.jpg)
Govorilo se 70-ih godina XX veka da siromašne zemlje
nikada neće moći rešiti svoje siromaštvo sve dok ne budu “oštro kontrolisale”
priraštaj svoje populacije i dok ne budu mnogo više poradile na podizanju nivoa
obrazovanja, ali ako budu nastavile da povećavaju baš toliko svoju prehrambenu
industriju, onda će ih zadesiti čak ekološke katastrofe.
Godine 1976 futurolozi kažu da nas u poljoprivredi čeka
u narednih 100 godina sledeeće: desalinizacija, promena vremenskih prilika, veštačka
đubriva koja će se bacati na morsko dno, a čak 1/5 hrane svet će uzimati sa morskog dna. I imaćemo fabrikeu kojima će
biti masovna proizvodnja veštačke hrane. Mnogi će kriviti jedino prenaseljenost
za svaku novu prehrambenu krizu, te tvrditi da je jedino rešenje da se priraštaj
populacije ipak dobro ograniči.
Siromašni u svetu posle svake svoje žetve veoma brzo
potroše svoje prikupljene i požnjevene plodove - govorili su jedni, a drugi su kazali kako deca i trudnice
trebaju jako mnogo više kalorija u ishrani i hranu bogatu belančevinama, a to isto
je trebalo i svim ljudima/ženama koji rade teške fizičke poslove, a mnogo kalorija
i belančevina. Od toga koliko se negde sve može proizvesti hrane, sve zavisi od
samo dva važna faktora - prvi je zemljište ili tlo, a drugi je klima.
Iako je bilo obilnih i dobrih godina, iako je bilo
hrane za sve ljude planeti Zemlji glad je postojala i stalono se širila jedna
te ista priča da će gladi nestati samo ako se postave granice porastu nataliteta.
I kaže se da je 1974 na Zemlji
živelo3,88 milijardi ljudi. Godina 1972 bila je zapamćena kao godina u kojoj je
bilo mnogo nepogoda te su svuda u svetu prinosi bili smanjeni. Tada je svaki čovek
mogao da dobije po 270 kg hrane, a to je bilo mnogo više nego recimo 1960 godine
koja se pamti kao obilata godina, a tada se prehranilo 300 miliona više ljudi nego
što je popis iz 1973 pokazao da ljudi ima, te se još kaže da se 1973 godine
moglo viškovima prehraniti još 600 miliona ljudi.
Kako je moguće da gladi i dalje ima, kako je moguće
da je nejednakost sve veća među ljudima, ako se proizvodnja samo povećava. Još
tada mnogi ljudi preživljavaju skupljajući nečiju bačenu hranu ili se hrane plodovima
iz prirode ili rade fizičke poslova za nadoknadu kad dobijaju malo hrane. Bilo je
to vreme u kome se govorilo da u Kini nema gladnih, a da u Brazilu većina ljudi
gladuje. Takođe, oskudno su živeli i ljudi u Ruandi, a u Indoneziji ili na
Haitiju bogati su živeli luksuznije nego bogataši Amerike ili Evrope.
Siromaštvo i glda dakle imamo stalno, uvek, a moglo se
čuti da sve to imamo ne zbog velikog nataliteta već zbog jednog jedinog
razloga - bogatsvo je nejednako raspoređeno.
I još je kazano da bogati dakle jedu uvek više, a siromašni mnogo manje. Onda
se govorilo da ako ne bude bilo proizvodnje da neće biti ni hrane, te su neke
zemlje počele svoju proizvodnju hrane kako bi manje bile zavisne do uvoza hrane
iz nekih drugih zemallja. Takođe se tvrdilo da poljoprivreda posmatrano na svetskom
nivou proizvodi hrane dovoljno čak za sve, ali siromaštvo i beda nekih slabo
razvijenih zemalja ne dopuštaju sirotim i gladnim ljudima da se i oni domognu
svoga toplog obroka.
Šta kažu futurolozi XX veka, a da ne zvuči vazda
paradoksalno, te iz kakvih sve izvora će nam dalje dolaziti hrana, sa kojih to
površina. Najpre se kaže da će najviše hrane ipak dolaziti sa kopna, a nešto manje
hrane dolaziće iz vode ili iz mora. Ali, neki futurolozi su tu predvideli još
neke stvari, recimo klimu, te je poznato da u tropskom pojasu zrenju useva
treba više vremena, te imaju svega jednu žetvu godišnje. Bilo je i tvrdnji da
se proizvodnja hrane može udvostručiti, ali ne zbog usavršavanja tehnologije. A
neki su pak kazali da se sa obradivih površina nikada neće moći iskoristiti
maksimum proizvodnje. Neki su tvrdili da ukoliko se riba bude mnogo više
izlovljavala da će se zahvaljujući tome dobiti zavidna količina biljnog đubriva.
Ali, ulov ribe mora biti ipak kontrolisan, jer nisu česta područja gde je
riblji fond prilično iscrpljen i izlovljen. Neki predlažu uzgajanje
mikroogranizama na optacima koji su organskog porekla, ali i tu trebaju velike
mere opreza, da nije štetno.
Onda se počelo razmišljati gde naći neke nove izvore
belančevina te je bilo i takvih koji su zagovarali upotrebu mesa divljači,
verujući da bi i to donekle rešilo problem gladi u svetu. Onda su mnogi narodi
uzgajali neobične životinje – soba gaje Laponci, jaka gaje Tibetanci, a Rusi su
pripitomili antilopu od nje uzimajući mleko i meso.
Onda su stvorene neke hibridne vste pšenice misleći
da će tako rešiti problem gladi, ali to je donelo neke nove nedaće, jer su
takva hibridna semena zahtevala upotrebu veštačkih đubriva, kao i dosta navodnjavanja.
Tako je došlo do uništavanja mnogih autohtonih vrsta semena pšenice, jer je
smišljena navodno pšenica koja donosi obilat rod. Ali, samo su bogati i ekonomski
jaki farmeri mogli da priušte veštačka đubriva, a u svom posedu imali su i velike
izvore vode, kanale za navodnjavanje. Siromašni ratari nisu imali novca za veštačko
đubrivo, nisu imali dovoljno vode, ni sisteme za navodnjavanje, te su bili osuđeni
na neuspeh. Istraživanja futurologa se nisu mnogo bavila siromašnim poljoprivrednicima
niti njihovim problemima.
Upotreba mehanizacije u poljoprivredi samo donekle jeste
donela do toga da dođe do povećanja proizvodnje, ali mehanizacija nije primenljiva
baš svuda, a za mehanizaciju trebaju prevelika ulaganja, itd.
Onda su na scenu stupile međunarodne korporacije
koje su se bavile proizvodnjom hrane, koje su bile isključivo motivisane
profitom, i što većim lancima svojih dućana na tržištu. I tako su ove kompanije
u zakup uzimale najbolje obradivo zemljište i tako su lokalnim proizvođačima
naneli velike štete. Počele su i migracije iz sela u gradove, te se napuštala
zemlja koja više nije mogla da prehrani porodicu. A tržište je diktiralo šta treba
dalje proizvoditi. A često je dolazilo do zasićenosti na tržištu nekim namirnicama,
te neki poljoprivrednici nisu mogli da prodaju svoje plodove.
I tada se kazalo da se klima dakle menja, još 1978 godine,
te su se svi počeli pribojavati šta te promene sve nam mogu jednom doneti, posebno
kakve sve proble unutar poljoprivrede. I svi su
se pribojavali tada da nas može zadesiti povratak klime kakvu smo imali
u XIX veku što je bilo porazno za proizvođače hrane, posebno na severnoj hemisferi,
gde su postajala hladna leta, te je 1957 Thomas kazao da bi se prinosi mogli umanjiti
za 3% ako vreme do 2000 godine bude jako promenljivo kao što je to bilo u vremenskom
razdoblju 1890-1955. Loše vremenske prilike donele bi samo katastrofe, a neke setve
bi mogle da budu odložene ako nastupe hladnoće, a ako budemo imali vrućine i
sparine imaćemo manja zrna i imaćemo manje prinosa svega. A kad bude nestašice
skočiće cena žitaricama. Dakle, tržište hrane je pak jako nestabilno, a viškove
koje neke zemlje čuvaju u svojm skladištima iziskuju dalje međunarodni nadzor, kako
bi se sačuvala stabilnost tržišta.
Neki su govorili da će nam doći “novo ledeno doba”. Isto
tako upozoravali su futurolozi i na neke druge probleme - recimo na površinama
koje bi mogle da služe za proizvodnju hrane često bi dolazilo do proizvodnje
komercijalnih biljaka kao što su kafa, pamuk i šećer, jer neke zemlje teže samo
za bogaćanjem, dok druge zemlje sve više ton u siromaštvo. Ako opuste sela i svi
odu u gradove onda će biti sve manje lokalnih seoskih proizvođača hrane, te će
ljudi u gradu biti veliki potrošački zavisnici uvozne robe i hrane.
Dalje se kaže 1975 godine da će doći do opadanja
broja ljudi koji su uživaoci najvišeg standarda. I biće sve više nezaposlenosti,
a sve manje prihoda. Takođe se predviđa visok stepen smrtnosti zbog zaraznih bolesti,
ali i zbog gladi, te se tvrdi da bi u takvim okolnostima preživljavalo svega 30%
rođene dece.
I još se govorilo da će tamo gde ne bude održavanje
plodnosti tla dolaziti do velikih erozija, a zemlja koja se ne bude obrađivala
izgubiće svoju plodnost, tvrdeći da je zemlja koja se obrađuje stalno i po hiljadu
godina uvek zemlja koja daje prinose. Zalihe hrane igraće važnu ulogu posebno kada
nas budu snalazile nepogode. I dobro će prolaziti područja gde jeste moguće
obrnuti 2-3 žetve za jednu godinu, te se predviđa kako će Afrika, Australija, Jugoistočna
Azija i Srednji Istok biti područja u kojima će dolaziti do proizvodnje viškova
hrane.
I na kraju kazaće se da je glavni krivac svim
problemima samo politika, tj. međunarodna raspodela prihoda.
Itd…
Коментари
Постави коментар