HRANA KAO LEK I LEK KAO HRANA…

 

 

Biljke su jedan samo mali delić ili segment Majke Prirode. Da bi biljke mogle da žive potrebno je da dobiju dovoljno svetlosti i toplote od divnog toplog sunca izvora života koje sve greje. Isto tako da bi biljke mogle da žive potrebno je da imaju dovoljno vazduha, jer i biljke jesu takođe živa bića i to bića koja dišu čitavim svojim bićem, tj. svojim lišćem pomoću koga same sebi stvaraju dovoljne količine hrane. A da bi biljke dalje rasle uspešno potrebno je da rastu i stasavaju u plodnom zemljištu koje je hranljivo raznoraznim organskim materijama. I na kraju da bi biljke živele potrebno je da dobiju dovoljnu količinu vode, potrebno je da ih zalivamo.

Iz zemljišta biljke će uzimati ne samo organsku materiju ili hranu, već i vodu. Svaka biljka stoga predstavlja jednu malu fabriku kiseonika. Dakle, biljke imaju zelene listove i mnoge listiće u kojima se odvija proces fotosinteze. Svaka biljka ima svoje stablo (svoju biljnu kičmu) i ono je važno jer pomoću stabla biljka ostaje čvrsto privezana za svoje tlo ili zemljište na kome ukorenjena raste, a zahvaljujući dobrom korenu biljka će iz svog zemljišta ili dobrog tla upijati vodu, kao i sve ostale hranljive organske materije.

Prilikom stvaranja hrane biljke oslobađaju u našu okolinu i prostor kiseonik, a zahvaljujući tom kiseoniku mi postojimo i dišemo, živimo. Kada nastupi mrkla noć biljka neće stvarati hranu jer ona to čini samo dok traje dan, dok ima svetlosti. Biljku možete zatvoriti pod stakleno zvono i ona neće uvenuti, a neće ni uginuti zahvaljujući onoj svojoj sposobnosti da prilikom stvaranja hrane oslobodi dovoljnu količinu kiseonika.

Biljke će iznići iz usnulog semena, koje najpre treba da proklija i nabubri, da se rasprsne kako bi iz te sada oživljene klice na površinu provirla živa mlada mala biljčica, koja će postepeno da se razvija, hrani, stasava, sve dok ne postane odrasla biljka. A kada uspemo da podgajimo i uzgojimo odraslu biljku na njoj počinjemo prvo da primećujemo male sitne cvetove koji su jako važni, jer iz skoro svakog cveta nastaju mali budući jestivi plodovi.

Svaki ubrani plod unutar sebe sadrži male sazrele semenke, a to je dakle budući potencijal da se ponovo iz usnule semenke rodi i dogodi nova biljka svake naredne setvene sezone ili godine. I tako je svake nove setvene sezone ili godine.

Biljke je moguće sresti i izvan svoga plastenika ili lepo uređenog vrta, dvorišta, a najpre u šumi, po livadama, po rečnim i jezerskim obalama, itd. One biljke koje uzgajamo sami zovemo gajene biljke, dok postoje i mnoge druge biljke koje niču obično “ni iz čega”, a posve slučajno i one se zovu biljke samoniklice. Takođe, među biljkama srećemo i one koje se nazivaju lekovite biljke ili lekovite trave, a od njih kuvamo sebi čajeve, pravimo tinkture, lekovite masti, meleme, itd.

Mnoge biljke imaju po sebi bodlje ili trnove, a to im pomaže da se vešto zaštite od svojih neprijatelja, a neke biljke pak imaju izrazite cvetove jarkih i upečatljivih boja, a to im pomaže da privuku svoje oprašivače insekte poput bumbara, pčela, leptirova, itd.

Biljke su nam jako potrebne jer se njima svakodnevno hranimo. A da je hrana lek govorio je još veliki grčki lekar iz V veka pre naše ere  Hipokrat kazavši: ”Neka ti hrana bude lek, a lek hrana”. Ali, i u I veku pre nove ere latinski pesnik Ovidije pevao je upravo ovako: ”U zlatno doba kada je voće bilo hrana niko nije trovao sebe krvavim mesom. Tada su ptice mogle slobodno da lete nebom, a zečevi trče slobodno poljima. Ribe se nisu plašile mamaca jer su svugde vladali mir i spokoj”.