VISIBABA, SNEŽNA KAPLJICA ili SNEŽINKA…

 

 

Od prskanja do snežnog nanosa, postoji nešto ohrabrujuće u uočavanju snežnih kapljica koje se pojavljuju tokom zimskih meseci na mestima o kojima brinemo. One su siguran znak da proleće nije daleko.

Da li ste znali...?

Postoji više od 2 500 vrsta snežaka (zovu ih još i snežinke ili sneške; zvali su ih moli stari Grci, neki su ih zvali kći vetra, bela ljubičica, a kod nas ih zovu visibabe, a neko ih zove sneguljice). Takođe, neverovatno su pametne, jer sadrže prirodni antifriz. Kada temperatura dostigne 10ᵒ C i više, spoljašnje latice se otvaraju otkrivajući nektar iznutra.

Kada temperatura padne, latice se zatvaraju. Ovo je savršeno za bumbare, koji izlaze iz hibernacije kada temperatura poraste iznad 10ᵒ C i oslanjaju se na ovo rano cveće kao vitalni izvor nektara.

Cvetaju u poznu zimu, mahom u februaru, ali kod nas u zadnjih nekoliko godina pojave se baš rano, već u januaru.

“Wikipedia” o ovim predivnim belim zvončićima, piše:

Latinski naziv im je Galanthus (što dolazi od starogrčke reči  gala, (gala znači mleko, a antos znači cvet, te se slobodno može sve prevesti kao mlečno beli cvet), ili snežna kapljica, a to je mali rod od oko 20 vrsta lukovičastih višegodišnjih zeljastih biljaka iz porodice Amaryllidaceae. Biljke imaju dva linearna lista i jedan mali beli cvet u obliku zvona sa šest listova nalik na latice (petaloidne) tepale (cvetnice) u dva kruga (vijuge, kovrdže). Manje unutrašnje latice imaju zelene oznake.

Snežne kapljice su od najranijih vremena poznate pod različitim imenima, ali su 1753 godine nazvane Galanthus. Kako se broj priznatih vrsta povećavao, činjeni su razni pokušaji da se vrste podele u podgrupe, obično na osnovu obrasca listova koji se pojavljuju (vernacija - opis položaja listova). U eri molekularne filogenetike ova karakteristika se pokazala nepouzdanom i sada je prepoznato sedam molekularno definisanih prirodnih grupa (clades) koje odgovaraju biogeografskoj distribuciji vrsta. Nove vrste se i dalje otkrivaju.

Većina vrsta cveta zimi, pre prolećne ravnodnevice (20 ili 21 marta na severnoj hemisferi), ali neke cvetaju u rano proleće i kasnu jesen. Ponekad se snežne pahuljice (snežne kapljice, sneguljice) mešaju sa dva srodna roda u okviru plemena Galantheae, sa pahuljama Leucojum i Acis.

Sve vrste Galanthusa su višegodišnje petaloidne zeljaste lukovičaste (biljke koje rastu iz lukovica) jednopolne biljke. Rod se odlikuje prisustvom dva lista, visećih belih cvetova sa šest slobodnih segmenata perianta u dva koluta. Unutrašnji kolut je manji od spoljašnjeg i ima zelene oznake.

Oni su bazalni, izlaze iz lukovice u početku zatvorene u cevasti membranski omotač od katafila. Uopšteno, to su dva (ponekad tri) po broju i linearni, u obliku kaiša ili kopljasti. Vernacija, raspored listova koji se pojavljuju u odnosu jedan na drugi, varira među vrstama. Oni mogu biti aplanatni (ravni), supervolutni (dupli) ili eksplikativni (nabrani). U pljosnatoj verziji, dve lisne ploče su pritisnute jedna uz drugu u okviru pupoljka i dok izbijaju; eksplikativni listovi su takođe pritisnuti jedno na drugo, ali su ivice listova presavijene unazad (spolja zakrivljene) ili ponekad umotane; kod supervolutnih biljaka, jedan list je čvrsto stegnut oko drugog unutar pupoljaka i uglavnom ostaje na mestu gde listovi izlaze iz zemlje. U prošlosti, ova karakteristika je korišćena za razlikovanje vrsta i za određivanje porekla hibrida, ali se sada pokazalo da je homoplazija i nije korisna u tom pogledu.

Na vrhu bobice nalazi se par lopatica (ventila) koji su obično spojeni na jednoj strani i spojeni papirnatom membranom, izgledajući monofilno (jednostruko). Između jastučića izlazi usamljen (retko dva), viseći, klimajući, zvonasto beli cvet, koji se drži na vitkom pedikulu. Cvet nosi šest slobodnih segmenata perijanta (tepals) umesto pravih latica, raspoređenih u dva kruga po tri, pri čemu je spoljašnji krug veći i konveksniji od unutrašnjeg. Spoljni listovi tepala su akutni do manje ili više tupi, lopatičasti ili kosoljasti do usko jajoliki ili linearni, kratko kandžasti i uspravno rašireni. Unutrašnji listovi cvetnih listova su znatno kraći (upola do dve trećine dužine), duguljasti, lopatičasti ili kosoljasti, donekle neguikulirani (poput kandži); sužavajući se ka osnovi i uspravno. Ove listove tepale takođe imaju zelene oznake na dnu, vrhu ili oboje, koje su u obliku mosta preko malog sinusa (zareza) na vrhu svakog tepala, koji su izbočeni. Povremeno, oznake su ili zeleno-žute, žute, ili ih nema, a oblik i veličina variraju u zavisnosti od vrste.

Šest prašnika je umetnuto u podnožje perijanta i veoma su kratki (kraći od unutrašnjih segmenata perijanta), prašnici su u osnovi (prikačeni na osnovu) sa filamentima mnogo kraćim od prašnika; oni se dehisciraju (otvaraju) terminalnim porama ili kratkim prorezima.

Donji jajnik je troćelijski. Stil je vitak i duži od prašnika; stigma je sitna glava. Jajnik sazreva u troćelijski kapsulasti plod. Ovo voće je mesnato, elipsoidno ili skoro sferično, otvara se sa tri preklopa, sa semenkama koje su svetlo smeđe do bele i duguljaste boje sa malim dodatkom ili repom (elaiozomom) koji sadrži supstance privlačne mravima, koje distribuiraju seme.

Broj hromozoma je 2n=24.

Rod Galanthus je poreklom iz Evrope i Bliskog istoka, od španskih i francuskih Pirineja na zapadu do Kavkaza i Irana na istoku, i južno do Sicilije, Peloponeza, Egeja, Turske, Libana i Sirije. Severna granica je neizvesna, jer je G. nivalis široko introdukovana i kultivisana širom Evrope. G. nivalis i neke druge vrste koje se vrednuju kao ukrasne biljke postale su široko naturalizovane u Evropi, Severnoj Americi i drugim regionima. U Udmurtskoj republici Rusiji, Galanthusi se nalaze čak i iznad 56-e paralele.

Galanthus nivalis je najpoznatiji i najrasprostranjeniji predstavnik roda Galanthus. Poreklom je sa velikog područja Evrope, proteže se od Pirineja na zapadu, preko Francuske i Nemačke do Poljske na severu, Italije, severne Grčke, Bugarske, Rumunije, Ukrajine i evropske Turske. Uveden je i široko je naturalizovan na drugim mestima. Iako se često smatra da je divlji cvet u Velikoj Britaniji, ili da su ga Rimljani doneli na Britanska ostrva, najverovatnije je unet oko ranog XVI veka i trenutno nije zaštićena vrsta u UK. Prvi put je zabeležen kao naturalizovan u Velikoj Britaniji u Vorčesterširu i Glucesterširu 1770 godine. Većina drugih vrsta Galanthusa potiče iz istočnog Mediterana, dok se nekoliko nalazi na Kavkazu, u južnoj Rusiji, Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu. Galanthus fosteri se nalazi u Jordanu, Libanu, Siriji, Turskoj i, možda, Palestini.

Većina vrsta Galantusa najbolje raste u šumama, u kiselom ili alkalnom tlu, iako su neke vrste žive na travnjacima ili planinskim vrstama.

Snežne kapljice su poznate od ranih vremena, a opisao ih je klasični grčki pisac Teofrast, u četvrtom veku pre nove ere, u svom delu “Historia plantarum, Enquiry into plants”. On je, i sličnim biljkama, dao naziv leukojon, (grčka reč leukos znači „beli”, a ion, jon znači „ljubičasti”) od čega je nastao njen kasniji naziv Leucojum. On je opisao biljku kao „bele boje i lukovica bez ljuski” i njihove navike “od cveća prva se pojavljuje bela ljubičica. Tamo gd eje klima blaga, pojavljuje se s prvim znakom zime, ali u oštrijim klimatskim uslovima kasnije u proljeće).

Rembert Dodoens, flamanski botaničar, opisao je i ilustrovao ovu biljku 1583 kao i Gerard iz Engleske 1597 (verovatno koristeći veći deo Dodoensovog materijala), nazvavši je Leucojum bulbosum praecok (Rana lukovičasta ljubičica). Gerard se poziva na Teofrastov opis kao Viola alba ili Viola bulbosa, koristeći Plinijev prevod, i komentariše da je biljka nastala u Italiji i da je „uzeta u posed“ u Engleskoj „pre mnogo godina“. Rod je formalno nazvan Galanthus i opisao ga je Carl Linnaeus 1753 godine, sa jednom vrstom, Galanthus nivalis, koja je tipska vrsta. Shodno tome, Linnaeusu je dodeljen botanički autoritet. Pri tome ovaj je rod i vrstu razlikovao od Leucojuma (Leucojum bulbosum trifolium minus), imena pod kojim je ranije bio poznat.

Godine 1763 Michel Adanson je započeo sistem raspoređivanja rodova u porodicama. Koristeći sinonim Acrocorion (koji se takođe piše Akrokorion), svrstao je Galanthus u porodicu Liliaceae, odeljak Narcisi. Lamark je dao opis roda u svojoj enciklopediji (1786), i kasnije u “Ilustracijama žanrova” (1793). Godine 1789 de Jussieu, kome se pripisuje moderni koncept rodova organizovanih u porodice, stavio je Galanthus i srodne rodove u odeljenje monokotiledona, koristeći modifikovani oblik Lineove polne klasifikacije, ali sa odgovarajućom topografijom prašnika do plodova, a ne samo njihov broj. Čineći to, vratio je ime Galanthus i zadržao njihov položaj pod Narcisima, ovog puta kao porodica (u to vreme poznato kao Ordo) i pozivajući se na francusko narodno ime, Perce-neige (Snow-pierce), zasnovano na sklonosti biljaka da se probijaju kroz rano prolećni sneg. Moderna porodica Amaryllidaceae, u koju se nalazi Galanthus, datira od Jaume Saint-Hilaire (1805) koji je zamenio Jussieu-ove Narcise sa Amaryllidaceae. Godine 1810 Brown (Braun) je predložio da se podgrupa Liliaceae razlikuje na osnovu položaja jajnika i da se nazove Amaryllideae, a 1813 de Candolle ih je razdvojio opisujući Liliacees Juss. i Amaryllidees Brown kao dve sasvim odvojene porodice. Međutim, u svom sveobuhvatnom pregledu “Flore Francuske” (“Flore francaise”, 1805–1815) podelio je Liliaceae u niz Ordresa, a Galanthus svrstao u Red Narcisa. Ovaj odnos Galanthusa prema ljiljanim ili amaryllidaceaous taxa (videti “Taksonomiju Liliaceae”) trebalo je da traje još dva veka sve dok se ove dve nisu formalno podelile na kraju XX veka. Lindley (1830) sledio je ovaj opšti obrazac, stavljajući Galanthus i srodne rodove kao što su Amaryllis i Narcissus u svoje Amaryllideae (koje je na engleskom nazvao “The Narcissus Tribe”). Do 1853 godine broj poznatih biljaka se značajno povećavao i on je revidirao svoju šemu u svom poslednjem radu, stavljajući Galanthus zajedno, i druga dva roda u moderne Galantheae u pleme Amarylleae, red Amaryllidaceae, savez Narcissales. Ova tri roda većina autora je taksonomski tretirala zajedno, na osnovu inferiornog jajnika. Kako se broj biljnih vrsta povećavao, tako je rasla i taksonomska složenost. U vreme kada su Bentham i Hooker objavili svoj “Genera plantarum” (1862–1883) ordo Amaryllideae sadržao je pet plemena, a pleme Amarylleae tri podplemena (videti “Sistem Bentham i Hooker”). Smestili su Galanthus u podplemenu Genuinae i uključili tri vrste.

Galanthus je jedan od tri blisko povezana roda koji čine pleme Galantheae unutar potfamilije Amaryllidoideae (porodica Amaryllidaceae). Ponekad se pahuljice mešaju sa druga dva roda, Leucojum i Acis (oba se nazivaju pahuljice). Leucojum vrste su mnogo veće i cvetaju u proleće (ili rano leto, u zavisnosti od vrste), pri čemu je svih šest listova cveta iste veličine, iako neke „pokuliformne“ (peharaste ili čašaste) vrste Galanthusa mogu imati unutrašnje segmenti slični po obliku i dužini spoljašnjim. Galantheae su verovatno nastale na Kavkazu.

Galanthus ima oko 20 vrsta, ali nove vrste se i dalje opisuju. G. trojanus je identifikovan u Turskoj 2001 godine. G. panjutinii (Panjutinov snežak) otkriven je 2012 godine na pet lokacija na maloj površini (procenjenoj na 20 km kvadratnih (7,7 kvadratnih milja)) severne oblasti Kolhide (zapadni Zakavkaz) Gruzije i Rusije. G. samothracicus je identifikovan u Grčkoj 2014. Pošto nije bio podvrgnut genetskom sekvenciranju, ostao je nepostavljen. Podseća na G. nivalis, ali je van rasprostranjenosti te vrste.

Mnoge vrste je teško identifikovati, međutim, i tradicionalna infragenerička klasifikacija zasnovana samo na morfologiji biljaka, kao što su Stern (1956), Traub (1963) i Davis (1999, 2001),  nije odražavalo ono što je poznato o njegovoj evolucionoj istoriji, zbog morfoloških sličnosti među vrstama i relativnog nedostatka lako uočljivih karakteristika razlikovanja. Stern je podelio rod u tri serije prema varijanti listova (način na koji su listovi savijeni u pupoljku, kada se posmatra u poprečnom preseku);

odeljak Nivales Beck (ravni listovi)

odeljak Plicati Beck (plikati listovi)

odeljak Latifolii Stern (zavijeni listovi)

Stern je dalje koristio karakteristike kao što su oznake unutrašnjih segmenata, dužina pedikela u odnosu na lopaticu, i boja i oblik listova u identifikaciji i klasifikaciji vrsta

Traub ih je smatrao podrodovima;

podrod Galanthus

podrod Plicatanthus Traub i Moldk

podrod Platyphyllanthe Traub

Nasuprot tome, Davis je, sa mnogo više informacija i primeraka, pored vernacije uključio i biogeografiju, formirajući dve serije. On je koristio nešto drugačiju terminologiju za vernaciju, naime aplanat (ravno), eksplikativ (plicate) i supervolute (uvijen). On je spojio Nivalis i Plicati u seriju Galanthus, i podelio Latifolije u dve podserije, Glaucaefolii (Kem.-Nath) A. P. Davis i Viridifolii (Kem.-Nath) A. P. Davis.

Rane molekularne filogenetičke studije potvrdile su da je rod bio monofiletski i predložile četiri klade (clades), koje su označene kao serije, i pokazale da Davisove podserije nisu bile monofiletske. Prošireno istraživanje iz 2013 pokazalo je sedam glavnih klada, koje odgovaraju biogeografskoj distribuciji. Ova studija je koristila nuklearno kodirane nrITS (nuklearni ribosomski interni transkribovani razmaknik) i plastid kodirane gene matK (maturaza K), trnL-F, ndhF i psbK–psbI, i ispitala je sve vrste prepoznate u to vreme, kao i dve prirodne pretpostavljeni hibridi. Morfološka karakteristika veracije na koju su se raniji autori uglavnom oslanjali pokazala se visokom homoplazijom. Brojne vrste, kao što su G. nivalis i G. elwesii, pokazale su intraspecifične biogeografske klade, što ukazuje na probleme sa specijacijom i može postojati potreba za recirkumkripcijom. Ovim kladama su dodeljena imena, delimično prema Davisovim prethodnim grupama. U ovoj modelnoj kladi, grupa koja sadrži G. platyphyllus je sestra ostatka roda.

Nasuprot tome, druga studija izvedena u isto vreme, koristeći i nuklearnu i hloroplastnu DNK, ali ograničenu na 14 vrsta pronađenih u Turskoj, u velikoj meri je potvrdila Davisovu seriju i podseriju, i sa biogeografskom korelacijom. Serija Galanthus u ovoj studiji odgovarala je kladi nivalis, podseriji Glaucaefolii sa kladom Elwesii i podseriji Viridifolii sa kladama Woronowii i Alpinus. Međutim, model nije pružio potpunu rezoluciju.

Obična snežna kapljica, Galanthus nivalis, naraste do oko 7–15 cm visine, cveta između januara i aprila u severnom umerenom pojasu (januar–maj u divljini). Aplanatna varijanta uzgaja se kao ukrasna.

Krimska snežna kapljica, Galanthus plicatus, visoka 30 cm, cveta od januara/marta, beli cvetovi, sa širokim listovima savijenim na ivicama.

Džinovska snežna kapljica, Galanthus elwesii, rodom sa Levanta, visoka 23 cm, cveta od januara/februara, sa velikim cvetovima, čija tri unutrašnja segmenta često imaju mnogo veće i upadljivije zelene mrlje od uobičajenih vrsta ; supervolute vemation. Gaji se kao ukrasna.

Galanthus reginae-olgae, poreklom iz Grčke i Sicilije, po izgledu je prilično sličan G. nivalis, ali cveta u jesen pre nego što se listovi pojave. Listovi, koji se pojavljuju u proleće, imaju karakterističnu belu traku na svojoj gornjoj strani; applanate vernation.

G. reginae-olgae subsp. vernalis, sa Sicilije, severne Grčke i južnog dela bivše Jugoslavije, cveta krajem zime sa razvijenim mladim listovima i stoga se lako meša sa G. nivalis.

Galanthus potiče od grčke reči “gala”, što znači „mleko“ i “antos”  što znači „cvet“, aludirajući na boju cveća. Epitet nivalis je izveden iz latinskog, što znači „sneg“. Reč "snowdrop" možda potiče od nemačkog “Schneetropfen” (snežna kap), bisernih minđuša u obliku suze popularnih u XVI i XVII veku. Drugi, raniji, uobičajeni nazivi su zvona za svećnice, čestite sluškinje februarske (lepe devojke) i bele dame.

Sneguljice su izdržljive zeljaste biljke koje se protežu kroz podzemne lukovice. One su među najranijim prolećnim lukovicama koje cvetaju, iako nekoliko oblika G. nivalis cveta u jesen. U hladnijim klimatskim uslovima, oni će izaći kroz sneg. Relativno lako se naturalizuju formirajući velike nanose. One su često sterilne, one koje se nalaze u blizini ljudskih nastambi, kao i nekadašnjih manastirskih mesta. Listovi odumiru nekoliko nedelja nakon što su cvetovi izbledeli. Biljke Galanthusa su relativno snažne i mogu se brzo širiti formiranjem pomeranja lukovica. Takođe se šire širenjem semena, životinjama koje uznemiravaju lukovice i vodom ako ih uznemire poplave.

Neke vrste snežaka su ugrožene u svojim divljim staništima, zbog uništavanja staništa, ilegalnog sakupljanja i klimatskih promena. U većini zemalja sakupljanje lukovica iz divljine sada je nelegalno. Prema CITES propisima, međunarodna trgovina bilo kojom količinom Galanthusa, bilo lukovica, živih biljaka ili čak mrtvih, nezakonita je bez CITES dozvole. Ovo se odnosi na hibride i imenovane sorte, kao i vrste. CITES navodi sve vrste, ali dozvoljava ograničenu trgovinu lukovicama samo tri vrste (G. nivalis, G. elwesii i G. woronowii) iz Turske i Gruzije. Određeni broj vrsta nalazi se na “Crvenoj listi” ugroženih vrsta IUCN-a, sa statusom očuvanja G. trojanus-a kao kritično ugrožene, četiri vrste ranjive, G. nivalis je skoro ugrožena i nekoliko vrsta pokazuje smanjenje populacije. G. panjutinii se smatra ugroženom. Jedno od njegovih pet poznatih lokacija, u Sočiju, uništeno je tokom priprema za Zimske olimpijske igre 2014 godine.

Vrste i sorte Galanthusa su izuzetno popularne kao simboli proleća i njima se trguje više nego bilo koji drugi rod ukrasnih lukovica divljeg izvora. Godišnje se iz Turske i Gruzije izvoze milioni lukovica. Na primer, izvozne kvote za 2016 za G. elewsii bile su 7 miliona za Tursku. Kvote za G. worononowii bile su 5 miliona za Tursku i 15 miliona za Gruziju. Ove brojke uključuju i divlje i veštački razmnožene lukovice.

Slavljene kao znak proleća, snežne kapljice mogu formirati impresivne bele tepihe u oblastima gde su izvorne ili su naturalizovane. Ovi prikazi mogu privući veliki broj posetilaca. U Engleskoj,Velsu, Škotskoj i Irskoj postoji veliki broj vrtova snežnih kapljica. Nekoliko vrtova se otvara posebno u februaru za posetioce da se zadive cveću. Šezdeset vrtova je učestvovalo na prvom škotskom festivalu “Snowdrop Festival” (1 februar–11 mart 2007). Nekoliko vrtova u Engleskoj otvoreno je tokom sezone padavina za “Nacionalnu šemu vrtova” (NGS), a u Škotskoj za škotske vrtove. Colesbourne park u Gloucestershiru je jedan od najpoznatijih engleskih vrtova snežnih kapljica, dom Henryja Johna Elwesa, kolekcionara primeraka Galanthusa, i po kome je Galanthus elwesii dobio ime.

Poznate su brojne jednocvetne i dvocvetne sorte Galanthus nivalis, kao i nekoliko drugih vrsta Galanthusa, posebno G. plicatus i G. elwesii. Takođe, postoji mnogo hibrida između ovih i drugih vrsta (više od 500 sorti je opisano u Bishopu, Davisu i Grimshavovoj knjizi, plus spiskovi mnogih sorti koje su sada izgubljene, a druge koje autori nisu videli). One se posebno razlikuju po veličini, obliku i oznakama cveta, periodu cvetanja i drugim karakteristikama, koje uglavnom zanimaju zagrižene (čak i fanatične) sakupljače sneguljica, poznate kao „galantofili“, koji održavaju sastanke na kojima se sakupljaju oskudnije sorte i menjaju vlasnike. Dvocvetne sorte i forme, kao što je izuzetno čest Galanthus nivalis f. pleniflorus 'Flore Pleno', može biti manje privlačna nekim ljudima, ali mogu imati veći vizuelni uticaj u vrtnom okruženju. Uzgajaju se i sorte sa žutim oznakama i jajnicima umesto uobičajene zelene, kao što je 'Wendy's Gold'. Mnogi hibridi su se takođe pojavili u kultivaciji.

Od jula 2017 godine, mnogi su dobili nagradu Kraljevskog hortikulturnog društva za zasluge u vrtlarstvu.

Razmnožavanje se vrši pomerenim lukovicama, bilo pažljivim deljenjem grudvica u punom rastu („u zelenom”), ili se uklanjaju kada biljke miruju, odmah nakon što lišće uvene; ili semenom posejanim ili kada je zrelo, ili u proleće. Profesionalni uzgajivači i entuzijastični amateri takođe koriste metode kao što je „dvojno skaliranje“ kako bi brzo povećali zalihe odabranih sorti.

Snežne kapljice sadrže aktivni lektin ili aglutinin pod nazivom GNA za Galanthus nivalis aglutinin.

Andreas Plaitakis i Roger Duvoisin su 1983 godine sugerisali da je misteriozna magična biljka, “moly”, koja se pojavljuje u Homerovoj “Odiseji”, snežna kapljica. Jedan od aktivnih principa prisutnih u snežniku je alkaloid galantamin, koji je, kao inhibitor acetylcholinesterase, mogao da deluje kao protivotrov za Kirkine otrove. Dalja podrška ovoj ideji jesu beleške koje je tokom IV veka pre nove ere napravio grčki naučnik Teofrast koji je u “Historia plantarum” napisao da se moly (moli) „koristio kao protivotrov protiv otrova“ iako ostaje nejasno protiv kojih specifičnih otrova je bio efikasan. Galantamin (ili galanthamine) može biti od pomoći u lečenju Alchajmerove bolesti, iako nije lek; supstanca se takođe prirodno nalazi u narcisima i nekim drugim narcisima.

Sneguljice zauzimaju istaknuto mesto u umetnosti i književnosti, često kao simbol u poeziji proleća, čistote i religije, kao što je pesma Waltera de la Marea “Snowdrop” (iz 1929). U ovoj pesmi uporedio je trostruke listove cveta u svakom kolutu („Trojka snega iscrtanog zelenom olovkom“) sa Svetom Trojicom. Nekoliko puta je u svojoj poeziji koristio slike snežne kapljice, kao što je “Duva, severni vetar” (1950).  Drugi primer je pesma “The Snowdrop” od Letitia Elizabeth Landon u kojoj se pita: "Ti vilo daru leta, zašto sada cvetaš?".

U bajci “Dvanaest meseci” ruskog pisca Samuila Maršaka, pohlepna kraljica naređuje da se korpom zlatnika nagradi svakom ko može da joj donese cveće Galanthusa usred zime. Mladu devojčicu siroče šalje tokom snežne oluje njena okrutna maćeha da pronađe duhove 12 meseci u godini, koji treba dase smiluju nad njom i ne samo da je spasu od smrzavanja, već joj i omogućavaju da sakupi cveće čak i zimi. Sovjetski tradicionalno animirani film “Dvanaest meseci” (1956), Lenfilm “Dvanaest meseci” (1972) i animirani film “Dvanaest meseci” (1980), zasnovani su na ovoj bajci.

"Snowdrops" je bio nadimak koji su Britanci dali tokom Drugog svetskog rata vojnoj policiji vojske Sjedinjenih Država (koja je bila stacionirana u Velikoj Britaniji pripremajući se za invaziju na kontinent) jer su nosili bele kacige, rukavice, gamaše, i Sam Browne pojas uz njihove maslinasto sive uniforme.

U nemačkoj bajci, “Snežana i sedam patuljaka”, „Snowdrop“ se koristi kao alternativno ime za princezu Snežanu.

Novela Hansa Kristijana Andersena “Snežna kapljica” prati sudbinu snežaka od kruške koja stremi ka svetlosti do ubranog cveta smeštenog u knjigu poezije.

Ruski kompozitor Čajkovski napisao je seriju od 12 klavirskih komada, od kojih je svaki dobio ime po mesecu u godini sa drugim imenom koje sugeriše nešto povezano sa tim mesecom. Njegov "aprilski" komad nosi podnaziv "Snežna kapljica". Ruska klima ima kasnije proleće, a zima završava nešto kasnije nego na drugim mestima.

Johan Štraus II je svoj veoma uspešan valcer nazvao Schneeglockchen (Snowdrops) op. 143 po ovom cvetu. Inspiracija je posebno vidljiva u uvodu za violončelo i u sporom odvijanju uvodnog valcera. Štraus je komponovao ovo delo za večeru u ruskoj ambasadi održanoj u plesnoj dvorani Sperl u Beču 2 decembra 1853, ali ga nije javno izveo sve do 1854. Sperl banket je priređen u čast njene ekselencije frau Marije von Kalergis, ćerku ruskog diplomate i ministra inostranih poslova grofa Karla Nesselrodea, a Štraus joj je takođe posvetio svoj valcer.

Raniji nazivi se odnose na asocijaciju na religiozni praznik Svećnicu (“Candlemas” 2 februar) – optimalno vreme cvetanja biljke – kada bi mlade žene, obučene u belo, hodale u svečanoj procesiji u znak sećanja na Očišćenje Bogorodice, alternativan naziv za praznik. Francuski naziv violette de la chandaleur odnosi se na Svećnicu, dok se italijanski naziv, fiore della purificazione, odnosi na pročišćavanje. Nemački naziv Schneeglockchen (mala snežna zvona, zvončići) priziva simbol zvona.

Na jeziku cveća, snežna kapljica je sinonim za „nadu“ (i povratak boginje Persefone/Proserpine iz Hada), jer cveta u rano proleće, neposredno pre prolećnu ravnodnevicu, i tako se smatra „najavom“ novog proleće i nove godine.

U novije vreme, snežna kapljica je prihvaćena kao simbol tuge i nade nakon masakra u Danblane-u u Škotskoj (Masakr u Danblaneu dogodio se 13 marta 1996 u Danblaneu u osnovnoj školi u blizini Stirlinga u Škotskoj, kada je 43-godišnji Tomas Hamilton ubio 16 učenika i jednog nastavnika i ranio 15 drugih pre nego što se ubio. To je i dalje najsmrtonosnija masovna pucnjava u britanskoj istoriji), a dala je ime kasnijoj kampanji za ograničavanje legalnog vlasništva pištolja u Velikoj Britaniji.

 

Izvor: “Wikipedia”

(prevod sa engleskog)