25 NOVEMBAR 2024 - SMRZNUTA LEPOTA…

 

 

Jutros beše još jači, dakle dosta jačim mraz nego juče, što se videlo po smrznutom opalom lišću i zaleđenim biljkama, po zelenoj smrzloj travi svuda po avliji, a zabelelo se sve kao sitne male ledince, kao smrznuti ukrasi, negde kao kakva krupna, a opet negde kao kakva sitna morska so, bolje reći ledena kristalna so, sve od leda, a koju je neko tako zamrznuo i ovekovečio tokom hladne noći, pa sve do jutra, za trenutak dok ne izgreje jače sunce…

Tamo gde jeste sunca bilo mnogo više na istočnim i toplijim stranama, tamo gde nema japadnih zasenaka ili mesta gde i ne ogreva sunce preterano jako, u vreme kad sunce kruži nisko, tragova mraza nema, a negde još ima u smislu otapanja i po koje otete kapljice vode ili ledene suze koja se rastopila te sija poput najčistijeg kristala, a tek neke biljke zelene, sveže, pokretne i nedotaknute mrazom kao usred proleća, a druge kao da dolaze iz kakve večite ledare, nepomične, zaustavljene...

Ali, u “Hirošimi” ponovo kao i juče  u 10 sati i 5 minuta toplo čak 8,5 u plusu, za koji minut penje se brzo na 9, sunce divno sija, greje, a kad proverim merač, vidim nije oboren najmanji zapamćen minus od minus 5...

Jutros u “Hirošimi” ne berem ništa, ali želim da obiđem svoje omiljene stazice, da udahnem jutarnjeg vazduha, napijem se lepote, snage (trebaće mi za čitav današnji dan koji je potrošen na usisavanje i čišćenje prašine unutar košnice), makar ona bila i smrznuta, da napravim tačan uvid kako su biljke podnele tu mrazovitu noć u kojoj je sve napolju scikao ljuti jaki mraz...

No, iz spoljašnjeg vrta načupah mlade pšenice kokama nosiljama za užinu, za grickanje…

Koke danas nisu snele ni ono jedno jaje, a pošto juče jesu, danas nismo ni očekivale, a sutra će verovatno nastaviti u istom dobrom bioritmu svoga nošenja, te ono jedno jaje koka će da snese, garant...

Jutros u “Hirošimi” na praziluku onom prvo posađenom blizu ulaza, blizu žice, krajem maja, već su se osetili neznatni blagi uticaji spoljašnjeg mraza, ali on je izdžljiv, jak, zdrav, zar treba da brinem. Mada mama je to prva primetila (ona mnogo pre mene sve obiđe za svoj groš unutar “Hirošime”), i sada malo “kuka” za starim presmima, ali ja naravno presma više nikad neću staviti niti zatisnuti saće žicu, pošto vazduh mora slobodno da teče i kruži…

I zato mi je ova zima 2024/25 posebna, moj najveći izazov da vidim kako je po prvi put po zimi, po ljutom mrazu  u “Hirošimi”, sada kad je sve otvoreno, te da spoznam šta će mi doneti ova promena i izmena, novi pogledi na mnogo štošta, a kao prvo veći protok svežeg hladnog vazduha, dakle šta donosi u budućnosti (mada uvek je pod svodovima “Hirošime” mnogo toplije nego napolju, i uvek će tako biti, ne može biti nikad obrnuto, čak i kad je otvoren režim uzgoja)...

I puštam da sve opstaje tako samo, kako zna, i ume, kako mu priroda njegova dopušta, neću da se biljkama previše mešam, te kazaće mi se samo šta treba raditi, šta saditi zimi, a šta recimo ne treba, itd., mada sve što već jeste urađeno podnosi zimu odlično, dobro…

Ne želim više “štetočine” ni vaškice zbog manjka čistog vazduha, a sada treba sve ovaj ljuti mraz koji je u “Hirošimi” beznačajan čak i jutros, da očisti prostor od one bivše hermetičke zatvorenosti, od memle, od zapare, od  ustajalosti, itd...

Čak je i grašak oboren, povijen, da ne kažem malo klonuo u levu stranu, ponovo majaka to primećuje, a meni tako to nije, ne doživljavam tako ništa stravično, ili dramatično. Doduše, malo jeste grašak nakrivljen, ali ima i zavidnu visinu, a ja neću da ga diram, a majka bi da ga već vezuje, i tako neprestano moja borba u mojoj “Hirošimi” da radim kako hoću  po sistemu u koji verujem a koji se zove neću da radim ništa, ali ne mogu, jer vazda trpim primedbe i prigovore, loše prognoze, negativnost, ne baš krasna predviđanja, itd., te mi teško ide svaki moj mali eksperiment do sada…

Jer, šta ima da pipam i gnječim grašak, možda on to ne voli, možda ga to zaboli, možda ne voli da ga iko dirne, takne, te neka sam izraste ako želi i kako želi, te zato gubim, rasipam snagu, nemam volje da izađem napolje iz košnice svoje, a moram bar malo…

I svaki dan ista pesma, itd., moram da se načisto potrošim na objašnjenja koje kao da nisam ni objasnila, kako sam nešto zamislila, a činimi se tako je od 2019, vazda ista borba, da nema mnogo mešanja u život biljaka, da nema mnogo čeprkanja po tlu, itd…

A to što je luk praziluk jutros “izgubio” onu svoj gordost i uspravnost, ponositost od juče, to što se i on malo presavio, presamitio, klonuo, rastužio, normalno je s obzirom na kalendar, na mesec u kome jesmo, konac novembra, u kome živimo, te nema kukanja, nema čuđenja, ali neko ne može da me razume kad ja pričam o setvenom kalendaru, ili o povlačenju u tišinu, ili o predahu od svih radova, itd., kao da pričam japanski…

Ono što jutros nalazim posvuda jesu sitni kristalčići ili tragovi leda, jakog jutarnjeg mraza, inja, zaleđene rose, dakle svega što je ipak samo čist led, čista zima, oštar hladan vazduh, jutro bez smoga i magle, i sada im ne verujem kad napišu da je ovaj vazduh jutrašnji loš...

Jutros sve u znaku smrznute lepote, najčistijih kristala vode, koji su prekrasni, uravnoteženi, savršeni, idealni, da ih je divota u tišini posmatrati, te na samo jednom malom smrzlom listu, svom uzorku, vidim mnoštvo univerzuma, mnoštvo razasutih svetova, nekoliko galaksija, sve od zaleđenih kapljica, odsjaja, blistavila, koje prikupljam u pesmu…

A najviše sve mi sliči kao da je tokom noći nešto nevidljivo vajalo te kristalne kuglice, kao da je zaleđeni prah posipala nečija nevidljiva ruka, nešto kao kad se mentol gumene bombone uvaljaju u kristal šećer...

Čitava jedna izložba zaleđenih prizora lepote jutros, te kao da je neko poređao sve te male, sitne zaleđene slike, oblike, obrise, u jedan ogroman novembarski mozaik…

Slana ili kako bi Englezi kazali hoar frost, donela je dakle nama jutros svelepotu…

Enciklopedija “Britannica”, ukratko ovako veli kako, kada i zašto nastaje inje: ”Inje, taloženje ledenih kristala na objektima izloženim slobodnom zraku, kao što su vlati trave, grane drveća ili lišće. Nastaje direktnom kondenzacijom vodene pare u led na temperaturama ispod ledišta i nastaje kada se zrak hlađenjem dovede do tačke smrzavanja. Inje nastaje analognim procesom kao i rosa na sličnim predmetima, samo što je kod rose tačka zasićenja zračne mase iznad ledišta. Pojava temperatura ispod 0° C (32° F) nije dovoljna da jamči stvaranje inja. Osim toga, zrak mora u početku biti dovoljno vlažan da kada se ohladi dostigne zasićenost, a svako dodatno hlađenje uzrokovat će pojavu kondenzacije. U nedostatku dovoljno vlage, inje se ne stvara, ali se voda u tkivima biljaka može smrznuti, stvarajući stanje poznato kao mraz”...

Itd…