.jpg)
Kad čovek najmanje očekuje u životu svom koji je sve
samo ne neko lepo radosno očekivanje - postane sam svoj Vrtlar sa velikim V…
Dakle, na svom novom vrtlarskom putu a počev tek od 2019
shvatim najskupljom ličnom cenom sve platim a shvatim da postoje i dalje neke silne
neke stalne “prepreke”, a zapravo bili su to ipak moji sitni mali koraci ka
trijumfu. Da bi neko postao uspešan u onome čime se počne baviti bez lepih očekivanja,
brzo shvati da se to pak dostiže jedino ako mu život najpre sreže i uskrati sve
vitalne prilike, egzistenciju, bezbrižan opstanak, dobar oporavak, a pritom ga
daruje samo krupnim nedostatcima, mukama, teškoća, itd…
Sav novac koji sam potrošila 7 sezona setvenih vrtlareći
i sve biljke raznorazne sadeći podižući negujući - nije bio tuđi bačen novac.
Na putu svog vrtlarenja uspeva dakle samo onaj čovek vrtlar koji se najpre osmeli
da bude posve drugačiji nego svi vrtlari do njega ili oko njega ili pre njega. Samo
onaj vrtlar koji želi nešto posaditi svoje makar i nakrivo u svom vrtu makar i
naopako uvek pronalazi svoje mesto i neki svoj način kako da to nešto zasadi, postavi,
uredi, udesi, a onaj ko želi da olako pobegne od svega, a najpre od ašova ili
budaka, pa i majke motike - taj će se izgovarati raznoraznim tricama, čak će i omalovažavati
onoga ko vrtlari misleći da je vrtlarstvo pa i moje živinarstvo namenjeno samo
onima koji nemaju škole (a nema je nažalost puno ni taj koji tako misli, govori)…
U vrtlarenju jeste najbolje biti samo radan, te biti
vrtlar od akcije. Od svog vrta čovek godinu za godinom, a 7 godina već, napravi
nešto vrednije od dragulja. Vrtlar uvek ima vremena za sve i to vremena na
pretek ali ne samo vremena za svoje vrtlarenje već i za sve što mu u životu još
zatreba. Ako se čoveku dogodi recimo takva velika spoznaja putem koje postane
vrtlar iz nekog svog inata, hira, onda je takav vrtlar baš srećan, a vrtlarenje
za sobom pak donosi samo pozitivne učinke, efekte ili poene te i da ne traži svoj
vrtlarski put (taj svoj vrtlarski Tao) čovek ga jednom ipak pronađe, a naprosto
sam mu se put nametne ili otvori, dogodi…
U svom vrtu nemam vremena nikad da se pozabavim tricama
i banalnostima, čaršijskim sitnicama, dakle svime onime manje važnim ili manje suštinskim
stvarima. U svoj vrt kao u svoju ničim pomućenu dušu ulažem najviše najbolje a svoj
neprekidni kontinuirani trud, rad, znoj, napor, volju, elan, kao i svoju inteligenciju
koju imate pravo da mi oduzimate i nulirate dalje, bez šale, a putem koje spoznajem
i više od 2-3 svoje mogućnosti iliti sposobnosti neke, možda baš velike. A onaj
ko ne može da radi ne može ni da vrtlari…
I obično vrtlaru treba nekoliko vezanih godina u vrtlarenju,
ono stečeno urođeno iskustvo, zov mrtvih predaka, da bi spoznao šta sve kao vrtlar
hobista ili vrtlar hedonista može da počini, učini, napravi, uradi. U vrtu
povazdan oslušnem po nekoliko različitih nemuštih ili kosmičkih jezika koji mi
šapatom umilnim govore ne samo tajne, a moje biljke, već i sva živa ostala
stvorenja. Posmatrajući svakodnevno svoj mali vrt tu ponajviše naučim. Svaki pokušaj
u vrtu vodi me ka uspehu ma koliko on ispočetka bio manje uspešan ili totalno neuspešan.Vrt
je ipak dobra škola u kojoj školarina nije nedostižna ili previsoka, a za koju je
važno imati tek dobre volje malo elana za pokušaje nove i nove. U svom vrtu sve
posmatram jedino sa vedrije strane čak i kada plodovi mojih biljaka budu
napadnuti ili nečim desetkovani…
Postati vrtlarom na početku zahteva volju, napor, a
na kraju kroz sve to stiče se dublji uvid i to dobar uvid sve do u dubine
korenja a u to koliko zaista umeš smeš i možeš, hoćeš. U svom vrtu zaboravim sve,
baš sve (umem da se potisnem u svoje unutrašnje netaknute vrtove otisnem gde
zanemim) i počnem da sejem, a to je bolje nego da se nekome iza njegovih leđa
podsmevam ili smejem…
No, u vrtu mi pak naviru strašna sećanja ali tu nema
dakle prostora čak ni onaj mali prekopani pedalj u kome treba biti potišten ili
sveo, uplašen, promašen, itd. Najsrećniji jeste samo onaj vrtlar koji postigne sklad
sa svojim sopstvenim delom – vrtom. Svaki vrt čak i onaj mali vrtić od svega
nekoliko kvadrata ima podjednaku vrednost čija se zapravo prava vrednost svih
vrednosti ne da ničim izmeriti, jer vrt jeste nešto beskonačno prevredno ako je
osobno…
I obično mnogo toga novog naumim, te odlučno krenem
da sejem ili sadim, eksperimentišem, istražujem, posmatram, beležim,
prikupljam, a ne treba mnogo nedelja ili meseci ili setvenih godina da se ta
upornost nečim dobrim učinkovitim a plodonosnim vrati nazad. U vrtu treba da
odiše posve jedna jednostavna jednostavnost u kojoj sve tako dobro a samo po sebi
funkcioniše, u svoj svojoj slobodi i pratećim spontanostima, kao i odanostima.
A da bi vrtlar postigao dozu svog osobnog savršenstva najpre mora da bude vrlo
disciplinovan ali i istrajan principijelan karaketran u onome čemu stremi ili
teži.Vrtlar nikada neće odustati od svojih ratova i borbi od svojih bitaka i
podviga i svojih pokušaja od svoje
najuzvišenije i najsvetije Zen askeze, a posebno ne odustaje vrtlar kad sve
postane strahovito nemoguće ili teško…
I dok ovako sve vrtlarim, nije da samo filozofiram
ili promišljam, osećam se i više nego sigurno i sito u svom vrtu. Ako čoveku
naposletku i treba neki životni cilj onda najbolje jeste da mu to bude vrtlarstvo.
U svom vrtu povazdan ispisujem stranice sopstvene istorije. Vrtlarenja nema u
nekoj fazi pospanosti već jedino u stanju velike najživlje probuđenosti svesnosti
kao i prosvetljenosti. Čak iako jednom možda prezrem svoje vrtlarstvo (mada
smnjam) ja ću vrtlariti dok god postojim i dišem, postojim. A od svih uticaja
na svetu priznajem jedino svoj najbolji najživlji uticaj koji moj vrt
svakodnevno ima na mene…
Najveće bogatstvo u vrtlarenju jeste kreiranje i stvaranje
svog malog vrta u kome je najveće bogatstvo lična sloboda, hedonizam, uživanje,
a svaka biljka sa svojim sočnim plodovima najveći izvor živih impulsa da se
svoj život još više oživi, zaživi, osvetla. Svaki vrtlar ipak mora biti veliki umetnik
jer će svoj vrt samo rukama svojim oblikovati, a po meri dara svojih malih ruku,
a onda će u tu živu kreaciju uneti najživlje impulse svoje tvrdoglave glave i genijalnog
mozga…
A kad već iz ničega 2019 stvorih svoj mali vrt
kretoh da ga iz dana u dan iz sezone u setvenu sezonu upoznajem a upoznajući
svoj mali vrtić upoznavah samu sebe ponajviše. U svom vrtu nađoh kamen
mudrosti. U vrtu svom naučih kako se sve ćutke opaža i posmatra. Kako se ćuti.
I obično dok tako vrtlarim ne odustajem, ali i ne popuštam, pošto vrtlarim jako
tvrdoglavo onako kako niko nije, a onako kako jedino ja znam. A kad učinih onih
već nekoliko mudrih malih poteza u svom vrtu ne rekoh sebi da dotakoh mudrost
jer i dalje me drže za glupu. I nakon 7 setvenih sezona još nisam u stanju da
kažem da ja jesam baš zadovoljna ovim što sam do sada sve postigla, jer proglasiti
svoje unutrašnje zadovoljstvo nečim (a vrtom) značilo bi istovremeno tu stati,
zastati, stagnirati, zatajiti, uparložiti se, ukiseliti se, ponavljati se, itd…
Nakon radnog dana provedenog u vrtu ostaje noć u
kojoj se najdublje moguće razmišlja, a to je najjači živi izvor neke nove
snage. Nepismeni vrtlari nisu oni koji nemaju škole, one dovoljno previsoke škole
gde se kupuju diplome, već su nepismeni vrtlari samo oni koji ne žele naučiti ono
što jeste najvećma danas i odvajkada korisno, celebno, a takvi obično pribegavaju otrovima i teškim
hemijskim sredstvima, svemu što je jako škodljivo i toksično. A tajna mog uspeha
u vrtu postala je ona Čerčilova deviza po kojoj ako nisam volela s početka sa velikim
žarom i strašću ono čime sam po nuždi morala da se zanimam, bavim, sada gle - jeste
postalo je samo ono što obožavam da radim, makar u inat vrtlarim…
I najviše sam zaljubljena u svoj mali vrt i zato nemam
teških rivala na ovom svom malom amaterskom a vrtlarskom putašestviju ili Zen
hodočašću. Ljudi (tačnije neljudi) su pokušavali odvajkada da u meni probude
najniže osećaje vlastite nevrednosti, no moj vrt “Hirošima” jeste uspeo od 2019
da mi probudi za svu večnost večnosti najveće doze samopoštovanja samovrednovanja
baš u svemu. U svom vrtu osećam se čak dobro gospodarski, ali ne i loše despotski
ili tiranski…
I doista vrtlar mora biti nadasve jako srećan, jer u
vrtu nema prostora čak ni pomisli lošoj da je nesrećan. Da bi utekli od loših ljudi
jedini način jeste zavući se i zadubiti najdublje do korena do srži u svoj mali
vrt u neku od svojih cvetnih aleja ili setvenih krevetića…
Sve moje najlepše i najbolje snove poubijali su, a onda
se negde zagubio jedan mali poslednji titraj živog sna, koji je uspeo da se
manifestuje a on se od 2019 zove “Hirošima” ili moje Magnifique vrtlarstvo...
Srećan je samo onaj vrtlar koji svojim biljkama neće
nikad ničim nauditi ili naškoditi, a nekom teškom mišlju ili hemijom i otrovima.
Saki minut proveden u vrtu otkriva mi neprocenjive istine Kosmosa, Života i njihovih
ritmova, ciklusa.Vrtlarsko živo najživlje iskustvo jeste velika riznica znanja
za koju nisu potrebne ni medalje, a ni diplome. Itd…
Коментари
Постави коментар