JEDNA MALA CRTICA IZ MOG VRTLARSKOG OBIČNOG RAZMIŠLJANJA…

 

Čega to nema u mom vrtlarenju, a na način na koji sam sama odabrala da se sve bavim još 2019 godine?... Nema grešaka i strahova, nema bolova, nema trauma, nema stresova, jer sve moje “greške” tu jesu samo moje životne najvažnije lekcije,  moja velika poučenija...

Ako neko voli da vrtlari u svom malom vrtu, kao ja, onda je dalje svaki moj mali urađeni i uređeni detalj, kutak, sitnica, samo plod mog najvećeg užitka. I ovi moji mali koraci u vrtlarenju počeli su da konačno moj život, ali tek od 2019, čine tako posebno lepim i vrednim, prekrasnim, smislenim, važnim. I dok ubiram od proleća 2019 svoje prve plodove, a mnoge i mnoge plodove ove svoje igre, kako ja inače gledam apsolutno na sve (a sve je doživotna igra), posebno moje vrtlarstvo još od početka jeste igra, u kojoj ne samo ponekad, već veoma često - dobijam i mnogo više od željenog ili očekivanog, a dobijam uvek, makar i kad uberem malo, sitno, ili gotovo ništa...

Kada vas neko ili nešto, obično neki zao usud, nemilosrdan život, a najteža moguća nepravda koja je vazda samo protiv vas, Vesna, jednog sivog brutalnog dana primora ili natera da nešto svoje novo začnete i svima u inat započnete, onda je moja kocka pala da odabir vrtlarstva, te je ovo moje malo vrtlarenje postalo moj jedini odabir, alternativa, ili moj jedini nepogrešivi smer, moja jedina za sada životna nepromašenost, nešto izgleda najdivnije što je moglo da mi se ikad dogodi, zar ne?...

I tako koz svojih 5 sezona vrtlarenja, naučih kako sve u Prirodi, u životu, u vrtu – teče i prolazi, a najpre teku i prolaze mnoge slike, a magnifique slike 4 godišnja doba, sve na svoju smenu, zamenu, sve u svoj vakat, ili u svoje vreme. I tako, dok vreme teče i prolazi kao reka, kao voda nepresušna i neumorna, ja eto grabim svaki svoj najsrećniji trenutak, samo dok ovako vrtlarim igrajući se, a obično grabim slike jedne krasote i svelepote, najživlje najživopisnije trenutke, kao i slike jesenje prolaznosti, a grabim i suvo lišće…

Šta mi moje vrtlarenje sve olakšava, odnosi, donosi? Olakšava neke bolove, donosi umirenje, neutrališe ljutinu, stresove, i zato je vrtlarenje danas postalo moja velika ljubav, neću još moći da kažem da je i najveća (zato što imam i još neke druge ljubavi svoje), ali neka sorta ljubavi jeste, jer me vrtlarenje jedino uspelo da nauči bezazlenosti svakog iščekivanja prvih plodova, ili iščekivanju neopisive radosti (vrtlarenje me nikada nije povredilo, ničim, a ne računam tu onu posekotinu makazama malerične 2022!), a onda naravno i jednom ogromnom strpljenju i čekanju…

I tako vrtlarenje je postalo tako suštinski i bitan deo, možda najvažniji deo mog svakodnevnog buđenja i planiranja, deo nekakvog novog pogleda ili zrenja malo unapred. U ovakvom svom načinu vrtlarenja mogu da se kroz igranje prepuštam svojim instinktima, kao što još mogu da posedujem sve više ličnog uverenja u te neke svoje unutrašnje žive instinkte, posebno kad pokušavam da tragam za nečim posve originalnim, pa čak i marginalnim. I verovatno zato svi moji mali vrtlarski koraci odveli me jesu do danas, samo ka velikim stvarima, spoznajama, čudima i čudesima, itd...

Vrtlarenje dakle prvo treba pak jako voleti, zavoleti, pa ljubiti, obožavati, jer kroz njega svaki čovek vrtlar početnik, a bududći mali vrtlar profesionalac, putem svojih ogromnih težnji brzo sve nauči, a mnogo toga sam nauči, svaki dan uči, jer vrt je najveća biblioteka sveta, a kako i zašto nešto treba da čini ili pak ne čini i to nauči, sve pepreke savlada, preskoči, nadraste. Da li išta na ovom svetu može da inspiriše i pročisti kao vrtlarenje? Mislim da ne…

Šta me je još naučilo ovo moje malo vrtlarenje, a u samo ovih 5 prvih godina, najmanje, iako je vrtlarenje kod mene bilo prisutno od kako sam začeta i rođena, te mi je za budućnost zapisano da budem ratar, poljoprivrednik težak, stočar, živinar, itd., te nisam mogla, logično nikad da postanem kosmonaut, a zapisano mi je tako u svakom genu od skoro većine mojih predaka ratara. Najpre, naučilo me je vrtlarenje kako da posmatram, te šta da posmatram, i da samo sve jednostavno posmatram, a onda me je putem jedne takve dubinske, korenske opservacije naučilo životu, donoseći mi neopisivu harmoniju radosti. I naučilo me je da postoji dobro vreme za sve, posebno takvo vreme koje postoji da vrtlara nauči kada i kako nešto sam u svom vrtu treba da uradi, zasadi, poseje. I zato je vrtlarenje najveća strast i uživanje, jer ono može da nas poboljša i tako strahovito promeni, čak toliko kao ništa drugo na svetu što još ne može. Čak iako mi je ponekad ova moja mala vrtlarska vera, škola i pobožnost nekako labava ili slaba, nejaka, ja i daje želim u to da poverujem, da se uverim, ubedim, jer smatram da jedino kroz vrtlarenje čovek danas može biti samo nova poboljšana verzija, a mnogo bolja verzija od onog starog sebe od juče...

Ja kroz moje malo vrtlarenje tragam, mnogo istražujem, vagam, preispitujem, tražim, ali naposletku dajem suštinske odgovore sama sebi. Pošto ne postoji savršen čovek, rekla bih da ne postoji čak ni tako savršen bog, ili nepogrešivo božanstvo, te isto tako ne postoji ni savršen vrtlar, pa ni savršeno vrtlarenje (a samo postoje savrešni vrtovi!), ipak treba nastaviti vrtlariti iako se možda unapred zna ili nasluti da u tome još nema savršenstva, te da ga može biti, ne može još zadugo biti...

Dok sve ovako vrtlarim, gle - primetim da u mom vrtu ima tako mnogo plodova, cvetova, kosmičkih svetova puke slučajnosti, a ja ih sve zovem moje biljke samoniklice, a rešena sam da mnogo puta  ne uzimam sve što novo ili staro, već viđeno saznam, baš onako zdravo za gotovo, pošto moram sama da eksperimentišem, posmatram, beležim, itd..

I dok čitavu jednu noć razmišljam o svom vrtlarenju pitajući samu sebe što sam ovim počela da se intenzivno i jako, posvećeno zanimam od 2019, iznenadno ili posve prirodno brzo shvatam da sam na ovom svom vrtlarskom putu pronašla svu otvorenost sveta, svetova, cvetova, svu radoznalost, svu fleksibilnost, upornost, istrajnost, marljivost, predanost, tako da nikakvih problema više nema, ničega osim rešenja i to mnoštva raznoraznih rešenja, jer sam konačno mali laik vrtlar koji eto tako mnogo ljubi sve svoje knjige, a onda i mali laik vrtlar koji obožava da ih sve čita, pročita, a posebno onu najveću Knjigu nad knjigama koja se zove Majka Priroda…

Često se umorim, posustanem, klonem, iscrpim, pa se upitam da li je vrtlarenje vredno baš ovoliko uloženog truda, ulaganja, ljubavi i rada, napora, znoja, žuljeva, ogrebotina, a kad brzo shvatim da se tu svaka živa biljka, i svaka mala čašica, svaki živi struk, svaka najživlja stabljika uzgaja sa najvećom mogućom nežnošću, pažnjom, onda više nema takve upitanosti, niti dileme, mada ima po neko zrnce sumnje, jer vrtlarenje ipak oduzima od mene i neutrališe svaku brigu, stres, negativnost. Isto tako vrtlarenje me često dobro pouči, pomuči, a onda nauči čak i kad napravim neki plan danas, da eto sutradan verovatno to treba i da promenim, izmenim…

Vrtlarenje je najlepša imitacija čitave Prirode, a vrtlar tu ima divne oči svoje da bi njima mnogo toga lepog i prekrasnog osluškivao. Najjača spoljašnja snaga vrtlareve volje upravo počiva i nalazi se u snazi njegove unutrašnje vlastite snage volje, da nešto učini bolje, mnogo bolje. U vrtlarenju je jako važno razumevati mnogo toga, čak iako se samo učini da počesto pojmovno ne možete baš sve sami sebi pojasniti, objasniti, razjasniti...

Svaka nova setva za vrtlara predstavlja ne samo puko sađenje, već uvek jedan nov početak, veliki početak, u kome vrtlarenje donosi onaj poseban šmek ili smiraj unutar duše. I zato mahom svaki vrtlar čiji je svaki bliži i daljni predak takođe bio samo vrtlar nalazi tu neku svoju praiskonsku sponu, a svoju sopstvenu snagu upravo u tom svom genetskom korenu, materijalu, čiji je sam izdanak...

Vrtlarenje nam dakle donosi mnoge korisne stvari, nasušne stvari, učeći nas da samo takve dobre vrednosti zauvek traju, a takođe nas još poučava  kako je lepo biti samouk ili naučen direktno od same Majke Prirode. U svakom svom danu ili u svakom svom zadatom trenu vrtlar brzo nauči kako je njegov najvažniji životni tren upravo začetak ili početak vrtlarenja. I zato je vrtlarenje jedan nepresušni, neprekidni i posve jako dugačak proces, istočnik koji se najdublje i dalekosežno proteže u predačko drvo i lozu prošlost, u razgranato korenje najdubljih dubina Izvora nad izvorima...

Vrtlarenje je još i vrtlarevo najlepše živo kreativno i najživlje stvaralačko delo, duše odelo, ruho neveštalo, koje samim svojim postojanjem tako očigledno samo sebi odaje najlepše pohvale i hvale, ode, divljenje. U vrtlarenju vrtlar takođe zna još i ovo: u nekoj svojoj drugoj setvi, u nekom svom narednom pokušaju, uradiće neke stvari još bolje, još drugačije, više će eksperimentisati, ohrabren shvativši da nema tu “grešaka” u ovome što sve radi. I sticanjem tog svog novog iskustva vrtlartsvo će vrtlaru još nesebično podariti i nekakvo znaje, smelost, te neće biti večita prazna neispisana tabla, niti mamina maza, zvana tabula raza...

Vrtlar zna još i ovo, da ako bude ulagao više, dobijaće mnogo više, a pritom tu nije reč o novcu, niti o materijalnosti. Vrtlariti ovako "smešno" kao ja, to samo dalje znači živeti svoj život sa najvećom mogućom svrhom, jer to i jeste življenje svog života sa jednom velikom svrhom. Do svojih prvih plodova vrtlar nekada može dolaziti, a posve radeći nešto slučajno, dakle dolazi nešto iz vrtlarske tzv. “greške”. A najmanje zadnjih 5 godina mojih, zar mi nije donelo nekakvo malecko iskustvo u vrtlarenju, a iskustvo dakle poznato je valjda svima donosi vazda samo zrelost. No, vrtlarenje je u zadnji 5 mojih godina bilo upravo i ono nešto najsvetije, najčistije, a dakle najsvetija moja veština zahvaljujući kojoj jesam najveće užase sveta preživela...

U vrtlarenju posmatram, mngo posmatram, dosta beležim, pamtim, upijam, učim, proučavam, te pokušavam mnoge i mnoge mudrosti tu da otkrijem, iskopam, te ovako gledano u mom vrtlarenju nikad nije dosadno, te nema čamotinje, nema depresije, nema neuroze, nema krize, nema šizofrenije, nema monotonije, nema očaja, itd. Vrtlarenje moje s toga jeste samo posve jednostavno, prosto, a težim da tu sve pojednostavim, još uprostim, zato što u mom vrtlarenju mogu da očima svojim oslušnem onu najlepšu muziku unutar “Hirošime”, jednu kosmičku simfoniju…

Vrtlarenje jeste nešto što me mnogo uči, a brzo nauči da mnogo obraćam pažnju, da posvetim svu svoju pažnju onome što tu uzgajam (biljke su moja deca, a deca hoće pažnju), i zato mi se verovatno samo u vrtlarenju događaju i već dešavaju samo najlepše moguće stvari sveta (moje biljke me ne mrze, one mi ne zavide, one mi ne pakoste). A kad okusim sve te ukuse i sočne arome, zatim neverotane živopisne boje svoga prvo ubranog ploda povrća i voća, cveća, sreće, onda se u mnogome i menja svo moje raspoloženje, da neraspoloženja ne može nikad tu da bude...

Vrtlarenje kojim se ja dakle bavim od 2019, jeste vrtlarenje sa stilom, zato mi valjda donosi sada toliko ushita i uzbuđenja, i zato se i dalje upuštam u ove svoje nove vrtlarske poduhvate, najdublje žive vode i eksperimente, te počesto nešto tu započnem i sa svojom malom ili velikom začuđenošću…

Ono najlepše u mom vrtlarenju jeste, da sam sebi svoj najveći i jedini  gazda, a vrtlarenje mi je pokazalo kako ono trpi mnogo štošta, samo ne predrasude, te zato smo vtlartsvo i ja tako srodni, jako slični, bliski. Ali, i dalje ja pokušavam da odgonetnem koji je to moj najveći moto ili najveći motiv, cilj koji me baca ravno u naručje vrtlarenju. I onda brzo shvatam: moj motiv je to što imam neograničenu mogućnost snage i volje da opstanem i sve preživim, odolim duhu potrošake uništiteljske civilizacije, i zato verovatno moje vrtlarenje polagano teži da postane u meni neka moja umetnost, mada ne volim da kažem, ali eto – neka moja uža specijalnost...

Vrlarenje mi je šapnulo na uho kako treba da marljivo zapisujem sva ova svoja postignuća i domete u vrtlarenju, da treba da se još usavršavam, poučavam, učim, tragam, iskopavam, ali naposletku da je jako važno da u vrtlarenju imam ne samo svoj veliki tvrdoglavi karakter, svoj ponos, svojih 10 nokata, svoje dve zlatne ruke, svoj radoznali mozak, već i svoj lični stav, a po tom mom ličnom stavu ili načinu vrtlarenja jasno je sledeće: u mom vrtlarenju, mogu baš sve da uradim, tu može baš sve da se uradi, isproba, naigra, a ja učim jedino i najviše iz svog vlastitog ličnog iskustva  - igre. I to tako, ja sam i vrlo zahvalan vrtlar, jer Priroda, tj. ovaj moj mali vrt daje mi mnogo više nego što sam ikad očekivala...

O vrtlarenju nema samo nekoliko stručnih ili opšteprihvaćenih strogih definicija, a ja ih večeras i ne tražim, ne tražim ih, čak ni sutradan, danas, ali znam da o vrtlarenju ipak mora da ima onoliko definicija koliko ima i nas zaljubljenika u vrtlarenje. I uvek mi je na pameti ono što se zove prirodno i dobro vrtlarenje, zato što ono po mojoj maloj laičkoj definiciji jedino jeste sposobno da učini od vrtlara samo još boljeg čoveka. I još nešto: najbolje vrtlarstvo jeste upravo ono u koje je uloženo ne samo mnogo novca, već mnogo svoga rada, truda, znoja, napora, snage, volje, ljubavi, radosti, sreće, znanja, jer samo takvo vrtlarstvo naposletku jeste lično zadovoljstvo, neponovljivi užitak...

Vrtlar uvek teži ka svojoj najboljoj verziji setve, a poznato je koliko samo vrtlarenje sobom donosi sve one same pozitivne elemente, energije, jer nas uči tako kako jeste najlepše uživanje naše samo ako se ume uživati u plodovima svoga rada, u svom svakom malom detalju, u sitnicama. Vrtlarstvo uvek poboljšava svog vrtlara, zato vrtlarstvo i jeste jako dugoročan proces koji nas nepogrešivo vodi ka ličnom cilju, ka ostvarenju, ka ispunjenju, do koga se dolazi ipak jednom, kad tad, a dolazi se teško, mukotrpno, ali se ostvari, realizuje, manifestuje...

Svaki čovek ima drugačiji način mišljenja, pa tako i svaki vrtlar ima neko svoje, a drugačije mišljenje, i zato je za vrtlara najvažnije da bude samo svoj, da bude slobodan, da bude nepokolebljiv, istrajan, uporan, neustrašiv, hrabar, lud, te da ima pored svojih svih veština i sposobnosti, još i dosta samouverenosti, svojeglavosti, samoubeđenosti, te da čini samo dobre poteze i ispravne stvari u tom svom malom ili velikom vrtu, svejedno...

Vrlo je jasno, dok bude bilo na svetu vrtlarenja i vrtlara biće na planeti Zemlji i hrane nasušne, i zato vrtlarenje treba proglasiti za najkorisniju živu veštinu ili vrstu rada, zanimanja, zanata, jer to je dakle samo pozitivan protok zdrave energije, a energije porasta i života, energije Sunca koja mora da oživi i prostruji i kroz vrtlarevo čitavo najživlje biće. U vrtlarenju mnogo je fizičkog i umnog napora, tu ništa nije urađeno napola, ili polovično, niti osrednje, ali upravo taj sav napor održava vrtlarev organizam zdravim, živim, vitalnim, dok u njegov um unosi još jasnoću i bistrinu…

Vrtlar kao ja snalazi se sa onim što ima, a lepotu svoju stvara ni iz čega, te zato je za mene ovakvo moje vrtlarstvo nešto mnogo više od puke strasti i zadovoljstva, urbane zabave. Vrtlarenje za mene jeste ipak samo igra, jer ja dok vrtlarim i dok se evo već 5 godina samo igram – naučim najviše putem igre. Vrtlarenje je takođe i veština i sveta vrlina koja neguje i uzgaja jedino lepotu, krasotu, divotu, milinu. I ja baš uživam dok vrtlarim, zato što dok vrtlarim vidim koliko jesam živa. I tada počinjem da brzo shvatam da je jedino na svetu važno samo ono vrtlarenje koje se obavlja prirodno, a mudro, u harmoničnom skladu sa Prirodom, a takvo je vrtlarenje uvek jednostavno, prosto...

Vrtlar koji uzgaja svoje biljke, takođe mora biti sam po sebi i jako efikasan, ali i fleksibilan, njegovo vrtlarenje mora biti što jednostavnije, prostije, jer tek takvo fleksibilno vrtlarenje daće vrtlarevom celokupnom pogledu i životu, vidiku samo pravu svrhu i cilj. U mom malom vrtu ja se najlepše i najviše odmaram, učim, čitam, razmišljam, meditiram, a taj moj mali vrt ili vrtić ispod u hladovini majske trešnje, nauči me takvim neverovatnim čudesima i čudima, pričama i životnim poukama...

Ako je vrtlarenje ipak ono nešto što možete da u ovom trenutku uradite kao svoje najblje, onda toga treba da se i čvrsto držite. Jedan dan koji čovek provede u svom vrtu nešto radeći, a vrtlareći sigurno mu produžava život za još jedan dan, jer vrtlarenje održava telo zdravim, živim, vitalnim, jakim, snažnim, itd...

Vrtlarenje mi je dakle od 2019 donelo neočekivano tako mnogo otkrovenja, te me je i mnogo promenilo, izmenilo mi neke poglede na svet i život, posebno na ljude, a kad uspešno promeni samo jednog čoveka, vrtlarenje onda može da promeni i svakog čoveka, čitav svet, te zato takav vrtlar mora biti jedno nestašno, a genijalno dete koje voli tako mnogo da se bezazleno igra. I vrtlarenje moje daje mi smirenje, strpljenje, donosi umirenje, stišava, te budi samo ona najlepša osećanja, emocije, koje ni u jednom molitveniku sveta nisam uspela da nađem..

Da li je lako biti vrtlar? Nije. I zato, da je lako biti vrtlar, onda bi svi na svetu danas bili vrtlari, zar ne. No, vrtlarenje upravo jeste najbolja moguća vežba i fizička i duhovna i molitvena i meditativna i mentalna, a najspasonosnija vežba apsolutno za sve…

Ovo bi bile tek moje male vrtlarske ”čarobne” formule ili stavovi ispečeni tek sinoć, kad sam počela da beležim prve male crtice iz još jednog svog vrtlarskog probuđenog trenutka…

Itd...