HEMIČAR JUSTUS FON LIBIG (1803-73)...

 

 

Nemački hemičar Justus fon Libig bio je revolucionar hemije kao egzaktne tačne nauke, ali i pionir na polju poljoprivredne proizvodnje, osnivač prve univerzitetske hemijske laboratorije u Gisenu, pionir moderne poljoprivrede koja donosi dosta roda i ploda, dakle unosa, apotekar, univerzitetski profesor, jedan od osnivača časopisa pod nazivom “Anali farmacije” i prvi koji se usudio da kaže kako i biljke gladuju. Rodio se 12 maja 1803 godine u Darmštatu…

Održao je sa 20 godina predavanje na temu praskave kiseline ili fulminata, a onda pobrao gromoglasan aplauz za svoju prezentaciju i demonstraciju koju je upravo tu vešto izveo i prikazao te 1823 godine u Akademiji u Parizu, a nakon predavanja slučajno se upustio u razgovor sa starijim akademikom kako je isprva mislio, a koji Libiga sutradan poziva na ručak. No, Libig tu ponudu odbija, ne mareći mnogo što bi to moglo da ga košta daljeg uspeha ili budućnost. Ubrzo je Libig saznao da je rekao ne vrlo uvaženom nemačkom prirodnjaku Aleksandru fon Humboltu, koji će tek kasnije postati njegov mecena, te pođe Libig sada da uputi Humboltu veliko izvinjenje. Taj učtivi čin kupio je Humbolta za čitav život i tako je već 1824 godine nemački prirodnjak dao mnoge preporuke i sve učinio da Libig dobije mesto vanrednog profesora hemije na Univerzitetu u Gisenu. Ali, pre toga Libig za par meseci uspeva da napiše svoju disertaciju na temu “Odnosi mineralne hemije prema hemiji biljaka”,  a za taj rad univerzitet Erlangen dodeliće mu u odsustvu i doktorsku titulu!…

Justus fon Libiga vrlo hladno i zajedljivo dočekaše sve te zavidne kolege u Gisenu, a nisu bili ni malo oduševljeni njegovim dolaskom, a čak su i negodovali, a posebno je prednjačio zavišću i netrpeljivošću prema Libigu teolog tankog znanja Vilhelm Cimerman, koji je već bio šef katedre hemije, ali jako tanak znanjem u odnosu na jednog prkosnog Libiga, a svima njima smetalo je Libigovo obrazovanje, kao i njegovo poreklo. Libig zapravo nije imao položen ispiti iz mature, a ostao je zapamćen i kao veliki buntovnik i aktivista unutar nacionalno-liberalnog studentskog saveza Nemačke, pa su mu zapretili gonjenjem, hapšenjem, i zato je morao da beži i da pođe put Pariza. Kolegama u Gisenu smetala je Libigova borbena i jako revolucionarna prošlost, ali im smeta i predmet njegovih naučnih interesovanja, i zanimanja, posebno sve ono iz oblasti praskave kiseline, ili fulminate. I tada skoro svi su slepo verovali da je Libig lakrdijaš, komendijaš, varalica, a njegovu naučnu oblast proglasili su tada za sujeverje, za alhemiju, za vračariju, za nadrilekariju.

A danas je dakle lako, jer znamo da su fulminate soli fulminske kiseline, a najpoznatiji među njima je živin fulminar ili merkuri-fulminat, koji se koristi kao inicijalni eksploziv, a primera radi nalazimo ga u kapislama, koje eksplodiraju pod udarcem…

Treba se podsetiti još da je kapisla deo upaljača u obliku metalne kapice ili čahurice, koja je napunjena lako zapaljivom eksplozivnom materijom, a nalazi se na telu upaljača zajedno sa udarnim ili drugim mehanizmom. Pali se udarom, trenjem ili električnim putem. Libigov otac u rodnom Darmštatu imao je svoju radnju, tj. drogeriju i farbaru i tako je Libig sin još u ranom detinjstu naučio da sve što smrdi može izazvati prasak! Otac Libig stariji u svojoj drogeriji prodaje i sam pravi ne samo farbe, već prodaje i sapune, firnajze, imalin za obuću, ulja za podmazivanje, prašak protiv vaški i razne druge hemijske preparate, a sve je to pravio sam po receptima iz kupljenih alhemičarskih  knjiga u svoj hemijskoj radionici koja se nalazila u jednoj zgradi izvan grada Darmštata. Dečak je krao očima zanat od svog oca, a u školi pokazao se jako loše, a nije se posebno istakao ničim, osim po nestašlucima i buntu, a bio je lošeg neprimernog vladanja, jer nije bio pažljiv i učiteljima poslušan, a ocene su mu bile jako loše, jako niske, a kad ga je cinik direktor škole pred svima upitao šta misli u životu biti sa tako lošim niskim ocenama i jako lošim vladanjem, buntovni dečak Justus Libig reče da će biti kad poraste hemičar! Na ovu dečakovu izjavu svi cinici su se podrugljivo, a slatko smejali. Do tada zanimanje hemičara nije ni postojalo, a dobro su znali da se od nečeg takvog kao zanimnja ne može mnogo ni zaraditi!...

Justus fon Libig čita mnogo knjige koje pozajmljuje kod dvorskog bibliotekara, na istom onom mestu gde je njegov otac kupovao mnoge knjige sa receptima iz oblasti alhemije. Sa 15 godina otac je dečaka ispisao iz škole, i dao ga u Hepenhajm da tu privatno uči zanat te bude šegrt kod jednog dobrog apotekara, ali se tu Libig zadrža krtako samo 10 meseci, pošto je sve uprskao izovodeći potajno svoje velike snove, a ekspirimente. Naime, jedne noći Libig je kradom dok svi spavaju u svojoj sobici u potkrovlju izvršio eksperiment sa praskavom kiselinom, i tada je izazvao žestok prasak od koga se napravila poveća rupa u krovu, i zato ga apotekar odmah oterao ocu i nazad kući u Darmštat, jer je napravio dar-mar! Otac je postao potpuno svestan da Libig ima jako veliki dar za hemiju te ne odustaje od svog dečaka i ovoga puta bi rešen da ga zaposli u svojoj vlastitoj fabrici boja i firnajza. Tada je Libig stariji konačno uspeo da jednu svoju uvaženu mušteriju profesora hemije Karla Kastnera zavrbuje u korist svoga sina i tako ga ubedi da dečaku dozvoli upis na fakultet hemije, ali bez položenog maturskog ispita. I tako je Libig već sa 17 godina u Bonu počeo da studira hemiju na Kastnerovom institutu, a vrlo brzo profesor uze svoga početnika studenta Libiga za asistenta, kao i svog laboranta. Kad profesor bude pošao na novi Univerzitet u Erlangenu sa sobom će povesti i studenta Libiga, a kad profesor bude uvideo da ga je student prevazišao u mnogo čemu profesor će potražiti stipendiju za svog nadarenog đaka i poslaće ga u Pariz, tada vodeći centar iz oblasti nauke hemije…

No, došlo je i do jednog nemilog oružanog izgreda i sukoba u kome su se sukobili studenti  i jedan konjički odred hesenske vlade, nakon čega je izdat nalog za hapšenje Libiga, te on mora sa svojih 29 godina da beži i tako stiže u Pariz na Sorbonu i tamo počinje studirati kod profesora Žozefa Gej-Lisaka, a tu će ostati 1 i po godinu dana, sve dok nije sreo svog budućeg mecenu fon Humbolta, na onom predavanju u Akademiji u Parizu. Ovaj čovek pomaže Libigu kome je tek 21 godina, i zahvaljući njemu dobio je ono profesorsko mesto u Gisenu…

U Gisenu Libiga kolege ne vole, nisu ga voleli, ali su ga zato studenti obožavali, a posebno ga nije podnosio šef katedre za hemiju, jer je šef teolog bio mnogo slabiji i tanji u znaju hemije od Libiga, a taj teolog nesrećnik Cimerman kasnije je počinio samoubistvo i skočio u reku Lan. Idućih 28 godina Libig je jako uspešan profesor hemije u Gisenu, a svi rezultati do kojih jedan  Justus fon Libig dođe naučnim putem i metodom su bez premca i mane, posebno oni rezultati iz oblasti analitičke hemije, ili biohemije, ili primenjene hemije, ili agrarne privrede.  Justus fon Libig je dokazao svima da hemija nije alhemija, da hemija nije kvazi nauka i vračarija, već da je hemija nauka egzaktna i tačna, nepogrešiva, a on je dakle uveo eksperimentalno učenje hemije uz svo ono teorijsko učenje i naučno istraživanje. Mnogi Libigovi učenici biće sve sama velika imena iz sveta nauke u budućnosti…

Zajedno sa kolegom uz Getingena Fridrihom Velerom Libig je našao novu tehniku analize, našao je izometriju hemijskih veza i njegove različite karakteristike, a pomoću svog aparata koji je imao 5 kugli Libig daje prvu preciznu organsku elementarnu analizu Ugljenika, Vodonika i Kiseonika. Godine 1835 kao sporedni efekat svojih naučnih istraživanja Justus fon Libig otkrio je postupak za proizvodnju srebrnih ogledala. Pratio je Libig tokove i razvitak svetske nauke te povodom toga putuje u Francusku i Englesku. Godine 1830 objavio je svoja naučna saznanja, a 1832 postaje jedan od osnivača časopisa “Anali farmacije”, a već 1840 godine objavio je svoje čuveno delo “Agrikulturna hemija” i tu prvi put kazao kako i biljke gladuju, te naglasio da je jako važno kako biljke tretiramo i kako ih hranimo i snadbevamo hranjivim materijama, jer prehrana je važan uslov za dobar prinos! Kroz 2 godine od tada, dakle 1842 izlazi Libigova druga knjiga pod nazivom ”Hemija životinja”, i tu je pojasnio procese, kao što su: fermentacija, disanje i varenje i ovom knjigom postavio buduće temelje biohemiji i fiziološkoj hemiji. Za svoje naučne zasluge 1845 godine dobio je ono “fon”, tj. svoju plemićku titulu, a 1852 sa svojih 49 godina života prešao je na Univerzitet u Minhen gde je ostao do kraja svoga života. U Minhenu vredno radi kao univerzitetski profesor i vrši razna hemijska istraživanja, ispitivanja, a najviše se bavi problemom ISHRANE, tema koju je tek načeo i započeo u svojoj knjizi “Agrikulturna hemija”. Justus fon Libig umro je u Minhenu 18 aprila 1873 godine, posle kraće i teške bolesti…

Libig je vršio analize mnogih namirnica, a onda se zapitao kako obraditi namirnice, kako im poboljšati ukus, kako postići veću koncentrisanost hranjljivih materija i kako obraditi namirnice i učiniti ih dugoročnim. Tada je došao do svog koncentrisanog i dugoročnog mesnog ekstrata, koji se pod njegovim imenom prodavao širom svet kao brend “ćeten alva”. Univerzitet u Gisenu danas nosi ime ovog slavnog čoveka hemičara Justus fon Libiga…

Agrohemija početak je modernog buđenja agrarne industrije, a Libig je nauci toj novoj dao ime “Agrikulturna hemija” i tako nam dao još i teoriju o korišćenju i upotrebi veštačkih mineralnih đubriva u poljoprivredi, što će povećati rod kod useva i zaustaviti najveću epidemiju ikada - GLAD! A to što danas stradamo od zloupotrebe hemijskih gnojiva i drugih otrovnih preparata, ne treba kriviti Libiga!...

Koncem XIX veka Libigovu teoriju o ishrani biljaka osporavali su mnogi i mnogi, jer mnogi nisu još mogli da poveruju da biljka uzima svoje nužne minerale i druge hranljive materije iz zemljišta i tla, i da od toga zavisi dalji porast i rast, kao i sam razvitak biljke, iako se tada znalo da đubrenje tla organskim đubrivom daje jako pozitivan učinak, iako se čak tada znalo da je moguće presaditi biljke. GLAD u XIX veku mahom je dolazila zbog jako loših žetvi, a onda je Justus fon Libig uvideo da se može uticati i da se može regulisati optimalni sadržaj hranljivih materija u zemljištu i tlu, a po potrebi mogu se dodati i na veštatčki način… I tako je ovim počela nova era u poljoprivredi, a od 1860 godine javile su već i prve fabrike za proizvodnju veštačkih gnojiva, đubriva i šalitri – đubriva fosfatna i azotna, i mnoga druga mineralna đubriva, gnojiva, što je na početku povećavalo prinose, a epidemija gladi je ubrzo postala samo ružna prošlost…