.jpg)
Ovo je priča Tiodora Rosića iz knjige pod nazivom “Gospodar
sedam bregova”, a ta priča kaže ovako:
Pošao je jednoga dana u latinsku zemlju gospodar od
Novog Pazara po imenu Relja Krilatica, te ostavi svoju oblast i svoje dvore, a
onda na njih udari turčin po imenu Isa-beg te mu sve opljačka, a suprugu princezu
po imenu Svetlana odvede u svoj harem, a decu njihovu po imenu Jovan i Jovana
otera da lutaju gladni svetom kao puka siročad.
I kad turčin Isa-beg dovede sebi lepu Reljinu
suprugu Svetlanu, a na svoj begovski dvor stade joj se umiljavati, dodvoravati,
pokušavajućida je opčini, zaludi, obrlati, nekako sebi prevede, prevesla, namami,
da je nekako polakomi da mu se preda i primi islam, pa pljune na krst časni. Ali,
bila je Svetlana stamena, jaka, nepotkupljiva, te ne pada na turska muška obećanja.
A svaki dan provodila je u tom turskom zatočeništvu uplakana, setna, nesretna,
pitajući se gde su sada njena deca. I mrzela je Svetlana turčina što joj dom pohara
i sruši, razori.
Iz dana u dan turčin stade uviđati da je Svetlana nesalomiva
žena, pa se toliko razbesni da naredi svojim slugama i stražarima da Svetlanu
bace u zatočeništvo, a tamo u onu kulu koja se zvala Kula motrilja, misleći ako
je baci na veće muke da će pokleknuti i posustati. No, Svetlana je još jača,
još upornija, snažnija, te ne misli da se dadne turčinu, već smireno podnosi svoju
tamnicu i muke strašne, svoj užas, svoju bedu i tamo stade preklinjati boga da
njenu decu sačuva i upravi na prave staze i puteve, a da njoj samoj podari smrtni
čas što pre kao jedini spas i izbavljenje.
U latinskoj zemlji Relji stiže nemio glas od kuće da
je sve njegovo tamo uništeno i razoreno, pa se brzo vraća nazad kući. Prvo je
našao svoju sirotu i izgladnelu decu ukraj jedne vodenice, a ukraj vode reke Jašanice,
gde ih je od turaka tu zaklonio sluga po imenu Milutin. Onda je Relja okupio svoju
vojsku i pohitao da se osveti turcima za svo zlo koje su mu počinili.
I tako Relja brzo oslobodi svoje krajeve, a turčina Isa-bega
ubija i osvaja Kulu motrilju. Ali, nažalost Svetlanu je tu zatekao već mrtvu.
Majka je presvisnula od žalosti i brige, od tuge za svojom decom od koje je rastaviše.
Umrla je ponosno i čestito ničim ne ukaljavši svoj obraz, a ni ime, a ni žensku
čast svoju.
Za princezom se žalio i i tugovalo narednih 6 dana,
a onda su je sahranili ukraj crkve Svetog Petra
i Pavla. Svetlanina deca Jovan i Jovana dolazili su svki božji dan majci
na grob da tu ožale svoj strašni gubitak. I plakali su od proleća, pa sve do
zime, svaki dan na majčinom grobu. I tako jednom o Đurđevdanu pođoše ponovo
majci na grob i tamo poneše buket đurđevka. A kada priđoše majčinom grobu ugledaše
da je iz njenog groba iznikla majčna dušica najmirisaviji lekoviti cvet. Bio je
to lekoviti cvet koji leči grč u vilici pa oni koji imaju govornu manu od ove
biljke počnu da govore lakše, a isto tako majčina dušica otvara apetit deci
koja nemaju apetita, leči lišajeve - naprosto to je biljka brižna kao majka i lekovita.
Kada su Jovan i Jovana videli ovaj miomirisni cvet na
majčinom grobu osmehnuli su se po prvi put nakon toliko vremena lične tuge i žalosti,
a osetili su čak i samo prisustvo svoje divne majke, kako tu stoji brižna pored
njih i kako bdije nad njima.
Коментари
Постави коментар