dođe ozbiljna pokrivka, a onda sam danas te grane morala da alalim ili žrtvujem, pa sam imala baš pune ruke posla, da se najpre grane iseku, a zatim da se očiste, sve raskrči i ode u reciklažu – nešto u kutiju za potpalu ili šporet, nešto na kočiće, a nešto malo i tanko na compost…

To me je malo umorilo, usporilo, ali prijalo je raditi danas čitav dan na jako prijatnom i toplom danu posebno posle ove hibernacije koja je počela tamo negde već iza Mitrovdana...

Prozor nas je malo više namučio, tačnije kapak, a na njega smo potrošili više vremena nego na postavljanje lima, a kapak smo tek iz trećeg put uspeli da postavimo onako kako smo zamislili. I srećom dobili smo letvu skidanjem sa krova, a trebala nam je za kapak, a ostalo nam je i nešto daske u drvari, tako da za drveni kapak jedini utrošak danas bila je kupovina samo dve metalne šarke...

Ali, ostao je još jedan mali detalj na kapku nezavršen, da se napravi jedna trajna kukica (sada kapak drži žica), da se po potrebi kapak može otvoriti uvek, uvek spolja, uvek lako, da mogu kad otvorim kapak da zavirim unutra, oslušnem očima kroz prozor atmosferu, a kroz  žicu, da može da se kapak otvara i zimi ako je toplo radi boljeg luftiranja dok koke borave napolju. I još samo treba da dokupim konzervu crvene farbe, koja je oko 470 dinara, te da kad stignem, a odmah stižem da ofarbma taj čitav  kapak, spolja i iznutra, čitav taj drveni dodatak, jer zona prozora po mom koloritnom projektu, čak i kapak mora biti crvene boje…

Naravno, ostaje još jedan mali detalj spreda ili s čela KOKO ŠINJCA, iznad ulaznih vrata, ali dužinom gore na krovu, da se udari jedna daska, da se stavi lim, kako ne bi ništa zapljuskivalo, ali i to ćemo verovatno brzo rešiti u narednim danima…

Večeras ni vetar, ni kiša nisu oduvali lim, tako smo ga dobro postavili, zašrafili, tako da je i pored iso standarda, prošao i sve naše testove i ateste...

Ispod lima ostala je samo tetra-pak folija, a sav najlon smo izvukli, ponovo savili, odložili, jer ko zna gde može da nam zatreba na proleće 2025 kad budemo pokrivali svoje prve čašice rasade...

Od isečenih grana lešnika dobiću na proleće 2025 da nasečem dosta kočića koji će mi trebati prilikom sedme setvene sezone 2025 u “Hirošimi” za paradajz, krastavce, čeri, pa i paprike, itd...

Takođe, je tetra-pak folija podrezana na krovu ravno sa daskom, pre postavljanja lima, i to skalpelom, tako da sada nema nikakvih iritirajućih vijorenja krajeva, da vire ili štrče, te sve je pod konac i nikad lepše, ništa nije dronjavo. I naravno, sada se svi dive, svi koji su me kudili možda na početku ove moje skupe ideje, a bilo bi baš šteta da ovo odlažemo za neko iduće proleće, pošto jedno svoje proleće treba započeti bez ovako napornih gradnji, zatezanja i natezanja, ili bez izgradnji uvek poteško iz ničega, jer proleće je moje svako rezervisano u buduće samo za lagane stvari, lagane teme, najpre za vrtlarstvo od 2025 i naravno svu našu perad, i ostalu živinu…

I tako mi iza sebe lepo uredimo sve svoje lomove i krševe, te sredimo, očistimo da nema tragova aljkavosti ili da smo danas išta rovili, rasturali ili fizički radili, pa kad se pogleda sa strane rekao bi neko sa strane kako ovi ništa po čitav dan ne rade, jer sve im je posloženo cakum-pakum...

Juče koke nisu snele jaje, a danas jesu, a imala sam direktnu priliku da budem baš tu kad je koka ustala sa gornjeg gnezda te svojim glasnim rakoljenjem meni se oglasila, obratila, te me  zazvala da uzmem to jedno jaje, sveže, vruće, toplo, i mnogo joj hvala na takvom doživljaju i daru...

Sve u svemu, danas sam jako presrećna, zato što se sve ovo danas odradilo i završilo, onako kako treba, kako se samo poželi, a to je taj još jedan, naš 24-ti radni dan na objektu zvanom KOKO ŠINJAC koji nam je još falio. I dobro sam znala, izračunala – krov se tek s uspehom završio iz trećeg puta,  a ja tek kad nešto završim iz svog trećeg puta ili po treći put uz mnogo napora i muka, prepreka, uspevam da materijalizujem ili realizujem nešto ovako fantastično i magnifique kao KOKO ŠINJAC...

I dakle, treba od danas da rasteretim sebe i blogove, te Magnifique gardening od danas samo ima vrtlarske teme, jer mu je i namena i cilj takav – samo poljoprivredne stvari, a naravno Čovek kome je vidik bez kraja zadržava sve, obuhvata sve, nastavlja sve, on je u tom svetom trojstvu kao bog otac, prvo lice, glavni, matica u koju sve uvire po temama, a onda se grana dalje na svoje sitne blogove, a pošto je Čovek bez slika, a gardening je tu od danas sa svim slikama, a Univerzum cvetnog ornamenta dobija dalje prostor za sve ostalo što mene zainteresuje, samo ne za poljoprivredu, itd...

Pa, kome nije teško može da me rado čita i na blogovima nađe. Slično je i sa mojim kuhanjem, i ono je odvojeno kao zasebna priča u priči, a ni toga nema na Univerzumu, već na Zamesi, itd…

itd…