MOJE VRTLARSKO JEVANĐELJE…

 

 

I blago onima koji kao ja vrtlare jer će se ipak utešiti. A ko bude vrtlario ovako, nikada se neće više osvrnuti za tamnom stranom života ili vrlog prljavog sveta. Samo posvećen i svom vrtu predan vrtlar nikada se više neće osvrnuti za ovosvetskom taštinom, prašinom, ili za zaslepljujućim lažnim duhom ispraznog i plitkog sveta, a sveta bez suštine i bez korena. I sve što u svom vrtu iz dana u dan saznajem premaleno je u poređenju sa onim što još ne znam, ali što ću tek izučiti. A ko želi istrajavati na putu dobra onda neka vrtlari... 

Mudrost i pažnja dve su najveće vrtlarske svakodnevne vrine ili rutine, “zapovesti”. I ništa ti neće dati na ovom užasnom svetu tako živopisno bezbolno živo iskustvo kao vrtlarenje. A u svom vrtu nisam dakle našla samo rečitost veći istinu. U svom vrtu nisam našla nikakvo koristoljublje već ponovo samo istinu. I dok vrtlarim ovako samouko shvatam da nisam najbolji vrtlar kao što nisam ni najgori vrtlar. A pravi vrtlar uvek stoji iza svojih biljaka, te nikada se ne ističe tu on pred njima. Ja svojim biljkama ne zapovedam niti im govorim šta moraju sve uraditi, koliko mi čega dati, pošto sam tu u svom vrtu da svoje biljke svakodnevno osluškujem, volim i razumem... 

Moje znanje vrtlarsko nije potpuno, daleko od toga, ono je samo u potrazi za malim sitnim kapima mudrosti. Ako za čim žalim sada, to je žal za svo ono straćeno i silno potrošeno moje vreme koje sam provela izvan svoga vrt ne radeći ništa za sebe. I kamo lepe sreće da sam pre nekih ljudi prvo spoznala sve ove istine i krasote vrta. I kakvo god teško vreme priroda da nametne i još donese - plodova nikad neće izostati. A vrt je jedino mesto u kome se neometano čovek sam ponajbolje sabira sam u sebi. I blago vrtlarima osamljenicima, ratnicima, jer će spoznati svoje unutrašnje smirenje. Vrt je najbolja vrsta utehe i utešenja. Jedino dok vrtlarim znam da živim konačno kako treba i kako je trebalo. I nigde takve revnosti da se kuša do u svom vrtu vrtlareći... 

A kad čovek nigde mesta više nema, kad nikog svog nema, onda sve nalazi naposletku u svom malom kutku netaknute tišne, a u svom vrtu, kao da ga je već našao u svojoj ničim uzburkanoj duši. U svom vrtu se nikad više neće okusiti plodovi muke i iskušenja, čak i kad su vremena kao danas vrlo teška i sušna. Vrt je ona vrsta snage kojom se jača biće onoga ko u njemu vrtlari. Vrt je jedini živi prostor u kome se može napredovati bez zazora od samoga sebe. Vrt je takođe prostor u kome niko nema pravo da ti sudi na osnovu dela i plodova tvojih. Primat rasuđivanja pripada samo Majci Prirodi i biljkama. A kad shvatiš u biti svoje suštine šta tvoj vrt ili vrtlarenje jeste, a za svakoga ponaosob vrt i vrtlarenje jesu nešto drugo, nešto drugačije, nešto različito - shvatićeš da počesto biljka sa najvećim spoljašnjim “manama” daje najbolje plodove. U vrtu sva sloboda treba da pripadne biljkama, te tu nema mesta uskraćivanju slobode. U vrtlarenju “greške” te ponajčešće vode ka napretku ili progresu. Vrt je dakle jedino sveto mesto ili živi prostor u kome se naučiš kako to izgleda baviti se samo samim sobom... 

A među biljkama vrtlar raste, napreduje dok u svetu među vazda samo lošim ljudima on i ne postoji, jer loš svet ima tu tendenciju da sve umanji i poništi, zgazi, iščupa iz korena, izbriše, iskoreni. Vrtlar se pak postaje tek onda kada se nešto jako veliko i važno u lošem svetu izgubi i kada ti isti taj loši svet sve iz naručja otrgne i pokupi, otme, pokrade, te dakle vrtlar se postaje još i u najcrnjem svom času kada više nemaš ništa, kada si niko i ništa, čak ni nula. I onda ti tvoj vrt iz godine u godinu a dok vrtlariš sve polagano nadoknadi i vrati te odjednom shvatiš da ponovo imaš puno naručje svega, nečega. Ako ti ikada bude potrebna pobožnost neka onda ćeš je jedino naći i pojmiti čistu u svom vrtu, no mnogo bolje je da ti pobožnost svetska više nikad ne zatreba, jer ona samo zasmeta. I ako svaki tvoj rad i trud proglase bezumnim postaraj se da još bezumniji budeš ovako vrtlareći. A dok god si bio sa “ljudima”, negde među njima - nisi mogao da čisto pojmiš svelepotu vrtlarenja, jer vrtlarenje dakle traži onu posebnu dozu osobenjaštva. U vrtu nikada ne može biti kaljavosti, blata, kala, dok u svetu koji te razvlačio i tlačio, plašio, jedino kaljavost, blato, kal  caruje i vlada. I ako treba da se zapitaš sada - šta sreća jeste ili u čemu se ona ogleda – onda je definitivno sreća biti vrtlar i vrtlariti na svoj izabrani način. Vrtlarenje jeste samo onda kada čovek sam odluči da se bavi samo prirodnim stvarima. I na kraju, sve u ovom Univerzumu taština je osim vrtlarenja… Itd…(foto februar/mart 2025)…