POEZIJA VRTLARSTVA ili VRTLARSTVO POEZIJE…

 

 

Šta je vrtlarstvo za mene?... Poezija filozofije ili filozofija poezije?...

Vrtlarstvo jeste nekakav ili jedini način, teško je još reći samo jedan od načina, ili pak i nije teško pomisliti, tek promisliti nešto tako, a kada recimo putem korisnog holističkog treninga dovedete sami sebe i sve svoje, sav život svoj, u to jedno posebno, a čitavo živo stanje, u stanje najživlje probuđenosti ili svesnosti, jer samo onaj ko bude vaistinu probuđen ili zaista osvešćen, naći će korisnog načina da se pobrine najpre o samom sebi, pa tek onda o svojo široj okolini, o svim ostalim živim bićima, itd…

Vrtlar koji danas koristi škodljive, opasne pesticide i druge otrove prvo ne voli sebe, ne voli svoj život, a onda ne voli ni druge, ni ostale, ne voli ovaj predivni svet, ne voli prirodu, ne voli šume, ne voli sitne male bube, jer mu je profit i brza zarada, zamutio svaki vid, svaki zdrav pogled, a toliko je mnogo primera da su neki takvi vrtlari trovači ubili veoma brzo i sebe i sve svoje, brzo postradavši od svojih otrova…

Vrtlar koji eto “pravi” kompost, ali pre recimo samo slaže i taloži, odlaže sav svoj raspadljivi materijal negde u skrajnutom kutku svoga dvorišta ili bašte, u ćošku, treba najpre da bude jako svestan da će taj sav napravljeni kompost prvo dobro da nahrani, ali i pripremi njegovo zemljište za svaki novi usev, setvu, a onda to isto zemljište, zasejani usevi, zahvaljujući kompostu nahraniće vrtlara…

Vrtlarstvo bi se moglo nazvati umećem ili veštinom, čak i umetnošću, kulturom, i to plemenitom, uzvišenom veštinom, sposobnošću, koja je odvajkada bila cenjena, a kojom mogu da se bave ljudi svih doba i uzrasta, svih klasa i rasa, svih zvanja i znanja, čak i deca. Nema naroda koji kroz svoju dugu istoriju nije bio nekako baš posebno sklon svojim vrtlarima, prirodnjacima, povrtarima, cvećarima, voćarima, itd., jer zahvaljujući njihovom znanju mnogi su narodi izbegavali teške i strašne posledice kuge gladi…

Vrtlari su dakle odvajkada bili ljudi iz naroda, ljudi od velike socijalne dalje koristi svome podneblju, regiji, oblasti, jer su svojim zasadima oplemenljivali mnoge površine, prostore, a na kraju i nasušnom hranom snadbevali…

Ti ljudi su uvek znali, a ako nisu isprva baš mnogo očekivano sve znali, a nisu, oni su ipak pokušavali, radili, a osećali su kada  i kako nešto treba posejati, kako uzgajati neku biljku, kako doći do krajnjeg dobrog rezultata, do zdravog neprskanog  ploda, kako sačuvati autohtono seme za sledeću sezonu, ali nažalost i ova nekad sveta i plemenita veština polagano se gasila, kvarila, podlegala upotrebi hemijskih preparata i pesticida, da bi na kraju prilično iscrpila i zagadila zemljište.

Onda su taj duboki jaz i provaliju počeli da leče i održavaju u vitalnosti samo onaj manji deo probuđenih i osvešćenih vrtlara koji su dakle postali pioniri bioogranske hrane, a baveći se prirodnim uzgojem ili uzgojem hrane dobijene na zdrav ekoliški, neškodljiv način...

Ako treba sa nečim da  uporedim vrtlarstvo, a samo da mi sve ispadne lako, prihvatljivo i shvatljivo, onda je za mene lično vrtlarstvo ravno čistoj poeziji, pre nego filozofiji, jer dakle u baštovanstvu, po meni, reč je samo o umetnosti, koja se stvara ili peva iz dana u dan, iz časa u čas, iz trena, u tren. I zato je to za mene sve samo jedno nepregledno i beskonačno zeleno polje u čijim vlatima trave, biljaka, može mnogo toga novog i mudrog da se sazna, spozna, otkrije, iskopa, iznikne, ubere…

Vrtlarstvo je dakle samo život, a život što neprestano kruži, iz truljenja izniče, ustaje iz haosa, budi se, i uvek je život čak i kad lišće truli, jer u njemu sve i jeste život, a tiče se životnih ciklus, slika 4 godišnja doba, tiče se životnih procesa, kruženja, ponavljanja, događanja, itd...

Kao i u poeziji i u vrtlarstvu u središtu svega nalazi se samo ovaj naš beskonačni Univerzum, kao i ovaj naš vidljivi opipljivi  svet ili sva ova naša priroda koja nas okružuje, oblikuje, stvara. A zahvaljujući vrtlarstu svako ko u tome nađe makar živu kap svoga kakvog-takvog malog smisla otkriće još nekoliko čitavih, a ponovo beskonačnih ogromnih polja nematerijalnog bogatstva, kosmičke svelepote, planetarne krasote, vulkan nadahnuća, nevidljive svetove inspiracije, duhove muzike, igru Sunca i vetra, značaj voda i kiša, osetiće bezgraničnu zahvalnost kad ubere prvu košaricu plodova, a sve čega se dalje takne u tom procesu stvaranja, planiranja, ulaganja - odvešće ga do najlepših ličnih spoznaja…

U svakom cvetu pesnik vrtlar ili vrtlar pesnik začuće muziku višnjih duhova, svelepotu pesničkih reči još neiskazanih, neobranih, a naći će tu iskrenost kao nigde drugde na svetu, samo u tom svom jednom prekrasnom cvetu, među ostalim mnoštvom drugih cvetova u svojim cvetnim alejama ili žardinjerama. I naći će u tom svom jednom prekrasnom celom cvetu čitav Univerzum, sve Male Iskre života, impulse snage,  svetlost Sunca, bistrinu pčela, jednostavnost svega...

Ko nauči da vrtlari uz poeziju, ne mora se nikad bojati kuge gladi, jer upravo imaće zanate, alate, dovoljne da se samoodraži, ali i da se nikad ne uplaši kada mu slepe igre slučaja stanu na prve njegove uzorane brazde...

Isto kao i poezija i vrtlarstvo proizvodi, donosi, ne samo ono što je najiskrenije, nego i sve ono što je pod ovim plavim širokim nebom vidika i najlepše, te svaki plod tu ujedno jeste i jedna sitna čestica darovana od snage sile nedokučive svelepote kosmičke...

I dok nešto podižete, sadite, rasađujete, sejete, zalivate u vama će igrati mnoštvo unutrašnjih raspevanih i razigranih svetova, a svaki od tih svetova biće ispunjen najvišim smislom Smisla, te iako budete možda dublje kopali u neke druge dublje sfere iznad ili izvan vrtlarstva znamo i šta nećete nikad ni približno iskreno tamo naći, a malo toga vas tu još može dotaći...

Vrtlarstvo kao i poezija jako pomaže da se svako unutar sebe najpre samoodrži po pitanju svoga ličnog unutrašnjeg smisla, čak i besmisla, bez koga se ne može mnogo dalje odskočiti, a ni mrdnuti, jer počesto smisao i besmisao jedno su te isto, a nešto nasušno što je itekako, možda svakome od nekakve važnosti za lično mu malo samooblikovanje, koje ukoliko unutar sebe sam ne isplete vešto, urušiće se kao svaka neostvarena loša struktura...

Vrtlarstvo jeste nešto što bi još moglo da liči na stvaranje jedne cvetne ikebana, jer na početku svega nema ničega, osim one neke lebdeće semenke, Male Iskre od planova i želja, zanosa, htenja, slabih reči, a onda pred nama vrtlarima komad je ili parče, kriška zemljišta ili neka mala setvena parcela ili setveni krevetić koji je dakle samo porazno pust i prazan, a nama predstoji da  ga ispunimo svim tim osušenim semenkama, te da svemu dadnemo sadržinu, živopisnost, punoću, boju, oblik, svrhu, opis. A iz svega toga nakon nekog vremena mora nešto da iznikne, da izraste, da procveta, da urodi plodovima, a kada sve se to postigne,  onda se pred vrtlarom otvaraju novi i novi svetovi, cvetovi, svelepota beskonačnih mogućnosti, itd…

Vrtlar jeste stvaralac netaknute tišine, jer u tišini svojoj on seje semenke, rasađuje biljke, zaliva, i kao da u sebi u tim netaknutim unutrašnjim svetim, a uzvišenim časovima bez ijedne reči najtiše pevuši ćutanjem neke stihove ili piše nacrte za svoje buduće stihove, kroz koje će ispreplitati i uvezivati tako mnogo čudesnog, tajanstvenog, nestvarnog, neuhvatljivog, ali napokon i veoma shvatljivog…

Vrtlar sa svojom svetom zemljom u tim najsvetijim časovima stvaranja postaje zauvek jedno, čovek i zemlja neraskidivo jedno su, nešto nerazdeljivo, a kad između sebe u tišini primeni sve višnje mudrosti, te začini veštinama svake plemenitosti i humanosti, onda nastaje ona najtiša čujnost svake žive biljke, kad probudi se nečujni glas tišine, a svaka čestica semenke koja se budi, razrasta, plodonosi, rod donosi, a onda ponovo negde u neku svetajnost odlazi, gde čezne, nestaje, te ponov u inat svoj postaje, opstaje, kruži, i tako u beskonačno stalno ponavljanje...

Vrtlar jeste obavezan da odgovorno svemu pristupi, prvo prema sebi, a tek onda prema zemljištu, prirodi, životu, da ne pohrli za otrovima, za škodljivim produktima kojih je sve više, jer mora da sačuva svoj kompost, život kao najčistiju i najvredniju i najprirodniju živu strukturu iz koje će nicati život-hrana njemu, hrana svetu, svemu, ali i hrana na mnoge druge takođe inspirativne poteze…

Vrtlar ukoliko nema volje i snage da bude odviše čestit i iskren, te ako nema zdrave prirode koja je po svojoj strukturi skromna, jednostavna, tiha, nenametljiva, onda kao da i nije vrtlar o kome pokušavam kroz ovaj mali zapis da večeras najtiše razmišljam. I sve čega se vrtlar takne u svom daljem trudu i radu, pokušaju sve se može izgeda samo pretvoriti u poeziju, jer njegova veština uzgajanja i podizanja biljaka, od suve semenke do prvih plodova i jeste jedna vrsta posebne i uzvišene lične potrage ili svetraženja smisla, čak i besmisla, ode, jer nema smisla bez besmisla, a traženje suštine, srži, traženje razloga u kome sve postaje predmet divljenja, ushita, radovanja, razmišljanja, i svelepote vredne življenja uz sve poteškoće...

Možda će vrtlar pesnik ili pesnik vrtlar počesto svako svoje prvo seme zasaditi sa nevericom, sumnjom, ponekad sa ogromnom setom, tugom ili grčom na licu, strahom, poteškoćom, ali kad nakon nekog vremena proteklog od svakog, a najtežeg početka, koji je vazda težak i neizvestan, gorak, on će svoje prve plodove podbirati i ubirati, brati sa najiskrenijim osmehom, onako pobednički, kao kad se rastapa ili otapa svaki njegov umor, strah, zebnja, slutnja, strepnja, itd...

Vrlo često neki vrtlarski pokušaji mogu da budu nestvarni, nerealni, čak nemogući, teški, neostvarivi, ali ako se istraje, ako svako sam sebi ume dovoljno da veruje, te da ulije samodiscipline, samoentuzijazma i samouveravanja, samovrednovanja, onda baš ništa više neće biti tu ograničeno, sputano ili nemoguće...

Naravno, vrtlar će stvarati sve snagom svoje ljubavi, volje, te pokušavati, mnogo ulagati, raditi, unositi previše truda, napora, elana, u sve zadenuti svoje srce, dušu, čak i mozak, u sve, ali nikad neće smetnuti sa uma da posebno danas hoće u mnoge zavisiti i od nekih drugih viših sila, od prirodnih resursa kao što je nasušna voda, te tu je borba sa sušama, prizivanje kiša, odvraćanje svake pomisli od poplava, od grada, od štetočina, od skupoće repromaterijala, od lošeg kvaliteta semena, itd...

Vrtlar u svom radu svoj jedini autentični, a prirodni čist odraz ili obličje, lik prepoznaje, vidi, nalazi u svakom grumenu ili zrnu zemlje svoga komposta, u kamari trulog lišća, u svakoj slomljenoj ili prepolovljenoj suvoj grančici, a kad susretne svoj odraz, lik u svemu, čak i u biljkama koje sadi i rasađuje, zar neće morati da tu najpre prepozna samo život, kao najlepši odraz života svih Života, svepunoće, sveidile, svejednostavnosti koja se jedino eto postiže negde u tišinama ličnog rajskog ovozemaljskog vrta, a daleko od kuge svake galame i vreve, buke...

Vrtlar ima počesto i nadljudske medveđe snage, pa se neustrašivo rve sa mnogo toga još naokolo sebe, a takođe mora ga krasiti i na putu pratiti samo dobar njuh, sluh, vid, a kako bi mudro poslušao sve svoje instinkte, a ne literaturu ili kulturu. I trebaće mu inteligencija veština, ne jedna, već više njih, a trebaće mu ponajviše budno posmatranje i promatranje...

Nije zabranjeno vrtlaru da uzgaja i neke svoje daleke vizije, čak i iluzije, a u tim situacijama mora imati tako mnogo hrabrosti, kao i dalekovidosti...

Vrtlar na svemu mora biti baš zahvalan čak i kad ga nešto u tom radu desetkuje, muči, odšteti, mada sam će kroz svoj trnovit trud i rad, put, a kako iskustveno postaje sve veći – videti da nijedno živo malo bićence ili izvikana poljoprivredna štetočina neće da mu otme, silom uzme, niti naudi stravično kao dobar deo današnjeg čovečanstva, okruženja...

Vrtlar mora biti jak i to fizički najpre ko konj jak, a onda i fizički baš izdržljiv, a za ovim sledi - jak duhovno, jak duševno, jak mentalno, itd...

Mora biti pokretan, okretan, vitalan, sposoban, da se sagne, uspravi, čuči, da potegne, da ponese, da uprti, itd., a potrebna mu je duboka budnost, jer budnosti bez mudrosti nema ili je orbnuto, da bez mudrosti nema probuđenja. I mora znati dosta toga o prilagodljivosti, te sam biti spreman da se prilagodi svojim biljkama, a nikad one njemu da robuju i pate. U igri sa štetočinama mora biti dosetljiv i lukav, a na kraju vrtlar mora biti jako pametan, posebno danas...

Svaku svoju dugu zimu vrtlar mora dobro iskoristiti za svoje preobražaje ili transformcije, osamljivanja, tišine, te malo rasterećeno predahnuti od velikih radova, čak i od uspeha, ali i neuspeha, promašaja, domašaja, itd...

Mora biti vrtlar i vredan, spretan, čak i kad samuje, zimuje, kad se preobražava, transformiše, menja, a kako ne bi zaboravio koliko jeste važno sačuvati tokom svake zime svako ono svoje suvo, uspavano seme, svoj dobar soj i rod u sebi, posebno ona najmarljivija i najvrednija semena svelepota, divota, koje će mu biti pravi i jedini tačni, iskreni zalog za svaku iduću setvenu vrtlarsku sezonu odmah na početku svakog novog proleća…

I mora vrtlar biti jako, jako odlučan, čak i kad se nečim očara, ali i razočara, a hoće to tako jedno bez drugog ničeg nema, naličje i slika, čak i kad pomisli da više u sebi nema nikakve snage, a ni volje, a naprosto barem iz onog pukog razloga da ne ostane gladan...

Vrtlar mora biti mnogo radoznala persona, neumroni tragač, kopač dubina, koji je pritom neustrašiv, neplašljiv posebno kad izvodi neke svoje male agrarne akrobacije ili oglede, setvene eksperimente, uz skromna znanja, jos skromnija zvanja, a možda i još skromnije neke druge nasušne mogućnosti, itd...

Živeće vrtlar u dosluhu sa lunarnim setvenim kalendarom, te jedva čekati svaku svoju prvu zimu, u kojoj će se najtiše povući radi lične transformacije, radi promene, a sve u svemu mora biti jak, nesalomljiv kao bambus, jer svako novo proleće za vrtlara jeste novo rađanje trešnjinog cveta, neka nova nada, novo iščekivanje, nova iluzija, nova dosetljivost, nova snalažljivost da zajedno sa svim onim što seje, dakle lepo, zdravo poživi i sve preživi još zadugo, predugo...

I na kraju vrtlar će koristiti svaki svoj mali i veliki dobar čas da najdublje moguće istraži sve tajne nebesa, ali i tajne svoga rodnog tla i zemljišta, okoline, prirode, celog Univerzuma iz koga će otkidati najcvetnije i najlepše ornamente svog postojanja i bitisanja...

U svojim biljkama prepoznavaće vrtlar i osećati simbole, iz njih crpeti potrebnu snagu, iz njihove svelepote dobijati čak i po neku beskonačnu kartu, da mnogo toga lošeg brzo zaboravlja, i odagna u crne rupe, jer tome mesto nije dok se kreće i boravi vrtlar među svojim svetim biljkama...

U svom radu vrtlar mora prepoznati, te naći sve ono što i u samoj zakonitosti prirode se nalazi, a to je duh harmonije, balansa, ravnoteže, sklada, mudrosti, sveznanja, drevnog pamćenja, praiskonske kapljice suštine, dugovečne snage zahvaljujući kojima se sve živo povazdan samo preobražava, kreće, menja, budi, raste, cveta, vene, nestaje, truli, i ponovo najživlje izniče…

Itd…