.jpg)
Oduvek su ljudi imali potrebu za izučavanjem počev
od istorije, preko običaja, zatim zakona,
a onda i same Prirode, tragajući za njenim velikim duhom, kao i njenim
vrlim pokretačima, silama, odakle dalje proističu i proizilaze sva druga, kao i
sva ostala mnogobrojna prirodona dejstva i delovanja.
I tako, jedna do velikih vrlina sigurno bi mogla da bude
ljubav prema Prirodi, ali ne samo puka ljubav prema Prirodi koja nas okružuje,
već i dublja ljubav prema svim porketačkim zakonima, mehanizmima koji čine da
se ta ista obožavana Priroda posmatra i izučava.
Priroda kao što jeste poznato ima svoje principe ili
svoja načela po kojima sve teče i sve kruži, dakle sve se ponavlja, te započinje,
rađanjem počinje, a onda i skončava, završava.
Priroda je dakle najlepše otvorena knjiga koju samo
treba umeti iščitati i dalje protumačiti, ne podležući ustaljenim normama ili
predrasudama, itd. U prirodi sve jeste povezano, po instinskim principima neprestane
i nepomućene zakonitosti, samo u to treba umeti pronicati, dakle treba doživeti
svoju malu ličnu prosvećenost, a neki stari plašt ukoliko još negde vijori oko
nas, a plašt svih zabluda ukoliko ih još ima treba odbaciti.
Prirodu treba najpre upoznati kao deo sebe, a deo po
deo, i tek na kraju izneti neki opštiji veći sud sklapajući čestice mozaika u
jednu holističku celinu. A kako bi spoznali zašto dolazi do određenih posledica,
svakako pre toga dobro moramo izučiti prvopočetne uzročnosti, kao i same uzroke
nakon kojih sve dalje nastaje.
Isto važi i za Prirodu, isto što važi i za razumne
ljude, te ukoliko vidmo da ljudi još ne poznaju dovoljno sami sebe (vidimo ne
poznaju!) i jedni druge, bez predrasude možemo kazati da ljudi još manje
poznaju svu svoju Prirodu koja ih okružuje ili svet i svoje okruženje u kome
stasavaju, obitavaju.
Ljudi su nažalost izgubili razum, ili kompas, te su
samo skloni da sami sebe i jedni druge veličaju i uzdižu u širšaja nebesa, dok
sa drge strane Prirodu gube načisto iz vida, iz svog fokusa, pažnje. To odvodi i
dovodi čak dotle da će kod ljudi taj dobri stari urođeni osećaj za poznvanjem
Prirode polako, ali sigurno da se izgubi i načisto zakržlja, nestane, iščili.
Pa, ipak u Prirodi je jedina istina, a čovekovo poznanje
jeste takvo da za tom istinom traga dakle sve dok postoji, a često pod stegama svojih
zabluda, primitivizma, ograničenja, neznanja, zaslepljenosti, pohlepe, itd. Svakom
tragaocu samo čistih namera počesot će se od strane same Prirode mnogo više kazati,
samo će mu se sve jednom kazati, čak mnogo više nego što ispočetka bude negde iskao
ili negde još potraživao.
Priroda dakle ima svoje zakone, svoje principe, te se
u jednom beskonačnom lancu svih dešavanja pronalazi i početak ali i završetak svega,
te u Prirodi stoga nema puke slučajnosti, nema slepih poigravanja ili nadmudrivanja,
nema ucena, nema pritisaka, nema nagađanja, nema gluposti, nema besmislica, itd.
Dakle, vreme je da se vratim nazad u septembar 2019,
a dakle Monteskjeu i onome što nam je kazivao sve kroz svoje kapitalno delo “O
Duhu zakona”. U Prirodi postoji “prvobitni um”, gde bi bog bio “stvoritelj i
čuvar” Univerzuma.
Svet se obrazuje i postoji zahvaljujući materiji
koja se kreće, te takav svet još nema razuma, ali svakako ima zakone koji su sami
po sebi nepromenljivi, stalni. I svet koji ne bi živeo po svojim stalnim i postojanim
pravilima osuđen bi bivao na uništenje i nepostojanje. Čak i da verujemo da je
sve nastalo iz nevidljive ruke stvoritelja, ta i on sam morao bi da se dakle povinuje
nekim pravilima, pošto bez pravila nema održivosti sveta, nema opstanka.
Sve u Prirodi imam razum i živi po zakonima, mada
neke zakone razumna bića stvaraju sama, a druge zakone koji još tu postoje nisu
stvorila ta ista razumna bića. Ali, zakoni dakle postoje. Ako tragamo za skladom
među razumnim bićima ima sklada sve manje, a mnogo više je skladnosti i sklada u
fizičkom svetu. Živi stvorovi svojim nesavršenim prirodama podležu još i mnogim
nesavršenstvima dalje, jer padaju u svoje mnoge zablude, jer ih priroda vlasita
ograničava. I oni čak neće poštovati ni one zakone koje sami budu donosili i
proklamovali. Često će ispasti da su žive zveri mudrije od ljudi, i dok kod
ljudi vidimo samo poriv za ratom i istrebljenjem svoje sopstvene vrste, kod
zveri ili životinja vidimo nagon za očuvanjem svoje vrste.
I biljke žive po svojim zakonima, mada su one u
praćenju prirodnih zakona doslednije i postojanije od ostalih životinja, a sada
svakako moramo priznati da biljke imaju svoju posebnu vrstu saznanja, kao i
osećanja. Životinje znaju bolje čega ili koga treba da se čuvaju, dok ljudi
uprkos svom razumu i slovesnosti krše zakone, ne samo božje, već i one druge
pisane zakone koji sami proklamuju i donose, izglasavaju.
Itd…
Коментари
Постави коментар