30 JANUAR 2025 - početak sedme setvene sezone…

 

U 9 sati i 40 minuta zvanični početak (nikad raniji), a početak sedme setvene sezone, prolećne, u “Hirošimi”, i za manje od sat i po sve gotovo negde za jedan sat i 10-ak minuta, da budem odmerenija, tačnija, sve lagano bez ikakve užubranosti, sve gotovo oko 10 sati i 50 minuta, kada je ostvarena jučerašnja jedna mala misao ili jedan mali plan, a ko bi kazao da ću dalje nadmašivati sve svoje zamisli i planove i dalje u 2025-oj…

Sve početo na prijatnih jutarnjih 15,6 stepeni u plusu,  a sve završeno na 18,6 stepeni po C. Sejemo uz dosta sunca i vedrine jasnoće bistrine srca...

Prvo sam šumskom zemljom dopunila moj mali omiljeni kutak pored one dve gredice sa kojih ispijam tokom svake godine kafu i napravila sam od njega malu toplu lejicu dovoljnu da u nju zasejem 1 kesicu ranog kupusa Ditmar prvo...

Samo sam jednim malim parčetom najlona pokrila kupus, a sve ostalo ostaje dakle da raste otvoreno onako kako jeste i kako god bude vreme od sutra, čak ni mrazevi više ništa neće ugroziti salatu Nansen ili rukolu, a i vreme je za nova testiranja i eksperimente održivosti izdržljivosti čuda…

Kada sam došla do setve salate mama me “ubedila” mada ja sam upravo tako i htela, a da poslušam ono što sam zadnji put rekla  sejući jesenas salatu, a to je da je salata najlepša i najlakša za rasadu, za rasađivanje i sađenje posle ako se poseje prvo u male čašice te odustajem da na brzinu sve “sklepam” i napunim zemljom kadice, te mama donosi zemlju šumsku i hitro puni sve čašice koje ja onda brzo zasejem i zalijem...

Zasejala sam tako ukupno 170 malih slatkih čašica salate Nansen i ponovo nisam potrošila sve zalihe čarobnog semena (što da više sejem sve ga više pretekne) od lanjske šeste setvene sezone, a ostala mi i dalje još jedna cela i od druge kesice polovina, ali važi ovo seme do 2027 pa eto imam i za jesenu setvu sedmu opet...

Zasejano  pod salatom Nansen čak dve velike kadice kao i dve veće gajbice. U dve kadice ide u svaku po 45 čašica dakle ukupno 90, a u dve gajbice po 40, a to je 80 – sve ukupno 170...

Bure veliko belo (prezimilo u otvorenoj “Hirošimi”) napunile smo vodom da mi bude lakše da sve kanticama zalijem čim posejem...

Onda sam u nastavku donje leve polovine, a po sredini “Hirošime” posejala jednu liniju ili 1 kesicu rukole (mama budačićem napravila pravu liniju, ja zasejala, a ona zatrpala) i natopila bolje (tu je rasla jesenja salata koja je pre neki dan potrošena), jer rukola voli baš mnogo da se zaliva i seje se uvek direktno u zemlju neće iz rasade…

Nešto mladog crnog luka načupah sebi danas za ručak, a neka lošija pera bacam kokama nosiljama koje su nam danas podarile najviše jaja čak 3 i uhvatile smo na gnezdu koje koke nose smeđe i pirgave još leghorn bele koke nisu pronele i za sada imamo dve vrste i veličine jaja…

Sve ovo stalo je u neosetnih sat i desetak minuta ritma i laganog tempa koji ne umara ne zamara naprotiv sila koja oživljava...

Onda prekidamo radove i šetamo obalama smrdljive reke u koju otiče tako očigledno mnogo kanalizacije i fekalija iz trulih i improvizovanih šahti i plastičnih cevi bazdi, smrdi, udara, zaudara, slivajući se daleko nizvodno, te otkrijem neka mesta gde već jeste krenula mnogo dobra kopriva, a planiram da je načupam kokama i malo im donesem vitamina neki sledeći put...

Vraćam se posle ručka ponovo u avliju gde ovih dana ispijam svoje kafe i zelene čajeve i uradim još po neki mali sitni detalj i tako smo danas okačili jedan držač za saksiju prolećnu (hvala tati na dva zavrnuta šrafa) na kućici za drva predivnu rascvrkutanu pticu malu (malog poletnog štiglića) koju sam pre nekoliko dana dobila na poklon...

Onda mama i ja dolazimo na novu genijalnu ideju i pripremamo male čašice i punimo gajbice čak 7 gajbica od malina sa po 28 do 26 čašica u svakoj, već spremne da zasejemo u njih ono što bude trebalo 10 februara (šta ako bude hladno pa ću jedva sejati, zar da mrznem i punim čašice po hladnoći, baš je izazov dakle kako će biti za 11 dana zar ne pošto to ne znaju ni oni koji predviđaju vreme) raštan i celer lišćar (celer sam zaboravila kupiti juče ali ću dokupiti svakako što pre)…

I onda pripremimo još dve veće gajbice sa malim napunjenim čašicama, a ove setvene sezone sejemo sve u male čašice one veće preskačem za sada koje sam uvek nešto forsirala jače i više jer treba što manja čašica da bude, da ne raste korenje malim biljkama tako u nedogled, tako da nešto naučim, pa promenim svoje strategije i taktike...

Dok punimo čašice sedeći na malim stoličicama našim (a sve je  samo u znaku nečega što je malo, sitno, nebitno, nevažno, trun, trunčica, trn, a u tom sitnom i malom, u toj trunčici čudo Života počiva) ispred “Hirošime” u “Hirošimi” je toplih preko 20 stepeni u plusu, ali još nije ni jedan dan oborio najvišu dnevnu T od onih 26 stepeni u plus koju samo registrovali davno 11 januara, niti najmanju od onih minus 7 od 16 januara (a može li februar biti hladniji i gadniji, pošto je januar dakle posustao i odustao)...

Onda novo lepo zimsko januarsko iznenađenje – dakle jesu već jesu otvorene pametne male glave mojih visibaba. Onda u najvećoj kamenoj kocki čeprknem po ugledanju na moje kokice čeprkuše istraživačice te primeti sve krenulo naglo iz zemlje, iz dubine i šafrani ali i lale i zumbuli a bogme nikad ranije, čak ruže upupile i sve se pokrenulo, okrenulo, Sunce je višlje, sviće ranije, a ruže olistale, sve novi izdanci kreću, a i  zumbuli, mada tek ću uskoro da se divim kad sve procveta pai zmami pčele – a šta sam jeseni prošle 2024 sadila za Novo proleće 2025...

Onda je mama rasturila vilama po spoljašnjem vrtu sav kokošiji izmet ili govanca koje vredno dobijamo svakog dana (a koke kake svaki čas samo štrcnu) od naših kokica i petlića Petka od jeseni ili oktobra 2024, jer biće u budućnosti kiše samo ne znamo kada tačno, jer nas nešto kiša obiđe čak i u zimu 2025 pa će lepo da se sve tamo rastapa i natopi govanca razgradi. U tom izmetu nađe se neko jestivo seme žitarica pa dođu divlje ptice i golubovi i to lepo očiste i pozobaju da ne raste pšenica po vrtu, pa je lanac kruženja i čistača u prirodi predivan u simbiozi zna se…

Mala ptica je predivno pevala, a ja sam odmah rekla da je to ono nešto manje i slađe od dživdžana, a verujem da je na junskoj trešnji dok ispijam zeleni čaj meni pevao novu divnu pesmu jedan mali štiglić da mu nema ravna...

Plavi makovi samoniklice preživele ovu zimu...

Hrizanteme se ozelenile, ubusile, te pune listića na koncu januara...

Važno je dobro samo početi, započeti, samo malo nešto svoje začeprkati, jer kad se tek počne, započne ima još da se dosta taljiga i prelazi, brod i prebrodi, još staza i brda i bregova i horizonata prepliva muški, ali izdržaćemo kao i uvek, sve dok postojimo i živimo radeći, stvarajući…

Itd…