MOJE MALE KAPLJICE MUDROSTI O VRTLARENJU…

 

Dobro jutro, Vtlari!!!...

Vrtlar jeste opet tu, vazda tu, a samo da bi udovoljio svojim biljkama, a ne samo samom sebi. Kad mnogo vrtlarite, onda dobijate što više energije za neka druga, a višestruka postignuća, interesovanja. U vrtlarenju dakle uvek se dobija, a dobija samo onaj vrtlar koji tako mnogo eksperimentiše i pokušava, a možda dobija više samo onaj vrtlar koji se eto osmeli da sve svoje male trudove nazove naprosto – igra...

U vrtlarstvu vredno je sejati samo ono što jeste vredno ubiranja, branja i posmatranja. Svaka “greška” vrtlara svoga vodi ka novom otkrovenju. Lično zadovovljstvo i sreća vrtlarenja vrednija je više od svakog materijalnog blaga ili lažnog predizbornog obećanja...

Vrtlarstvo nas uči da vrednujemo i uvažavamo, cenimo svaki živi organizam, čak i malog mrava, crva, pauka, skakavca, slepića, vrednu pčelu, kišnu glistu, rovka, gusenicu, vašku, leptira, senicu, dživdžana, vranu, svraku, bubamaru, puža, itd. Potrebno je da protekne baš mnogo vremena, a kad vreme protekne, kad se vrtlar odmakne do plodova svoga mukotrpnog i teškog početka, a najmanje 5 godina od svega, videće kako ga je vrtlarenje, baš kao i mene, spasilo od preranog groba, od mnoštva idiota, parazita, trutova, alapača, te naučilo mnogo čemu i to ponajviše istini, Životu…

Najveća sloboda stiče se u svom sopstvenom vrtlarenju, a vrtlarenje i jeste satkano od mnoštva malih sitnih stvari koje svaki vrtlar dalje nastoji da uradi najbolje što zna, ume i može. I vrtlarstvo će vam upravo pokazati da nije “greška” tako silno voleti svoje biljke, čak isto onoliko koliko svako najpre treba kao prvo da silno voli samoga sebe. Vrtlarenje, takođe, može pronaći put do svačije duše, čak i do srca, a verovatno i do nečijeg mozga...

Svaki dan proveden u svom vrtu jeste lep dan, prekrasan dan, ili kako bi Englezi kazali - “Such, a beautiful day”. A vrt nastaje od samo jedne male semenke. Snagom svoga uma odlučite da dugo poživite u svom ovozemaljskom rajskom vrtu, što kreativnije i smislenije, odkale vas niko nikad neće bičem ili batinom izgoniti niti teško proklinjati, niti anatemisati, nito osuđivati…

Kad vrtlarim u svom rajskom vrtu ovde i sada na mojom zemlji, pradedovskoj, kao peta generacija na istoj kapi zemlje, dotle dosežem, a dalje ne znam, kad su  došli ko zna odakle ovde pre oko 250 leta, možda i pre 3 veka, baš ovde, te prosto poželim da to bude po mojim malim, a ličnim načelima…

Najbolje živi samo  onaj vrtlar koji je živ. Težim da spremam i pripremam jela od svog povrća, svog voća i mesa koje sama uzgajam. Iako još nisam savršeni vrtlar, ipak postižem magnifique rezultate...

U vrtlarstvu ništa nije iznad Majke Prirode, niti može tako ikad biti. Vrtlar koji želi da višestruko procveta, mora najpre gledati i zriti u neke suštinske stvari, a počesto i na svoj osamljen način. Za vrtlarenje jeste bitno biti individualista, autentični pojedinac…

I tako ja povazdan iz svoga malenoga vrta sakupljam i berem ovih novembarskih hladnih mrazovitih dana, sve ove kapljice samozvane mi mudrosti. I vrtlarim samo onako kako mi moja intuicija govori da nešto treba raditi, pa čak i kad ništa ne treba dirati ili raditi. Moj vrt jeste moje malo zrnce Prirode. Verujem da jedan vrtlar može promeniti čitav svet, za početak vrtlar prvo menja svoj sopstveni lični svet...

Vrtlari su najstrpljiviji ljudi na planeti. U vrtlarenju mom nema preteranih reagovanja, a dovoljni su mali sitni koraci, mali podsticaji da bih vrtlarila na svoj mali način. Biti šutnut ili izopšten ili prokažen, ili ostati zauvek bez posla,  dobiti večiti otkaz, ugroženost egzistencije, ugroženost života, i zaraditi mesto penzije status večito nezaposlenog nepoželjnog, marginalizovanog lica, bio je dakle u mom slučaju nikad veće prokletstvo, samo dobar povod za samoubistvo, a onda nikad veći unutrašnji blagosvlov, nikad veća unutrašnja sreća, što sam sve lepo shvatila tek danas 2024, sa distancom od čak 23 godina, a sve same traumatične činjenice, potresi, užasi, zahvaljujući kojima sam eto postala samozvani vrtlar, pošto ja ništa u životu nisam osim ono čime se sama nazovem javno…

I tako svom vrtu dajem jako malo, a od njega dobijam čak previše. U vrtlarstvu sam otkrila svoje najveće radosti življenja. A vrtlar je upravo svaki onaj što sam uzgaja ili proizvodi svoju hranu, svoj hleb nasušni...

Kao samozvani vrtlar dalje, eto ja se svaki svoj dan usavršavam u nečemu, a najviše u ničemu, a ako se usavršavam dakle, onda to teče i protiče kao nezaustavljiva voda, a kroz sve ove moje višegodišnje vrtlarske male prakse i živa iskustva.Vrtlar je samo onaj ko vrtlari u svom vrtu, i to, kako bih kazala u duhu svog malog vrtlarskog molitvenika: svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom mišlju, svom svojom pameću ili svim svojim ludilom, povazadan. Vrtlarstvo nije hermetički zatvoreno (mada vrtlar kao ja to ipak jeste), i ne sme biti zatrovano hemijskim pesticidima i herbicidima...

Jedino opraštam svim svojim malim “štetočinama” u ovom svom malom vrtu, bašti, tako što ih pretvaram sve u svoje najodanije saveznike. Nekima neću oprostiti nikad, a onima izvan moga vrta, izvan moga srca. Takođe, neću im nmnogo štošta nikad zaboraviti, dok sam živa…

Najviše prodišem kad pišem o svom vrtlarstvu ili kad vrtlarim igrajući se, a pošto je sada vreme povlačenja od svih radova, onda pišem novembarske crtice, iako nisam pisac, onako samozvano ponovo, kao da je samo Piscima dato pravo da pišu. Kod mene nema mnogo opcija u životu: ili si samozvanac ili samostalac Vesna…

Skoro svaki dan u svom vrtu razotkrivam nešto novo, ponovo, a vrtlarenje mi omogućava ili omogućuje da baš mnogo uživam, da dosta toga postignem pročitam, skuvam, počistim, sredim, te nije sve u životu jednog vrtlara vrtlariti samo. I samozvano smem da se nazovem uspešno u svemu ovome što radim, ili u čemu se sve igram...

Najviše vremena želim da posvetim svom vrtu psebeno kad se probudi večito nezalazno proleće u meni, proleće u Prirodi, kad ima dosta osunčanih sati. Priču o svom malom rajskom vrtu pričam na jedan svoj mali način. Birajući svoj lični put, vazda bolan, trnovit, bodljikav – hodam stazom oštrom, kamenitom, a stazom svoga malog vrtlarenja...

U vrtlarenju najvažnije jeste postići uravnoteženost ili izbalansiranost baš svega. Moje utrošeno vreme u vrtu nije straćeno, nije zalud potrošeno, jer sam tu ugradila mnoštvo najbolje verzije sebe, jer sam uradila i radila jedino ono što tako jako volim – Život...

Vrtlar mora biti počesto mnogo savijen u svom vrtu, u svom požrtvovanom radu, ali on i tako savijen nikad nije slomljen čovek. O meni kao vrtlaru najviše danas govori samo ono šta i kako uzgajam, a uzgajam svoje nasušne biljke, hranu. Vrtlarenje me je dakle zauvek oslobodilo svih ološa, i drugih patuljaka, patrljaka, rasteretilo od svega, posebno od tog ispraznog sveta ili potrošačkog društva, zatrovanog mentaliteta, koje služi i dakle postoji samo da bi ljude poput mene slomilo...

Višegodišnje vratlarsko moje iskustvo pomoglo mi je da steknem svoj mali lični dar, ne sme čovek kao ja da poseduje neke veće darove, jer oni su rezervisani za podobne, a smatram tek talenat dobrog rasuđivanja…

Dok vrtlarim sve u meni se veseli, raduje, razvija, razlistava, raste, buja, cveta, plodonosi, a verovatno samo zato što eto vrtlarim u skladu sa načelima same Majke Prirode. I nikad nije kasno da čovek iskaže svoj mali vrtlarski dar ili veštinu...

Veliki vrtlari rađaju se iz malog zasejanog svog prvog semena. Najsrećnija ili jedino srećna sam u svom malom vrtu, kao unutar svoje duše, u kome živim kao samozvani pesnik vrtlar…

Ako svojim biljkama ne dopustite da nesmetano i nesputano rastu, one će uvenuti. Biljka ne podnosi tiraniju, ni tirane. Remek-dela u mom vrtu jesu svi oni ubrani plodovi, od najsitnijeg do najkrupnijeg…

 Ja sam dakle vrtlar samozvani ili vrtlar laik, čovek jako tvrdoglavih principa, ali prvenstveno žena nežne ruke i dodira, što moje biljke dobro znaju od 2019 godine...

I na kraju, vrtlar nikad nema vremena za dosadu ili za banalne ofucane razgovre sa torokušama oba pola…

Itd…