.jpg)
Čovek koji obrađuje svoju zemlju, a čija je zemlja
dakle plodna, toliko da od nje može jako dobro da živi nema vremena da se bavi
nekim drugim tričarijama, a ni beznačajnim poslovima, tricama.
Monteskje je u svojoj knjizi “O duhu zakona” pisao je
da se zemlja obrađuje ali ne posmatrano srazmerno po tome koliko je plodna, već
gledano srazmerno tome koliko je zemlja u slobodi. I tako se može sresti kroz
istoriju da su neki narodi često napuštali plodna zemljišta i hrlili tamo gde je
mnogoo lošije, što je dovelo da dobro zemljište zapusti.
Tamo gde je zemlja neplodnija ljudi se mnogo više
trude, više su marljiviji, vredniji, sposobniji, jer znaju kako treba živeti skromno,
a krasi ih velika sklonost i sposobnost ka radu, kao i odvažnost kada treba krenuti
u ratove najmanje. A tamo gde je zemlja plodnija ljudi su više ljeni, više mlitavi,
itd.
Postojala su vremena u kojima su živele mnoge dobre nacije
i mnogi dobri narodi koji nisu bili rušitelji i uništitelji, a takvi radni i marljivi
vredni narodi krčili su močvare i pretvarali ih u dobro plodno zemljište bez
mnogo mehanizacije, a onda su umeli da naprave i dobre sisteme navodnjavanja,
itd.
A tamo gde ima zemljoradnika i zemljoradnje potrebno
je mnogo manje zakona, dok tamo gde žive moreplovci i trgovci treba više regula
i zakona. Stočaru ili ovčaru nije potrebno mogno deklamovati zokonskih pravila,
mada Monteskje veli da ovčarima i stočarima treba ipak nešto malo više zakona
nego recimo lovcima i ribolovcima.
Tlo narodima i ljudima daruje svoje plodove pomoću
kojih mogu da se dobro ishrane. Davno su ljudi oko svojih koliba pravili setvene
parcele i na njima sejali jestive kuture. Zahvaljujući zemljoradnji razvilo se i stočarstvo, a da bi čovek
mogao da uzgaja veliko stado morao je da ima i “mnogo zemlje”, piše Monteskje.
Bolje su kroz istoriju prolazili stočari i lutajući
nomadi nego zemljoradnici, jer su manje bili vezani za parče ili komad zemlje, i
zato su zemljoradnici uživali uvek manje slobode. A da bi se neko bavio
zemljoradnjom još u davnini morao je da bude mnogo vešt, sposoban, ali i da poseduje
određenu vrstu znanja.
Kada su ljudi spoznali šta sve novac jeste, onda su
nastale i prve velike nepravde, a iz nepravdi rodilo se nasilje, a nakon toga
međusobne borbe, a onda i drugi politički sukobi. Onda su se počele u narodu događati
otimačine, pljačke, lukavstva, grabež, itd. I da je sreće u svakoj zemlji bilo
bi moguće dokazati krivicu nečije krađe, ali nije uvek bivalo tako, niti biva,
jer postojale su i zemlje u kojima krivci i kradljivci prolaze uvek nekažnjeno.
Sve dok neki narodi nisu upozanli novac bili su slobodni.
Ti ljudi bili su mahom zemljoradnici, lovci ili stočari i svi oni svojim plodovima
nikad nisu mogli da se bave mitom i korupcijom, niti potkupljivošću nekih drugih.
Ti ljudi nisu mogli da stiču i nagomilavaju svoje materijalano blago i u takvim
narodima nije bilo vođa koji su po svom mentalitetu bili tirani i despoti,
diktatori.
Još u V veku naše hrišćanske ere neka germanska
plemena znali su ono šo dobar deo ljudi XXI još ne zna – a to dalje kaže da
živeti poročno i pokvareno ne znači uopšte biti moderan i savremen.
Ljudi koji su obrađivali zemlju nisu imali kada da
se late pušaka i nekog drugog oružja pa čine zločine, kao što to jesu imali kada
da čine svi oni neradni i dokoni, zaludni, oni koji nisu imali šta drugo da rade
osim da ubijaju druge, pa im je jedini posao i zadovoljstvo bilo da se dobro naoružaju
do zuba i ubijaju što masovnije.
Itd…
Коментари
Постави коментар