Idući sve natrag tamo do samih granica onih nekih jako
dalekih drevnih vremena i civilizacija, nalazimo da su ljudi svakog takvog doba
za svoj jedini i najprirodniji lek odvajkada najpre pomno, a dobro upoznali sve
ono što izniče iz njedara same Majke prirode, a što su mnoge i mnoge najlekovitije
trave i biljke, o čijim celebnim delovanjima će se pripovedati još na početku, a
onda i zapisivati nešto kasnije.
Pre nego se začela neka nova nauka, žalosno kažimo
ova današnja, koja najvećma počiva na hemijskim teškim i izrazito štetnim po
čoveka derivatima i preparatima, mudri produhovljeni stari narodi poznavali su
lekovita svojstva svih biljaka sa kojima su živeli u svom najneposrednijem
okuženju.
Najviše tih lekovitih biljaka činile su biljke koje
su se zvale samoniklice, dakle reč je o divljim biljkama, a toliko je svega
toga bilo na dohvat čovekove ruke, da je samo mudar čovek mogao takve bijke da
iskoristi na najbolji mogući način, na pravi način, ali tako da ne naudi ni biljci,
a ni drugima kojima će ponuditi te biljke u svrhe izlečenja, i na kraju čak ni sebi
samom neće nauditi…
Ljudi su posmatranjem izučavali sve, pa čak i bijke,
sve te trave koje su unaokolo rasle i koje su okruživale odvajkada čoveka, a onda
su ljudi umeli da raspoznaju biljke, da uočavaju vešto po čemu se one razlikuju
jedna od druge, gde su im lekoviti i upotrebljivi delovi biljke, a gde oni
otrovni ili neupotrebljivi delovi ako ih biljka možda ima, mada postojale su i mnoge
zbunjujuće situacije tako da su nevešti
sakupljači biljaka mogli u mnogome da pogreše, a što bi dalje dovodilo do neke
katastrofalno opasne greške teške (fatalne), sa čak kobnim ishodima, što se
dešavalo mnogima prilikom branja pečuraka.
Trebalo je dakle po iskustvu razumeti da je biljka
za kojom berač lekovitih trava negde po šumi traga doista ispravna i prava, kao
što je trebalo dobro poznavati njenu svu lekovitost i punu efikasnu
učinkovitost. Ti prvi sakupljači lekovitih biljaka bili su preteče svim današnjim
farmaceutima, ali i onima koji se danas sa posebnom pažnjom zanimaju
proučavanjem dve grane kao što su to argonomija i botanika…
Svi smo odvajkada okruženi lekovitim biljkama i
travama, ako smo na sreću rasli u dvorštima punim drveća zelenila, ako smo
imali zdrave kontakte sa svojim korenima i selom, a srećemo biljke posvuda, za
svakom tarabom. I bez sumnje naši životi, a samim tim i naše
sveukupno zdravlje jeste determinisano takvim
prirodnim blagom čiju višestruku lekovitu moć leka iz prirode treba upoznati,
poznavati, a onda primeniti u vidu neškodljivih prirodnih sredstava, u vidu
čajeva, kupki, melema, tinktura, itd.
Ljudi su od pamtiveka, od davnina imali dobru naviku
da lekovite trave primenjuju u svrhu svoga izlečenja, te stoga se može dalje, a
idući sve unatrag veoma naširoko i nadugačko razmišljati o svim tim učinkovitim
prirodnim svojstvima lekovitog bilja, trava, čajeva, začina…
Ljudi su pronašli odgovarajući prirodan način mnogih
svojih evolucija i napredovanja kroz vekove i vekove, ali to samo po sebi nikad
nije bilo dovoljo, jer da bi neko dugo opsato i mnogo poživeo, svašta u životu
preživeo, bilo je nužno da poseduje tajnu neke moćne lekovite biljke, da
poznaje tajne prirodnih mehanizama i zbivanja, da najvećma nauči od svojih
najboljih suseda životinja i biljaka, koja to biljka bi mu pomagala da zadrži
snagu, da osveži krv, da pobedi tegobu.
Iz ove zdrave navike i iz ove misije nastao je dobar
običaj da se zalazi u prirodu i da se jedino tamo sebi traži leka, ali prirodnog
i neškodljivog leka. To vreme nije iziskivalo nikakve školovane lekare, jer su
nam oni mahom samo doneli teške otrove i praškove, sve te hemijske preparte i
druge škodljive lekarije, od kojih smo postajali sve umorniji, sumorniji, naduveniji,
natečeniji, urušeniji, ša čak sve više i više alergičnih nus pojavnosti…
Koliko su drevni ljudi vrednovali i cenili lekovite trave,
a ljudi sa svih kontinenata i svih religija svedoče najsvetije knjige, svedoče
sveti tekstovi, zatim mnogi drevni epovi, a onda i mnoga narodna pričanja i
predanja, svi mitovi i legende, pa čak i sve pesme epske. U svemu tome biljke
lekovite i svete imale su sve same celebne i najčudesnije isceliteljske moći,
te su se biljke izravnjavale po čudesnosti sa onim što se nazivalo čudom Božjim
ili fenomenom prirode…
Lekovite biljke nisu korišćene samo za pripremanje
čajeva, one su se koristile i u mnogim verskim i obrednim ceremonijama, setimo
se samo bosiljka o Bogojavljenju.
Većina lekovitog bilja polagano na našim trpezama,
astalima, završava kao neopohodni važan sastojak ili začin, kao što je to
recimo najzastupljeniija biljka zvana peršun lišćar ili zelen. Da bi uzgojili
kesicu-dve 100 % bioogranskog peršuna, potreban je jedan manji komadić zemlje,
čak manje od 1 kvadratnog metra, a sejati peršun u našim uslovima može se čak
dva puta godišnje, na početku svakog proleća i na kraju setvene sezone po drugi
put negde o jeseni, od oktobra, pa sve do novembra meseca. Peršun može
prezimiti odlično u plastenicima i kod nas po cičoj zimi. I već pre probuđenja novog
proleća u vašem plasteniku kroz 4 do 5 meseci nakon setve može pristići prvi sveži
list peršuna, već u ranom martu mesecu za prvo rezanje i korišćenje…
Ovo su naša šestogodišnja iskustva iz “Hirošime”, te
imamo peršuna lišćara u izobilju čitave godine, a ova 2024 bila je baš naklonjena
peršunu…
Peršun lišćar ili zelen kako se često u nas ova lekovita
biljka još naziva spada u kategoriju biljaka koje su nazvane zeljastim
biljkama. Postoji i peršun korenjaš, a njegovo korenje bele je boje, i može se koristiti
za kuvanje raznih jela, a često se naziva beli peršun. Peršun uvek raspoznajemo
po specifičnosti prepoznatljiovg mirisa, a tako uostalom dobro razlikujemo i sve
druge začinske biljke i trave, kao što su bosiljak, majčina dušica, mirođija,
žalfija, ruzmarin, itd. Razlikujemo ih naravno i po njihovim različitim oblicima
lišća, itd.
Jedna od najučestalijih povrtarskih biljaka u našim
baštama, plastenicima ili saksijama, starim odbačenim kadama, starim gumama, pa
i žardinjerama, zašto da ne - jeste peršun lišćar…
O peršunu se dosta zna i smatra se vrlo efikasnim
diuretičkim sredstvom koji podstiče oslobađanje suviška tečnosti iz našeg ogranizma,
te mu je velika primena u te svrhe, jer u konačnosti svojoj peršun će dovesti
da se onaj ko popije šolju takvog čaja malo i preznoji, da svoju tenziju obori
ako je povišena, itd. Sokom od peršuna mogu se eliminisati i neke fleke sa
tela. Najviše u vidu čaja peršun se koristi tamo gde imao problema sa bubrezima
ili nekim kardiovaskularnim tegobama. Ali, kad se već pije čaj od peršuna onda
dobro treba znati i sledeće da u nekim povećim dozama ovaj čaj može dobiti i
nakrotička dejstva, te može dovesti do oštećenja jetre. Tretmani ovom vrstom
čaja treba da budu u nekim kraćim vremenskim intervalima i treba praviti pauze
između uzimanja ovih čajeva, dakle treba napraviti nekoliko dana prekida između
dve celebne kure ovim čajem, a dobri poznavaoci kuvanja ove vrtse čaja dalje
tvrde da će samo i jedino tako ovaj čaj od peršuna u vašem organizmu podstaći samo
one najdelotvronije učinke.
Dakle, čaj od peršuna je dobar diuretik, za najlepša
jela neizostavan začin, ali i dekoracija, pomaže i prilikom izbacivanja peska
iz mokraćnih ili bubrežnih kanala. Najlekovitiji učinak daju nam plodovi
peršuna, jer su oni prebogati biljnim i etarskim uljima, ali i flavonidima…
Ukoliko ne volite čaj od peršuna (ja recimo za sada ne
volim taj čaj, i još se nisam usudila da ga pijem, ali znam mnoge da ga piju,
da ga preporučuju, ali ne znaju da taj čaj može biti i opasan ako se pretera),
onda bez sumnje možete dopustiti sebi da peršun bude vaša omiljena začinska biljka
u skoro svim jelima (peršun dodajem u sva jela, a jedem ga i u svežem stanju).
Ovo je dvogodišnja biljka zbog koje ne morate odlaziti
duboko ili visoko u šume, jer je možete uzgajati u svojoj avliji, u nekom svom
omanjem kutku, bez ikakve hemijske prehrane, bez prskanja hemikalijama, bez
pesticida, i bez veštačkih gnojiva u podlozi rasta. Mesto gde uzgajate peršun
oplemenite sa dodavanjem svog domaćeg napravljenog bioorganskog komposta…
Kada nešto želite ubrati kao lekovitu biljku onda
treba da berete sve to na prostoru čistom i nezagađenom tamo gde ima jako dosta
dnevne sunčeve svetlosti, tamo gde je sve provetreno na dosta čistog i svežeg
vazduha. Pravi je izazov da počnemo od danas mnogo više razmišljati te pisati o
svim mogućim lekovitim biljkama koju su tu odmah pored nas, za sada unutar
svoje alvije – maslačak, bokvica, gavez, dren, lavanda, žalfija, ruzmarin, nana,
bosiljak, čuvarkuća, matičnjak, itd. I biće pravo iznenađenje šta sve čovek u
malo svog prostora može da otkrije, pročita, zasadi i nađe…
Коментари
Постави коментар