4 APRIL 2025…

 

 

Još juče u maminom špajzu nađem (inače ja ovih dana nešto stalno istražujem, pretražujem, ili rovim po zabitim uglovima, ćoškovima, te tamo nalazim razne trice, sitnice koje pokreću ili premeštaju moje planine) a u maloj posudici od senfa sačuvane semenke volovskog srca (nije mi za to ni rekla) – od jednog krupnog i prezrelog našeg ploda koji je ubran u “Hirošimi” prošlog leta…

I prvo šta sam uradila jutros - posejala sam u manju posudicu sve te male semenke i unela odmah u letnju kuhinjicu gde je od 15 do 17 stepeni čitavog dana...

Dan jeste topliji, ali ja sam iz nekih razloga čitav dan se lepo ušuškala pod zimsku kapu i uradila tako mnogo toga. A dan beše i oblačan i kiša je sipila ali je i sunce konačno granulo u nekoliko lepih navrata, a bilo je malo i krupnijih kapi kiše (no mi radimo pod svodovima “Hirošime”, pa je još lepše kad ima kiše vani, samo što tada ne možemo da unosimo compost, ali možemo da ispijemo kafu u “Hirošimi” kao uvek sve do leta i vrućina)…

Sve u svemu jedan šarolik, lep i težak, napet i nenapet, a dan posebno inspirativan bar mami i meni, jer neko treći mora da štrči, i sve naše tako zamrzi, nipodaštava, a ko bi znao u ono hladno juče da se danas može uraditi nešto neverovatno ponovo mnogo…

Među odbačenim stvarima nađem jednu izbačenu plastičnu cev iz “Hirošime” u kojoj sam nekad držala sve one svoje zasejane čašice, a pošto danas primetim da je ista takva cev ostala u “Hirošimi” i da tamo jagode naše zasađene jeseni prošle baš lepo napreduju (čak će uskoro bit i prvih cvetova) rešim da unesem i okačim još jednu cev, a tu izbačenu cev i da je napunim šumskom zemljom i da najesen ponovo zasejem još jednu liniju jagoda od naših mladar koje ćemo o jeseni ponovo imati...

Ali, do jeseni ima još mnogo, a tek smo na početku proleća te ovu cev koristim do tada kao svoj mali rasadnik te u njoj odmah sejem svoje suncokrete – imam tako mnogo sakupljenih semenki pune kutije a nemam gde da zasejem suncokreta koliko mogu ili poželim ali ću nekim ostatkom malo nahraniti koke...

Suncokerete sam zasejala u još nekoliko praznih a većih čašica i saksiji a to je jedini setveni inventar koji je trenutno prazan (moram da pazim da uskoro počinje sadnja glavnih biljaka te ne mogu mnogo da držim svoje činije i čašice baš posvuda te ću neke suncokrete sejati direktno, no moram ih štititi od ptica)...

Samo jedan mali detalj oduzeti ili u ovom slučaju dodati i sve je već mnogo drugačije poletnije naravno dok ne dođe neko depresivan da li se to tako zove i sve ti uništi, sruši tako da te noćima i danima želudac boli, mnogo toga boli, itd...

U donjem delu “Hirošime” ugradila sam pored središnje male betonske stazice još dve cevi koje sam takođe našla odbačene u jednom kutku za bespotrebne stvari te mi dobro došle jer neće truliti a sprečavaće mi da se kompost prilikom zalivanja razasipa, gazi i raznosi te će malo biti bedema od svega toga. I tako da čitav dan dobijam ideje kao u ona moja dobra veoma poletna i sretna vremena, kako dakle iskoristiti neke odbačene stvari, ne potrošiti ni dinara tuđeg novih ulagnja, stvari koje smetaju a treba im dati i novu bolju funkciju...

Luk srebrenjak se tu već čupa te uskoro ću tu nasuti compost samo u gornju polovinu, a donja ostaje kako i jeste jer tu se dodavalo dosta komposta...

Mama je juče pokrila najlonom krompir koji je dobro iznikao samo par dana tako da bude dok protutnje ova aplikacijska vremenska upozorenja na neke minuse, a što je malo jer mi smo izdržali i mnogo manji minus zimus, zar ne (je ne verujem u taj aprilski mraz i jedva čekam da vidim od nedelje gde je)...

Po donjoj strani sredine počupana je sva preostala salata tako da se naše divne zalihe od jeseni 2024 svode na još samo 3 mala jestiva mesta...

Gde god je danas bilo oslobođenog prostora dodalo se po nekoliko kanti komposta (naše crno zlato), a bilo je tamo iza “Hirošime” baš kaljavo i mokro ali kompost se dobro uklapao u prostor a požele smo baš biti na vazduhu te raditi rasterećeno u našoj “Hirošimi”, posebno jer slede mnogi praznici i ostale stvari te se treba radom izmoriti, a posle odmoriti...

Gde god sam danas i prethodnih dana iščupala luka srebrenjaka, dodala sam odmah compost...

Onda mi nešto šapnulo da zavirim u grašak koji je gledano spolja divan, raste, buja, zeleni se, ima cvetove ali nešto mi pak šapne da kroz njega malo razgrnem i zagledam se bolje prema tlu i korenu. Moj mali šok, razočaranje, jer grašak je posejan 8 oktobra 2024 i moram reći sav je počupan danas 4 aprila 2025 posle 6 meseci očekivanja da bude bar jedan kilogram (a prošle godine nabralo se nikad više preko 2 kg i to se dugo neće ponoviti dobro tako)…

I tako mog jesenjašnjeg graška neće imati za branje ovog proleća, jer ovo je moj agrarni novi kolaps ili moja velika propast. Ali, pokušaću napolju verovatno da zasejem uskoro kad otopli i sve prođe ono aprilsko zahtevno i teško možda negde u maju napolju, jer u “Hirošimi” sada nema mesta za grašak…

I  ovako me prate primedbe i prigovori, šta god ja uradim uberem neko je nezadovoljan, te malo je što smo prešle danas preko 4,5 km samo u “Hirošimi” i naokolo tegleći dve teške kofe (compost kad je mokar on je teži) i sve ovo radeći a neko treći pak tvrdi da ja ništa ne radim, da je sve moje samo puka propast, i neko tvrdi da njemu ništa od ovoga ne treba (žao mi je onoga ko ne vidi malo divnog smisla ni u ovim mukama)...

Ali, eto grašak mi nije uspeo nažalost jer tamo se slivala danima silna voda i sve je tu buđavo i močvarno ispod graška (grašak ne voli mnogo vode!), a voda se ipak tu zadržala, zadržala, jer kad se menjao pre godinu dana najlon nismo dobro vratile zemljište, nismo imale snage da napravimo bolje, da nema vode, te smo ostavile malo neravnine one i sada tu čuči voda jer je vode bilo ovih dana previše...

Dan je inače sav kaljav, jer pišti voda svuda kuda kročim čizmama po dvorištu, a ovoliko nije bilo ni jednom još od 2019, a sve je išlo dobro, no naišle su silne vode, a onda su se tu ustajale čak predugo i grašak je platio svoj krvavi danak, pa je fino istrulio u korenu i pri dnu. I morala sam hitro sve da počupam suvim rukavicma koje odjednom  pište od vode i očistim da tu nešto drugo oživim, zaživim, te napravim da iskoristim tih 10 metara setvene linije i oživim sve ponovo i zasejem onim što može, što ima u zalihama...

Dok razbacujem kompost u zoni luka srebrenjaka mrdnem jedan crep a iz njega iskoči mali gušter i onda se tu ukopao verovatno od sreće a ne od straha da ga naprosto samo fotografišem...

Mama i ja nalazimo dva mladara žare i prenosimo u naše malo kameno koprivište...

Od KOKO ŠINJCA ostalo je 6 letvi od po 3 metra dužine te mama dobije genijalnu ideju da pored cevi spustimo letve i tako od sada omeđimo kuda sejemo a u ravni i nivou te letve, a tamo do najlona da više ne prosipamo compost – ne može se svaki milimetar iskoristiti, mada ja pokušavam…

Kada sam počupala grašak falilo je nekoliko kofa komposta da se sve poravnja i ublažen je nagib jer je to inače najniža donja tačka “Hirošime”, a takav je teren te mu se treba prilagoditi te naći blaže rešenje i sada uz pomoć letve vidim da neko nije radio montažu cevi baš sve pod konac, itd...

Sa donje leve strane postavim 3 letve, a malo mi zafalilo, po još jedna sa svake strane (težim identičnosti), a onda preostale 3 postavim i sa gornje desne strane da konačno imam i drvo kao elemente a navikla sam i na drvo u “Hirošimi” nekad mi zafale one moje daske sa kojima sam počela da se igram...

Donja najniža linija, leva strana, služiće za setvu nečeg niskog, nižeg, a dakle za spanać i blitvu, luk, salatu, kupus, itd...

Onda se kočići vidm koji drže crep malo rasušili, sve se malo ljulja, mulja, te macolom moram da udaram, da se savijam (kolena i leđa mi već bolom štrecaju te mazaću se mašću od gavezi noćas) i zakucam mnoštvo kočića ali sve su to slatke muke naspram muka nekih drugih…

Kupus rani ditmar naš junačina koji je preživeo udare mraza eno ga mašala stigao već za sađenje te jednu početnu prvu vanglu mama posadila danas u novu parcelu da je ponovimo, obnovimo, da ne budemo tužne zbog našeg graška, a tamo gde sada više nema graška – eto biće kupusa, a kupus mi za sada uspeva fantastično u rasadi, a onda jedva čekam prvu novu sarmicu od novih svežih liski u kojima nema ni kapi otrova, a posle udare leptirići kupusari i gusenice, pužići, ali biće i meni glavičica koja...

Tamo gde mi nije nikao neven (i taj deo pilivao je ovih dana pod vodom) dodajem još komposta te malo podižem i taj niži čošak  a onda tu slobodnu parcelu pored peršuna lišćara (jesenje remek-delo) koristim da tu gde nije hteo neven nići posejem kadifice jer došao je april a ja još nemam rasadu kadifa. I prosto da vidim hoće li ovde da mi saveznici rovci dozvole da uzgajam kadife kao rasadu koju ću posle odatle dalje raščupati kao šeboj i saditi svuda po avliji (još dve kutije imam semena ali nemam sada mesta te ću sejati i direktno kad otopli više)...

 Ispred salate a pored nevena samoniklice sadim preostali crni luk u tom jednom džepiću malom koji sam oplemenila i dopunila kompostom a compost se naš lako prepoznaje crni se kao ugalj...

Pored krajeva gornjih bočnih boksova dodajem kompost pored stazice gde ću verovatno zasaditi svoje krastavce koji u letnoj kuhinjici polagano puštaju već treći list...

Sa gornje desne bočne strane ka sredini premeštam čili papričice one 3 saksije i ušuškavam ih te tako oslobađam prostor jer treba dodati kompost svuda dok ga još ima na gomili mada danas smo prilično ubacile komposta te istanjile ili smanjile naše divne zalihe.. Ali, narasta i nova početna kamara budućeg komposta za 2026...

Iza plave palete dodajem jednu kofu da podignem zemljišni nivo (i tu je plivala voda) pošto tu uskoro treba zasejati cveća mnogo, cveća, plavih makova čim prođu mrazevi u najavi, u koje ja nešto mnogo sumnjam...

Kada je mama zasadila rani kupus ditmar počev liniju od letve, ja sam ispred kupusa zasadila malo bliže crepu 45 čašica salate nansen iz moje rasade (salata prva 2025 koja je posejana kad i kupus kad i rukola 30 januara – ta setva mi je sva uspela)…

Između salate i kupusa u toj liniji dodala sam sav preostali ljubičasti luk, iza  kupus ostavila sam u nastavku liniju od 4-5 metra gde ću posejati blitvu ponovo, jer je i moja jesenja blitva počupana, nije ni nikla dobro, a nije imala prostora iza onako bujnog graška da opstane, samo nešto malo je tu niklo ali sam sve morala očistiti i žrtvovati, pošto nema drugog rešenja – pravimo rezove, idemo dalje. Ponovo ću imati tu blitvu za moja 3 ćurana ako slučajno dočekam svoj lepi rasterećeni maj, da ih kupim i preživim najstresniji i najagresivniji, najpodmukliji april u svom životu...

One neuspele 3 kesice blitve sejala sam 22 oktobra 2024 ali nije uspelo, idemo dalje, i tako dalje. Takođe ni u žardinjeri od cigle ukraj KOKO ŠINJCA nije uspela setva one jedne kesice a ta blitva je posejana 25 oktobra 2024 jer su te semenke pojele ptice tačnije dživdžani sirotani, i uništili mi 11 čašica zasađene rasade salate...

U “Hirošimi” oko pola 4 danas pretoplo prijatno divno čak 18,3 ali u kuhinjici je plus 17 a jutros 15 s tim što ovih plus 18 brzo prođe, nestne, i to je samo u najtoplijem delu dana a tamo je u našem bivšem podrumu uvek 17 ili 15 kao juče u zimskom periodu. No, izdržaću ovako nekoliko dana do srede a onda sve pomeriti, preseliti, na svoje mesto vratiti u “Hirošimu” olako kad se sve stabilizuje i kad protutnje i minu jutarnji minusi...

Mama je kišnicom zalila sve što je trebalo jer u “Hirošimi” nije pala ni kap kiše te se neke biljke tu užele vode…

Čim je malo presušilo i sunce se pojavilo i lale su se naklonile suncu, a pčele su odjednom pojurile i zazujale kao da su čitavi rojevi odjedno svi tu a pali pravo s nebesa – eto šta je kap sunca pčeli, lali i meni...

Najlepša šatirana ili narandžasta lala se od lepote visne iskrivila te poklonila suncu a na žutoj gordoj lali jedan zeleni skakavac fino drema...

Gledam oko tisovog drveta tamo gde su do jeseni rasle moje petunije - eno ih izdražle sve, same se obnovile i ozelenele oživele i biće ih uskoro da procvetaju, a tu ima i nevena samoniklica iz onih korena suvih koje sam prošle godine tu sadila...

U letnjoj kuhinji dobro mi krenulo cveće u zdelicama čak i dan i noć te neće biti sve moja propast ta imaću biljke neke, a prošle godine dobro pamtim dan i noć nije niklo čak ni jedno malo zrnce…

I nakon svega imam snage za jedan krug obalom a po livadi posle kiše srećem neke pečurke kao disk ravne, tanke a po sredini tamne te mislim da su otrovne a nisu mi primamljive da ih kidam, pipam već samo da ih uslikam. Ono što meni ipak jeste tom stazom fascinantno to su one čitave mravlje naseobine i njihovi odžaci ili neobični visoki dimnjaci sa rupom na vrhu kako su mokri a kiše ih nisu isprale ni srušile kako su postojani podignuti na putu pa ih jedino nečije gume ili noge mogu da unište i sruše. To mi je dakle danas fascinantno...

I danas pravim završni rezime: jesenja setva 2024 počela je 16 septembra i mogu reći da je ipak sve bilo uspešno barem 90% najmanje a možda i mnogo više samo ja ne umem (nije mi ni nužda) da prevrednujem svoja bedna postignuća posebno beznačajnosti i ništavnosti svoje male. Dakle, salata ljubljanska ledenka i salata nansen - evo hraniše nas i danas hrane s tim da je ledenka već potrošena, a od stare jesenje setve Nansen imamo još 3 mala jestiva mestašca. Od luka crnog koji je malo pobacio u startu posle čuda pepela ostao je jedan mali boks a to je sada naše najjače i najbolje, a luka srebrenjaka ostalo je više, još jedno polje jer svi su se lukovi oporavili obnovili i lepo stasali iako je na početku sve bilo kilavo, mlitavo, napadnuto, malo podbacivanje i poboljevanje…

Primetim peršun lišćar jesenji stigao za ponovnu berbu s tim što ima malo tu vaškica te treba skupiti vaškice te izvesti ponovo onaj eksperiment sa spaljenim vaškicama a posipanjem pepela...

Salatu nansen drugi put sejala sam 4 oktobra 2024 i to je verovatno ovo štos ada jedemo a najeli smo se mnogo salate i luka (ali ne kako smo znale i umele). Ali, tu su nove velike količine iz zimske a prolećne setve 2025 koje stasavaju i biće ih ubrzo ponovo, mnogo, a do tada rukola se bere i tako lepo pristiže, a biće ubrzo i rotkvica…

Jesenas zasejanesve lukovice zumbula i lala i šafrana - sve je uspelo, sve izniklo. Ali, naše stare dvogodišnje lale u ružičnjaku od prošle godine su podbacile te umesto 9 ili 10 koliko smo ih imale lani sada ih imamo samo 5 s tim što iz jedne smo dobili više manjih. Čekam da vidim da li će se kane probuditi i onaj kupljeni beli krin – za sada je malo rano…

Đumbir raste u sobi, čekam velike toplote da vidi polje, sunce, a videćemo u septembru 2025 kada sve istresem koliko sam čega dobila i ponoviti sve mudrije iznova ako to bude onako kako očekujem...

Eto grašak i blitva su mi podbacili totalno od jesenje setve, a to je samo mala trunka naspram ovoga što nije moje još podbacilo...

Tako jeseni 2024 zbogom, a sada mi ostaje da pratim prolećna dešavanja 2025 i dugo divno moje leto i još lepu jesen punu plodova te ću onda smoći sreće atoma snage za novi rezime...

I baš sam se danas naradila te me ponovo boli svaki mišić, svaka kost u kolenima, dno kičme, vrat poluukočen, itd...

Mama kaže da je danas uletelo kokama desetak dživdžana samo na kratko i to je sve - nisam videla. A juče ih recimo nije bilo – to sam posmatrala...

Danas se nisma obazirala uopšte šta kaže calendar setve lunarne mada mladina prolazi danas, zato je kiša sišla, a počela je sa mladinom, te nova mena dolazi sutra, nego sam već iskoristila ovaj divan i konačno poletan dan to sunce i neko novo buđenje a nešto mi još šapne da je sve moglo i trebalo da se uradi baš ovako...

Više nisam htela, a ni mogla, jer vreme je bilo za pauzu, odmor, prekid do nekog drugog novog lepšeg sutra…

Itd…