.jpg)
Da bi doprli do nečijeg jezika, najpre moramo
dopreti do njega samog i moramo ga najpre razumeti, shvatiti, pojmiti, a što je
moguće dublje. Pogledamo li našu plavu planetu Majku Zemlju nalazimo da je već odavno
kuća i lepo kućište, sklonište, stanište za preko bilione stabala drveća, a od
toga preko 16 hiljada različitih vrsta. Stabla drveća rasprostranjena su na
svim postojećim kontinetima planete Zemlje, dakle svuda osim na hladnom ledenom
Antartiku…
I tako još na početku neki progovore, kako je drveće
možda teško razumeti, shvatiti, pojmiti, jer drvo u sebi nema ni kap krvi, ni
nervni sistem kao mi svi ljudi. Pa ipak, da bi od nečega danas krenuli, pošli, a
u tom što dubljem razumevanju, kažimo da je kao i svemu ostalom živom na ovom
svetu, i svakom drvetu potrebno tako mnogo sunčeve energije, toplote, energije,
setlosti i vode, a kako bi drvo samo sebi moglo dalje da proizvede svu neophodnu
hranu, život…
Drveće može živeti hiljadama godina, mada raste sporo
i može narasti čak i previsoko. Zađemo li u šumu, dublje, nećemo li se možda
odmah zapitati da li su sva ta pojedinačna šumska stabla tek samo čudni osamljeni
pojedinci, samotnjaci, i šumski ćutljivi slučajni zatočenici, ili je reč o jednoj
mnogo kompleksnijoj i složenijoj društvenoj asocijaciji (mreži), u kojoj sve vrvi
od živosti, života, energije, jer počiva na ogromnoj snazi sarađivanja i
interaktivnosti, koja se odvija između svih susednih, a pojedinačnih stabala.
Da bi razumeli svo naše drveće moramo stvari sagledavati posve mnogo dublje, daleko
ispod same vidljive površine, tamo ispod one najrazgranatije mreže koju može
samo da isplete i uplete, razgrana to drvenasto korenje. I naravno, ne treba da
se zapanjimo sada, čak ni začudimo, ni činjenicom da se upravo tu, a ispod
svakog našeg šumskog malog koraka, krije jedna prava podzemna mreža, pomoću koje
drveće između sebe fantastično dobro komunicira, nešto zbori, šapuće.
Isto tako, baš tu drveće skladišti sve one važne
informacije, tajne kodove, šifre, enigme, koje treba dalje prenositi budućim
generacijama naraštaja. Kakve sve priče neće ispričati jedna takva šumska mreža?
Možda se tu krije i tajna ključna na pitanje oko evolucije drveća, te tako ne mora
da je sve bilo samo puko utrkivanje i takmičenje, već jedna mnogo sofisticiranija
saradnja…
Krenemo li tragom šumske mreže, a koja je sva od
mnogih biljaka i sitnih gljivica, dolazimo ne samo do mineralnih hranljivih
sastojaka, već i do najveće ideje zvane “simbioza”, a tako i do ideje “mikorize”,
i sve dalje do onih ostalih važnih ideja, poput one o fotosintezi...
Bez sumnje drveće zna i može da priča, govori, peva,
muzicira, a živeći u jednoj mreži tako posebno osetljive kooperativnosti, što
je dalje samo jedan od dobrih trikova ili pravih načina da bi se preživeli svi oni
izazovi i opasnosti šume. Niko kao drveće ne pomaže svojim jedinkama i drugim
bitnim stvorenjima ekosistema i biodiverziteta, a po pitanju - kako sve treba
podeliti to vitalno između sebe, te mineralno hranljive soli i izvore života. Drveće
odavno zna kako pomoći onom drugom, manjem slabijem, ugroženom, gladnom žednom,
posebno kad to njemu itekako zatreba. Taj svoj poduhvat drveće postiže pomoću
mnogih i mnogih signala, a svako ko u toj simbiozi ume i može da signale pohvata,
tačnije da prihvati i primi signale, znaće protiv čega i tačno kada zapravo
treba da zauzme svoj odbrambeni stav. Signali su tu od jako velike pomoći, važnosti,
da se prepoznaju svi ti odbrambeni mehanizmi…
Svako drvo jeste jedna posebna jedinka, jedna priča
za sebe, i to jedinka koja živi u mreži velike kooperativnosti, simbioze, saradnje,
mikorize. I to je nešto što je drvo odavno prepoznalo kao mnogo bitnije od
svake druge evolucije ili devolucije, i svakog poriva za takmičenjem, utrkivanjem,
odabirajući da im više uloga bude u tome kako pomoći svom susedu...
Hodamo li šumom, primetićemo kako se kod nas u
šumama najpre poseku i pokose zubima oštre motorne testere samo ona
najveličanstvenija i najveća, najdeblja, ali i najstarija stabla drveća, jer ih
neko proglasi tu štetnim i tako ih otpiše, samo da bi dao više prostora mlađem drveću.
Svo to posečeno drveće, a najstarije svako šumsko drvo zove se Majka Drvo. Zašto
se seče Majka Drvo? Šta može nejaka šuma bez svoje posečene Majke? Ko će onda
manja i mlađa stabla dalje naučiti, poučiti i ko će im preneti informaciju kosmičkog
koda da treba i kako terba deliti sve sa svojim susedom, bližnjim, sa hiljadama
i bilionima onih drugih i preostalih živih stabala drveća. I ko će ih mnogim signalima
treperenja eneregtskog impulsa dalje upozoriti da u šumu dolazi čovek najveći sekač
i uništitelj šuma, eksploatator. I ko će ih upozoriti da vrebaju još i mnoge
druge bolesti, opasnosti, da ih može uvek nešto napasti, ali ne samo po kori,
već i po drugim delovima njihovog stabla. Ko će ih upozoriti da možda dolazi
najezda insekata ili skakavaca, kiselih kiša, itd.
Kad posečemo jednu Majku Drvo ta šuma više nije jaka.
Drveće je sa svojom Majkom Drvetom prisno, te povezano najčvršćim mogućim
podzemnim mrežama korenja. Malo se možda zna, da uklanjanjem nekog mnogo manjeg
i mlađeg drveta u šumi, nikada nećemo pogrešiti i nećemo osuditi nikoga na kolaps,
jer uklonimo li Majku Drvo onda više neće biti njenog višestrukog semena, koje
će na tlo brzo opadati i iz koga će još brže nicati sva ta mlađa drvena pokolenja,
novi životi – jedna šuma cela. Kad sklonimo Majku Drvo onda će biti manje
informacija zapisanih u cilindrima i svim godovima i kodovima drveća, o tome
kako se dalje treba opirati nekim novim klimatskim izazovima i poremećajima
klima, i kako se nositi sa svim stresnim situacijama, i kako postizati što bolje
konekcije i povezanosti, umrežavanja unutar šume...
Zašto tako malo znamo o nemačkom biologu i patologu
biljaka, ali i istraživaču gljiva, koji se zvao Albert Bernard Frank (1839-1900). Tek da se rodio 17 januara 1839 godine
u Drezdenu i da je umro 27 septembra 1900 godine u Berlinu, u svojo 61-oj godini
života. A zapravo je on tvorac danas vrlo upotrebljivih naučnih kovanica u biologiji, kao što su mikoriza. Još
1885 godine trebao je ovaj biolog da bude uzgajivač skupocenih tartufa za pruskog
cara Vilhelma Prvog od Nemačke. No, ovaj projekat neće se pokazati uspešnim,
ali hoće biti itekako uspešno sve ono što je Albert Bernard Frank dalje primetio,
a po pitanju razvoja prirode mikroorganizama, i svega vezanog za pojam
“mikoriza”. Po ovom naučniku ime će poneti jedan bakterijski rod “Frankia” i
jedna porodica biljaka “Frankiaceae”. Godine 1877 ovaj biolog iskovao je još
jedan naučni pojam “simbioza”, dok je davao opis lišajeva.
Mikoriza predstavlja najintimniju i najličniju vezu,
konekciju, koja se odigrava između gljiva i korena nekih biljaka, a gde dolazi
do obostrane koristi, dakle do suživota u simbiozi, do ravnoteže, do
poboljšavanja podloge svim onim neophodnim hranljivim mineralnim solima, koje
su izuzetno značajne za sve žive članove kolektiva, koji se snadbevaju opet iz
jedne zajedničke hranljive kapsule energetske podrške, čime se dalje uspostavlja
svaki rast i porast, dakle napredovanje, održivost rasta biljaka, procesi
zahvaljujući kome biljke ne samo da rastu, već i opstaju, odolevajući
izazovima. Gljive ovo postižu dvojako, na dva načina, a prvi je kada se zakače i
napadnu sam koren svog domaćina, a drugi je kad oforme najpre omotač oko nešto
manjeg korenja…
Simbioza jeste aranžman ili dogovor, pakt, savez, koji
će biti postignut uvek između pripadnika dve različite biljne vrste, i ova
vrsta asocijacije ili sigurnog udruživanja u isti mah je i korisna, kao i
štetna asocijacija, a zapravo je povezanost stvorena između dve populacije koje
znaju i umeju da požive dosta dobro zajedno…
Drvetom nazivamo sve ono što je drvenasto, a ima
koren, stablo, grane i lišće. Od svega pomenutog najvažnije za jedno drvo jeste
njegovo stablo. Sekundarni delovi svakog drveta jesu grane i grančice. Drvo spada
u višegodišnju vrstu biljaka. Deblo drveta je svo od drvenastog tkiva, te drvo
važi za dugovečan organizam. Naša biosfera dakle jako mnogo zavisi od drveća.
Dveće u svom korenu skladišti i u svoju mrežu signala zapisuje prošla iskustva,
te u svoje cilindre tako mnogo toga kodira i učitava, zapisuje. Takođe, u tom
ogromnom ambaru dragocenog čuvanja, skladišta, nalazi se dosta ugljen-dioksida.
Isto tako odatle se pokreće mnogo štošta, a najpre sama voda.Tu dolazi do
proizvodnje kiseonika koji će se potom osloboditi u atmosferu. Tu se stvara
humus, najživlja organska materija koja nastaje raspadanjem lišća, grančica, panjeva,
korenja. Dvreće takođe služi da bi se pomoću njega dobro regulisao i održavao
ekosistem zemljišta.
Šume su izuzetno važne, i značajne, bitne, jer dovode
do veće stabilizacije tla i zemljišta, te niko kao šuma ne ume da stavi pod svoju
kontrolu i čuvanje sve te nepredvidljive prirodne erozije tla i klizišta.
Takođe, značaj šume jeste još i u tome, što se baš tu akumulira ili čuva jedna
velika zaliha neopdohnih kapljica vode. Šume takođe umeju da nas zaštite kad
udare poplave. Čak i kad je reč o svega onih nekoliko beznačajnih stabala oko
obale nekog potoka ili reke, treba znati da i to malo stabala zna kako da održi
i zadrži obalu stabilnom. I na kraju, veliko hvala drveću, zato što pomoću
njega i od njega dobijamo najprirodniju reciklažu prepunu najhranljivijih živih
materija i soli...
Od drveća takođe zavise i životi ljudi, kao i
životinja. Možda samo ljudi koji i dalje žive primitivno kao neka domorodačka plemena
znaju veće vrednosti i važnosti drveća i šuma (što veća primitivnost to veća
svest o važnosti čuvanja prirode!). Pirmitivni ljudi su svoj opstanak dugovali drvetu,
jer ih je drvo i hranilo, i štitilo, i oblačilo, a bilo im je i materijal za
pribor i alatke. Samo je čovek moderne civilizacije iscrpeo nekontrolisano
svoje šumske resurse (što više modernizma to manje svesti o o čuvanju prirode!),
jer mu je trebalo mnogo papira, hartije, kartonske ambalaže, ćumura, šperploče,
plute, voća, kafe, kakaa i egzotičnih začina, itd…
Stablo drveća nosi u sebi ogromnu snagu, potencijal svake
podrške, i to je suština svih ciklusa ili cilindara ili mreže provodljivosti, a
putem kojih protiče i kruži ne samo voda i hrana, već se i skladište svi oni
važni alarmi i signali, informacije od ključne bitnosti. Koren drveća posebno
je masivni sistem u kome se prikupljaju samo važne informacije, posredstvom
sistema simbioze, a unutar jedne tako velike mreže ili asocijacije, zajednice.
I tako na korenje gledamo kao na jedno veliko spremište, ambar ili depo u kome će
se pohranjivati i sačuvati samo ono najvažnije…
Ko će jednu šumsku zajednicu upozoriti na dolazeća
šokantna fizička iskušenja, i ko će ih zaštiti ako im se poseče Drvo Majka?
Kako će teći u jednom tako oslabljenom društu svaka podela rada? I kako će se
usaglasiti svi cilindri unutar unutrašnjeg aspekta drveta? I kuda će sve teći ona
uzdužna i poprečna kretanja i pokretljivost, te razmene informacija, signali, ako
se izgubi tako važna funkcionalnost Drveta Majke? Šta buduće generacije drveća
po pitanju smisla svojih anatomija i unutrašnjih organizacija, mogu da iščekuju,
kad im nestane Drvo Majka?...
Znamo da visina drveća najpre zavisi od kvaliteta
zemljišta i tla ili lokacije prostora na kojima sve drveće uzrasta. Kada je reč
o radijalnom rastu drveta treba znati da to najviše zavisi od vremenskih i
klimatskih uslova. Majka Drvo skladišti mnoge važne informacije, ponavljamo
više puta, o svim onim prošlim klimama, a te informacije kodiraju se i čuvaju u
prstenovima i ćelijskim zidovima drveta. Još treba znati da se svako drvo
posmatra u najmanje dva hronološka aspekta, a prvo je sezonsko vreme, a drugo
je hronološko vreme. Kora drveta takođe pribileži i dobro zapamti svaku
šokantnu, a dramatičnu promenu...
Dakle, po prirodi stvari sve je sklono da pamti, a
ne da zaboravlja, ta zaštona sodna uče da imamo malo i kratko pamćenje???!!!...
Vratimo se dubokom korenu drveta, tamo odakle se
daje podrška svim preostalim delovima biljke. Koren je stoga hranilica i mesto
odakle dolaze signali. Korenom se još kontroliše razvoj, a zna se kako treba da
se odupre svakom mogućem rušenju. Drvo krasi još i velika otpornost, posebno
ume biti otporno na mnoge napetosti, kao što su to silni i jaki vetrovi. Drvo
je pokazalo koliko je u stanju i ima sposobnosti da se navikava i privikava, prilagođava,
adaptira, te tako može da se priča o drvetu kao nečemu što zna kako dobro treba
podneti mnoge toksične pojavnosti i pojave, a što je dakle priča o mikorizi,
odnosno o čvrstoj i nepoljuljanoj, i nenarušenoj asocijaciji korena i gljiva, kad
se postoji u simbiozi, a kako bi dovelo sve do olakšavajućih stanja, dakle
najpre do vrlo lakog unosa neophodno važnog fosfora...
Dvro zna kako treba opstati i u nepovoljnim
staništima i terenima. Iako drvo nije u stanju da se kreće u smislu u kome se čovek
kreće čineći svoje korake idući šumom, zar ne bi bilo moguće kazati da se i drvo,
čak i kad nepomično tamo stoji u šumi, ipak na neki kosmički i univerzalniji način
pokreće i kreće, pomera, diše, njiše, jer sve u njemu neprestano i bez odmora pak
nevidljivo teče, igra, peva, skače...
Poznato je koliko drvo precizno, a senzitivno odreaguje
na svo svoje okruženje, kao što ostaje znano da drvo obožava da podeli svoje
svetlosne nakupljene resurse, a koje kupi sa uspehom u jednom određenom svom
prostoru i vremenu. I da završimo nedoumicom s početka razmišljanja, a oko svih
takmičenja i utrkivanja između drveća. Možemo kazati da te vrste utrkivanja kod
drveća ipak postoje, ali samo uz napomenu da se uvek takmiče dve iste vrste, a nakad dve različite vrste…
I ne zaboravimo da oslušnemo sledeći put negde u
šumi, a kad zavibriraju listovi i lišće na drveću, jer su presenzitivni na nevidljive
signale koje neometano primaju iz svoje okoline. Možda tek tada odgonetnemo
tajni kod jezika kojim priča drveće dopirući u tajnu šifru njegovog kosmičkog
jezika…
Коментари
Постави коментар