.jpg)
Ovu priču ispričala je pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju
njegova tetka Mika, a ta priča kaže ovako:
Nekada davno u jako pradavna vremena na svetu su postojale
i živele samo bele ruže. I tako jednog lepog dana u nekom vrtu rascvetala se jedna
bela ruža. Tu ružu opazila je zatim neka mlada devojka, pa priđe ruži i zamoli
je za dopuštenje da je ubere. Ruža se izgleda nije bunila, a možda i jeste, no
ona je čak klimnuvši svojom cvetnom glavom nekako odobrila toj devojci da je ubere,
mada priča veli dalje da je baš u tom kobnom času ružinu glavu zavrteo i dodirnuo
vetar, a što je devojka protumačila pak kao odobrenje ili potvrdno klimanje
glavom. I devojka okuražena pruži svoju ruku te ubra belu ružu, ali onda bolno stade
plakati, jer je ubode ružin oštar trn, a iz rane stade da kapa krv rumena. Čak
do toga trena ni sama ruža nije znala da poseduje tako moćno odbrambeno oružje
kao što je trnje i stade se ruža stideti, stade se sramotiti, stade ruža rumeniti.
Od toga časa ta ruža postade zauvek rumena ili crvena i takva je ostala do dana
današnjeg. Od tada svetom se stade širiti što više rumenih ili crvenih ruža.
Коментари
Постави коментар