Dakle, dan u kome se dešavaju konačno čuda, ali tek
negde posle ručka, tamo iza 13 sati (13 stubova treba postaviti u prvu liniju
ograde)…
Do ručka nemam volje nemam snage jer muči me
glavobolja, ne čudi nastupa mladina, ali ja radim i pod bolom i on posle ispari
ja ostvarim svoj san po ko zna koji put u inat te prikupljam snagu i pod bolom rešim
posle ručka da uradim ono epohalno što sam još juče sebi zacrtala – da počnem kalemarskim
makazama i ručnom testerom seču moje naj naj i nikad prežaljene žive ograde te pripremim
sve za bušenje rupa nekad uskoro i postavljanje stubova, a mamam mi pomaže, nas
dve u timu rušimo gradimo stvaramo čistimo otvaramo poetike samo svojih prostora
te ne stajemo dok ne istrajemo, makar to značilo čekati strpljivo 50 godina…
I samo što smo sve završile, bile smo neke ogromne
nesanjane sreće, neke dobre mnogo dobre višnje zasluge, te za neka dva sata
iznenada počelo je samo probno bušenje rupa i tako očas posla iz zezanja a ni sat-dva
vremena otišlo na postavljanje 10 stubova, tako da je ako izuzmem samo 3
preostala preskočena stuba sve sa prve gornje strane gotovo, dakle jedna strana
već gotova, a 3 rupe su preskočene zbog sumnje jer ne znamo tačno putanju podzemnog
kabla (malo se ko seti precizno kako je bilo stanje stvari pre 50 godina) te to
moramo ručno ašovom...
Sve super ide kad se neki čvor na mrtvo zavezan jednom
odreši i odveže, samo moram poturiti svoja leđa svi to moramo te istrajati da
bolo do ludila do svega samo da dobijem isto ovako preostale 2 strane i to cele,
jer uvek ima neko ko ostavi nešto nezavršeno...
Sutra me čeka veliko krčenje džumbusa ispred drvare sve
one posečene grane žive ograde ali te grančice ću sortirati olako čitav dan te
pokušaću da uložim u to sve atome svoje snage i da očistim teren da vratim izgled
svog dvorišta u prvobitno stanje, a meni
je to uvek jako lako da oduvam sve džumbuse i sve kamare i sve hrpe sve gomile...
Svaku sam rupu rukama zatrpala te ograbila te sredila
uredila ugrubo i tek ću imati poslića finesa i finiša ali ne žalim svaku kap snage
daću da ogradim svo moje imanje da znam šta imam i to da kosim da popunjavam
novim biljkama itd. A tamo iza moje zelene žice me neće zanimati šta se dešava
dalje. I samo da istrajemo mada neće ići ni brzo ni lako sve je ovo za nas jako
teško jer moramo da čekamo nekoliko narednih dana a nije nam sva radna snaga na
okupu...
Izgleda da dolazi ono moje konačno da zasija sunce
pravedno...
Ali posao se dakle otrvara sve se pokrenulo sve se
namešta kako treba samo strpljivo a treba ponekad eto čekati 50 godina i malo manje
zavisi kako za koga da ti se ostvari najveća želja da sačuvaš i omeđiš ogradiš samo
ono što jeste tvoje što niko nije uspeo da ti otme i rasproda...
A kad postavim zelenu žicu sa svih strana (samo još
3) ima tek da pravim setvene nove parcelice te da sadim voćke i ruže i po neko
drvo (kakve smo mi vite breze imali u toj liniji, a neko ih za noć pojeo) te ostalo cveće, itd.
I ponovo ću da oživim sve ono što mi je neko pre 20 godina posekao i prokockao,
rasprodao...
Itd…
Коментари
Постави коментар