“HIROŠIMA”- MOJ RADNI PROSTOR…

 

 

Počeću priču o “Hirošimi” onim što je kazao pesnik Jovan Jovanović Zmaj, a to glasi ovako: ”Početak je svaki težak, to strašljivcu preti, al ko hoće šta da svrši mora započeti”…

A jutros sam počela o svom plasteniku “Hirošimi” ili o svom radnom prostoru da razmišljam ponovo poletno ovako:

Plastenik “Hirošima” jeste moj radni prostor gde svaki dan sve one biljke koje tamo uzgajam, iz setvene sezone u setvenu sezonu, a počev od 2019 godine na posve zdrav i prirodan, meni blizak način, u tom svom, a mom prostoru mi najpre održe najmanje po jedan veliki i jako važan školski sat ili čas...

Setim se jedne pesme Desanke Maksimović pod nazivom “Starinari” u kojoj lepo kaže: ”Mi bumbari, starinari, prodajemo stare stvari: napuštene kućice puževa skitnica, oborena gnezda pevačica ptica, okraćale košulje lepe guje šarke, iglice sa borova  i lanjske šišarke, fesove što vetar je zduvao sa žira, ima cela gomila, može da se bira”…

Dakle, ovo je moj najprirodnij i naodaniji, najsvetiji, najčistiji, naiskreniji radnoživotni prostor kroz koji sam od 2019 pokušavala, zatim uporedo istrajavala da uređujem sve po svojim ličnim namerama, afinitetima, znanjima, neznanjima, htenjima, ali i jestivim namenama takođe, sve vodeći “strogo” računa šta ću ovde sve unositi ili donositi, kako doprinositi zajedničkoj trpezi, a kroz ovaj svoj mali zeleni radni eksperimentalni prostor…

Pesnikinja Mira Alečković lepo kaže u svojoj pesmi pod nazivom “Ruke”, stihove ove: ”Koliko grad ima ruku, koje pišu, rade, vuku, crtaju po trotoaru, udaraju u gitaru. Ruke lete, ruke rade, ruke pišu, ruke grade. Niču zgrade ispod ruku, napuštaju lađe luku - sve zbog ruku, mnogih ruku, koje pišu, rade, vuku”…

A nakon već 6 završenih setvenih sezona i na pragu sedme tek blago započete setvene sezone 2025 mogu slobodno da kažem da sam i više nego dobro organizovala ovaj svoj radni prostor koji je već prepoznatljiv, a u kome se najprijatnije moguće osećam, u kome je sve tako živo i dinamično, u kome je tako mnogo promena, porasta, ali i događanja. Ovde se sve posebno i jedinstveno doživljava, svaki pokret je unikatan, a sve sami doživljaji neke nove toplote i sunčeve svetlosti koja mi uvek pomaže da sve ove biljke vidim što posebnije, a večito zahvalna suncu tom kosmičkom srcu kao najvažnijem i najvećem prirodnom svetlonosnom izvoru energije i toplote za sve. I tek tu shvatim kakvom divnom energijom sunce svakodnevno obasipa ovo kompostirano tlo i zemljište u “Hirošimi” i sve što po zemlji ovoj hoda…

A onda se setim i pesme “Zdravica” i stihova Dušana Radovića koji kaže: ”Sve što raste htelo bi da raste… Neka raste, i treba da raste! Sve što cveta htelo bi da cveta… Neka cveta, i treba da cveta! Neka gleda sve što ima oko, svako krilo nek leti visoko! Leteti, leteti, lepo je leteti! Živeti, živeti, lepo je živeti!”…

Tu dalje u “Hirošimi” nalazim i pronalazim svoju najomiljeniju poeziju, jer tu sve nečujno peva, nalazim tu malu nasušnu priču ili još neispričano živo pričanje, a onda nalazim i živost, sklad, harmoniju, balans, smirenje, ravnotežu, itd. Volim da posmatram raspored listova na svakom stablu zasađene ili odgajene biljke. Volim da uočavam, opažam, ali i da sebi samoj najtiše moguće predočavam sve te prirodne šare i linije, obrise, senke, dakle svaki mali i veliki prirodni trag koji jeste najbolji nemi svedok, ali i neumorni kosmički ritam koji se po svojoj zakonitosti i duhovnosti odigrava kako u Vasioni tako i u prirodi...

Onda se setim pesme pod nazivom “Kad bih znao” koju je napisao Vlada Stojiljković koji peva te stihovima kaže: ”Kad bih znao jezik lavlji ili kravlji ili mravlji kad bih znao jezik mačji ili račji ili svračji kad bih znao jezik ćukova ili vukova ili smukova ala bih rikao cikao pućpurikao kukurikao njištao vrištao pištao šištao cijukao pijukao maukao arlaukao ala bih lajao i gugutao pa makar posle doveka ćutao”…

“Hirošima” jeste moj radni prostor, dakle jedan od radnih prostora, jer imam ih već ili tek nekoliko, mali svoj pregršt, jer malo bi mi bilo da sve svedem na lošu jedinicu, ili na jednu vrstu, jednu kategoriju ili jedno zanimanje ili jedan monoton hobi, te zato verovatno ne padam više ni na šta što je monoteističko, itd. ”Hirošima“ jeste moja svakodnevna mala i velika, a možda ponajveća stvarnost i to ona stvarnost najstvarnije zbilje u kojoj se povazdan igram i krećem, okrećem, pokrećem, u kojoj najpre preživljavam sve užase i nepravde iza mene, sva zla i zločine, pa tek onda i ja živim, postojim, mislim, dišem, fotosintetišem, u kojoj mnogo toga ne samo prostornog, spoljašnjeg, već i unutrašnjeg doživljavam, oživljavam, preživljavam...

Onda se setim pesme Ljubivoja Ršumovića pod nazivom ”Jednoga dana” u kojoj kaže: ”Jednoga dana pre sedam dana srelo se sedam gotovana. Prvi gotovan naočit mlad sede pa reče prezirem rad. Drugi gotovan nemade kud dodade na to prezirem trud. Treći gotovan leže pod dud nek radi onaj ko je lud. Četvrti odmah pronađe hlad ima vremena još sam mlad. Peti gotovan već je spavao šesti ni glasa nije davao. Sedmi je sedeo budan i jadan i ponavljao ja sam gladan! O sveto nebo o moćne sile bacite jedno pečeno pile. Uto se javi Gavran sa grane ne dajem ništa za gotovane! Dosta je bilo mufte davanja prošlo je vreme izmotavanja”...

Moj radni prostor nazvan “Hirošima” čine ne samo sve biljne već i neke druge strukture, neki drugi važni fraktali, segmenti, višedimenzionalni oblici, odjeci, senke i obrisi, kao i mnoštvo novih planova, ali i sadržaji zahvaljujući kojima ili kroz koje svemu pokušavam dati dubinu, širinu, visinu, suštinu, dakle sve ono što jeste moguće ipak dodirnuti, zatim kušati, sve ono što ima snagu, jačinu, poeziju kojom treba da prožima ne više samo posmatračevo oko, već i njegovu sveobuhvatnu dušu...

Desanka Maksimović u svojoj pesmi “Zečje uho” veli: “Čuje zeka iz daljine kad u šumi vrabac kine, kad u travi trči mrav, kada niče kupus plav, kada tiho pužić peva, zevalica kada zeva”...

A Dobrica Erić u pesmi “Bosiok”, peva: “Miriše mu lišće na rosne putiće, miriše mu cvet na leptirov let. Miriše mu duša na praznička jutra, sunčana i čista u crkvi detinjstva”…

Kako je to još mnogo lepše sve ispevao čika Jova Zmaj rekavši kroz svoju pesmu “Šta volim”, a stihove ove: ”Volim zvezdu kad zablista. Volim reku kad je čista. Volim nebo kad se plavi. Volim cvetak mirisavi. Volim šumu. Volim goru. Volim blagu, rujnu zoru. Volim ljude dobre volje. Volim baštu. Volim polje. Volim zumbul, đurđic, lale, volim one ptice male. Volim oca, majku, strinu, braću, sestre, svu rodbinu. Volim svoju domovinu”…

No, težak i nepravičan život bi trebalo pak okrenuti ka svelepoti, a ovo zemljište jeste zemljište i tlo prepuno neke mudrosti, moje crkvište, ali ono je i jako lukavo, kao što je i dobro klijavo, i ono takođe skriva, ono će skrivati svoje praiskonske tajne, jer to je sve riznica nepresušne čarolije koja se zove vrtlarenje po predanjskom zovu svih mojih predaka ratnika vrtlara. Ovo je moj prostor u kome se najlepše moguće ušuškavam, utopljavam, sklanjam, mesto moje topline, mesto moje za ćutanje, razmišljanje, ali i prostor za neometano disanje...

Onda se setim još jedne pesme Ljubivoja Ršumovića pod nazivom “Ako želiš mišice” u kojoj se kaže: ”Ako želiš mišiće ko gvožđe jedi belo grožđe. Ako želiš snagu zbilja mušku onda ne smeš zaobići krušku. Ako želiš na sve biti imun jedi il iscedi žuti limun. Ako želiš ruke kao kandže prosto gutaj sveže pomorandže. Ako želiš veštine sa strane okomi se na krive banane. Ako želiš da izgledaš bešnje svakodnevno upražnjavaj trešnje. Ako želiš biti bistre glave beri one jagode iz trave. I uopšte ko god nešto hoće mora jesti i voleti voće”…

Uskoro će po našem vrtu prvo prolećno cveće da se iz trave podigne, da uzdigne svoje predivne glave, te da zablista u raskoši najmirisavijih paleta cvetnih kruna bez ikakvog stida i srama…

I tako najsrećnije prodišem samo ispod kupole i svoda moje “Hirošime” i tu se sa svakom novom pomišlju ili idejom najuspešnije oslobodim svega i konačno odbranim od svih nedaća i zala...

Ako šta poželim to jeste da svaka naša setvena nova godina bude baš rodna i plodna, mnogo dobra, a prepuna povrća, voća i plodova. I jedva čekam proleće 2025 u kome ču ponovo po sedmi put dakle doživeti ono prepoznatljivo probuđeno šarenilo mnoštva cvetova. I jedva čekam onaj prvi zuj pčela i prve žute cvetove otvorenog drena, i posvuda one razasute žutozlatne cvetne prahove i tragove…

I tako do zvaničnog početka proleća 2025 brojim dane, kao u pesmi Gvida Tartalje, koji u pesmi “Dani” peva: “Prvi brat ponedeljak ide sasvim spreda. Za njim ide utorak, pa sestrica sreda. Onda dalje redom: četvrtak za sredom. Petak hoće peto mesto, a subota šesto. Sedma ide nedelja, nasmejana, vesela”...

Do prošle godine zasadili smo dosta kalema i voćaka, a da li ću i dalje imati sredstava da zasadim sva željena drva, verovatno baš i neću, ali se zato sada rado prisećam pesmice “Sadi drvo” i stihova Jovana Jovanovića Zmaja koji kaže: ”Gde god nađeš zgodno mesto, tu drvo posadi! A drvo je blagorodno, pa će da nagradi. Nagradiće izobiljem hlada, roda svoga, nagradiće bilo tebe, bilo brata tvoga”…

A dašanji početak završavam onim što je kazala pesnikinja Desanka Maksimović: “Narod u našoj otadžbini, i da je majušan kao roj pčela iz duba stara… na svom jeziku ima prava da knjige piše, razgovara, da zavičajne pesme peva”…

Itd…