NA KONCU DECEMBRA 2024…

 

 

Polovinom decembra meseca 2024, dakle 16 decembra u “Hirošimi” berem rukolu i mladu salatu u ono svoje već naviknuto lepo vreme, uobičajeno, na 11,5 stepeni u plusu…

Uoči slave, dakle 18 decembra 2024 berem jedino luk praziluk za nikoljdansku čorbu...

Po slavi, tog 20 decembra 2024 iz dvorišta KOKO ŠINJCA pored svih podignutih barijera i žica jedna bela koka (super letačica) je iskočila kao iz svoje rođene kože, a izvan dvorišta, ali je srećom brzo uočena, te ju je majka lako iz avlije vratila u dvorište KOKO ŠINJCA...

Sutradan 21 decembra 2024 mama je pri ulasku u KOKO ŠINJAC na podu našla jedno razbijeno jaje (loš znak da će mi se kroz 2 dana, od 23 decembra u noć sve u ovom mom mukotrpnom i teškom, nesrećnom životu razbiti brzo i lako kao jedno kokošije jaje - očas posla), te ne znamo da li su stare ili nove koke pronele, ali nažalost od toga razbijenog jajeta nismo imale nikakvu korist, ali ga beležim kao još sneto jedno jaje gledano statistički više (decembar nam je dao ukupno 4 jajeta, od toga 1 razbijeno). I to je bilo samo u tom jednom danu, do danas do 29 decembra 2024 jaja nema ni za leka...

Onda slede 4 dana nekih dramatičnih i košmarnih, jako traumatičnih, a drugih životnih iznenadnih stravičnih dešavanja, te tek u noći 25 decembra 2024 berem malo salate jer prethodna 2 dana niti jedem, niti pijem, pošto samo boravim po bolnici, podnosim unutrašnje izlivanje nikad stravičnijeg svog ličnog bola, i razaranja, uništenja, potresanja, te beremo salatu majka i ja uz baterijsku lampu, po mraku nakon još jednog dolaska iz bolnice, a zeredom 4 dana vezana provodim u bolnici, u stalnim mukama, brigama, strahovima, itd...

Dana 27 decembra 2024 majka mi kaže pre nego što treba ponovo krenuti put bolnice, da je u dvorištu KOKO ŠINJCA sve blatnjavo te na brzinu moram da radim i ono do čega mi više nije, te postavljamo nešto malo preostalih drvenih daščica i tako popločavam stazicu od ulazne kapije do ulaska u KOKO ŠINJAC, tačnije do crvenih vrata, a to sam htela da napravim još pre mesec i po onih mojih srećnih dana ili pre 2 meseca kada sam živela u kakvoj takvoj bezbrižnosti, lakoći, ali večito kad nešto gradim i stvaram nailazim na otpore, na mešanje, na nerazumevanje, itd…

Sada neka svi odahnu sve moje bahato i pohlepno, gramzivo se već jednom završilo, ali Vesna nije od onih abronoša i neradnika koji skrste ruke pa vire u tuđe nesreće, jer ja ću dok živim (ako odlučim da živim, jer dakle i ja imam još neko pravo, a pravo da odlučim recimo da ne živim) biti sposobna i dalje da sadim i uzgajam svoju hranu, živeći svoj život, svoju bridu, svoju muku, doduše sigurno ne onoliko pompezno kao ove moje poslednje bahate godine 2024 (a ja sam još pre 2 decenije znala pre svih da će doći meni ovaj strašni dan mog najvećeg egzistencijalnog užasa, ali niko me nije čuo, niko mi nikad nije pomogao, a to su mi uradili dobro je znano namerno sve u ime Hristovo)…

Juče 28 decembra po danu, a u ono svoje uobičajeno jutarnje vreme ulazim u svoju jedinu svetlu tačkicu “Hirošimu” da malo dođem do životne energije, jer jedino što znam sada to je strah i drhtanje, trnci u glavi, da oživim od sivh užasa koji me snalaze i  koji će me verovatno još snalaziti, te berem luk praziluk, salatu, mladi crni luk…

Kokama načupah malo rukole, jer su i one ovih dana malo više boravile u svom KOKO ŠINJCU nego puštene u svom dvorištu…

A onda sam obišla sve biljke, a sneg je spao sa najlona (hvala mu nije ništa oštetio, pa i da ošteti više neće biti novih skupih najlona za moju “Hirošimu”, ali ”Hirošima” može živeti i bez plastičnog pokrova nad glavom mojih biljaka) koga je bilo ovih kijametskih ledenih dana te sve je dobro natopljenov vlagom i vodom osim donje parcele luka te sam sa nekoliko kantica, polagano sve dobro zalila…

Nažalost luk je u “Hirošimi” jako loš, nestaje, truli, ima crva, tanak je, suši se, žuti, truli,  znam da je previše zalivano (dodavanje vode preterano ubija gore nego suša), ali majka neće da me sluša, radi na svoju ruku, a ja nemam snage da kontrolišem koliko mi se radi iza leđa tačno, i mimo onoga kako zamislim, načeli ga crvi, ali salata nam je izvrsana kao i luk praziluk. Salata čista, nema vaškica te mogu reći nikad bolja...

Pri ulasku u “Hirošimu” izmereno je svega 2 stepena u plusu, a ruke mi zarumene, utrnu, ozebu i smrznem se dok naberem i poradim sve ovo, a onda na odlasku malo toplije 2,8 stepeni u plusu, i još uvek onaj rekord je neoboren i pamti se onih minus 5 najnižih ovogodišnjih...

Danas 29 decembra 2024 majka bere luk prazilk koji mi treba da pripremim pilav, da imamo ručak kad se sutra ponovo vratimo kući iz bonlice, itd...

Nigela se drži jako dobro, a peršun lišćar jesenja septembarska setva stigao je nakon 3 i po meseca, a već u mesecu decembru usred zime na berbu…

Zadnja posađena salata iz čašica počela je da raste i to je ono kad se kaže, a ja ne verujem, da čak i u decembru mesecu ima porasta, ima života, a dakle uverih se da ima. Čak i one čašice salate koje ću za mesec-dva posaditi takođe su malo krenule u svoj porast i bude se…

Neveni samoniklice dobro se drže, čak i napolju neven u kamenoj manjoj kocki dobro izdražva i podnosi sve atmosferske pojave i hladnoće...

Što se tiče luka neću očajavati, počupaću sve ovo što ne valja i baciti kokama, a ono što valja može se potrošiti te čim krene februar mesec možda i pre posadiću jedan kilogram novog luka za ranu potrošnju, jer to je bar lako…

Itd…