10 MART 2025…

 

 

Batat napreduje baš dobro, izgleda dobro, moćno, divno, živo, predivno, a listići su sve krupniji, sve poveći, a isplanirala sam gde ću zasaditi sve ove uspele izdanke batata – te naravno tamo gde je najtoplije u “Hirošimi” u jedan od bočih desnih setvenih krevetića gde sada imamo ono nešto malo luka jesenjeg srebrenjaka i tu ću nasuti baš dosta komposta kad počupam sav luk, jer batat dakle voli izuzetno toplo mesto za svoj rast i razvoj. Zanimljivo da čak izdanci potopljenog batata izbijaju iz vode, iz tog potopljenog dela krtole, a ne samo sa suvih površina…

Znam da je vreme pred uštap idealno ako je na 2-3 dana setva za sve, ali ali zbog te neke kiše (u koju sumnjam da će ovde da je bude, a trebala bi nam bar malo da napunimo burad) koja je u najavi te da ne bi u spoljašnjem vrtu bilo kaljavo izvršim jednu setvu malu danas tek da započnem i zasejem onim što imam na lageru i spoljašnje veće površine, kao i neke male prazne...

Prošle jeseni kupili smo za zimu dve gajbice ili čak i tri jestivog krompira, a onda je u jednom periodu taj krompir nekad jestiv, a sada sve manje upotrebljiv bio ne više za našu upotrebu jer počeo je naglo da klija te smo sačuvali tu jednu gajbicu, a jedan deo krompira smo kuvali i davali kokama nosiljama. Majka je danas ispolutala nožem ovaj krompir pun klica...

Onda je majka motikom iskopala u dnu spoljašnjeg vrta, iza donjeg novog reda malina (maline su se sve skoro primile), a u zadnjem delu našeg krompirišta jednu dublju prvu brazdu i nju sam gusto zasejala ovim krompirom čisto da vidim da li će nam išta sve ovo od danas jestivog hranljivog dati (krompri je dora za srce), jer svih ovih godina u krompir semenski sam ulagala mnogo, a nekoliko zadnjih godina krompir je podbacivao, davao malo, davao tek nešto, u ranoj mladoj potrošnji, dakle ovo je naš novi eksperiment, koji me nije mnogo koštao, jer jestivi krompir košta manje nego precenjeni semenski sumnjivog kvaliteta i deklaracija, te baš da lepo na leto vidimo kroz 3 meseca šta će nam ova linija ili brazda dati da iskopamo...

Ostalo je pola kofice crnog luka i to sam zasejala napolju u najmanjem setvenom Zlatokosinom ili medvedićevom krevetiću. Znam da je baš idealno sejati samo 2-3 dana, a najbolje 2 po Rudolfu, nekad može i na 3 po Čarlsu, ali zbog kiše kiše ja sam morala sve danas napolju da ovo zasejem, a ostale setvene poduhvate i planove radim na 2 dana pred uštap, jer sve to radim pod svodovima “Hirošime” te mi kiša ako je bude neće ništa poremetiti. I nekad baš moram po svom unutrašnjem čulu da delam, te da odstupim malo, samo dan jedan ili dva unapred ili pre utvrđenog roka jer ako nešto hoće da ispadne dobro ili dobro da donese mi ploda ono će doneti ma kad ga ja u zemlju pobola ili pobacala. A videlo se da iako se nekad strogo držim poljo tipika opet nešto omane i to žestoko, ako bude ekstremne suše kao 2024...

Kada sam zasejala crni luk pokrila sam ga mrežicom ne zbog zime, već da mačke ili psi ne bi po njemu čeprkali bar dok ne počne da izrasta. I ne znam da li sam već rekla ali luk u zoni drvare izbija na površinu već...

Onda smo ukupno 6 kofa, mama i ja po 3 kofe komposta nasule u mali plavi setveni boks a tamo gde sejem moje omiljene tikvice ispred letnje kuhinjice i sada sam compost raznela svuda napolju gde jeste trebalo, to što imam podelim svuda po malo, nema se više, a sve što mi je još ostalo završiće unutar “Hirošime” osim što ću malo oduzeti za završni sloj za najnoviji a ove godine napravljeni mali setveni boksić iza spoljašnjeg vrta...

I dok obilazim svoje malo i veliko rastinje i cveće primetim ono jedno malo drvce što sam ga donela iz Mokre Gore te ožililau tegli a jedino se primilo od nekoliko donetih grana, a već tako malo ove godine procvetalo. Ima dva žuta cvetića. Od onoliko nakupljenih malih grančica samo se to jedno pripitomilo i uspelo da pusti žilice, a onda i da seu koreni i tako brzo i majušno već procveta, a nema ga šta da vidiš…

Narcisi će se otvoriti za neki dan dakle, i biće to tek posebno prolećno ludilo škljocanja tih pametnih cvetnih kapica ili glavica, i možda prve ikebana da se već prave – teglice čekaju prazne...

Ruzmarin je u plavom cvetu...

Koke su danas snele mašala, opet i opet uskliknimo 6 komada kao i prethodna 2 dana, a dakle vezano u 3 dana koke su dale, 666, a dakle 18 jaja, a na kartonu danas u jednom srećnom času imali smo 23 komada jaja, koje smažem sa pančetom za večeru. Za samo 10 dana marta koke su snele 36 komada jaja (moram da sabiram i doznam kako teku stvarčice naše). Dakle mart treba da se pokaže kao jako uspešan mesec po broju snetih jaja, te zašto da ne budem “skromna” barem 100 komada jaja da nam kapne...

Pored rečne obale samo ugledah jednu pčelu i čujem nekoliko zarličitih ptica pesmu, među njima i žuninu pesmu. Ugledam ljubičice plave u zelenoj travi. A mnogo je tu i jagorčevine, trulih panjeva u kojima ima dobre zemlje (jednu kesu sam donela pre neki dan), nekoliko žalosnih žutih vrba, jedan jaz i rečica jedna ili reka Rača. I krenem tim jazom uzvodno rekom Račom drugom manjom mutnijom zakrčenijom od smeća i svega čega tu nema od plastike, guma i brloga. I opazim nešto cilindrično puno roze cvetova i čujem pesmu ili zuj nekoliko desetina pčela te ne mogu da verujem očima na šta su tako pored te reke navalile pčele a one neće da navale na ono što nije dobro...

I tako otkrijem po prvi putk lopuh ili repušinu u najmanjem stadijumu izrastanja (kasnije se od krša i korova tome ne može lepo ni prići), kad se repušina tek probudi te počne da cveta. Tu lekovitu biljku jedino pamtim i najviše viđam i jedino viđam kad pusti ogromne listove ko slonovske uši šašave, a nemam pojma kako repušina kao mala raste iz rečne obale, iz šljunka, iz peska, iz vode a tako prekrasno roze kao neki lepo ucvetali kaktus. I donesem 3 mladara da posadim u dvorištu te napravim odmah od kamena jedno novo botaničko mestašce i nadam se da će lopuh ili repušina da se primi i ukoreni u avliji, a te listove ću skuvati kao čaj i njime ispirati kosu da neutrališem ili suzbijem tu “grdnu” perut u kosi svojoj...

I gle čuda – ono što sam nalazila samo na planini danas nađem i u nizini, a jedan veliki trud na drvetu žalosne žute vrbe. I tako je srastao jako da nisam uspela jednim Brus Li udarcem noge da ga otkinem i donesem u “Hirošimu” ali imam nameru da ga neki drugi put odlomim i udomim...

Onda sam posmatrala bršljan, a viđam ga mnogo svih ovih meseci, takođe još jednu lekovitu biljku i malo sam izbliza istraživala sve te žilice ili kapilare po zelenim listićima neuništivim stalno zimzelenim. I to lišće liči mi na srce ne znam više zašto, iako ga svi zovu parazit – bršljan je lekovita biljka i bila sam dakle u pravu zašto mi liči na srce jer upravo to i jeste biljka za krvne sudove i srce, ali je važno umeti iskoristiti male i oprezne doze ove lekovite biljke, dok u suprotnom kao i svaki hemijski pogrešan lek i lekovita biljka može “štetno” delovati...

U “Hirošimi” sam danas videla baš krupne i velike crne mrave ali nisam mami ništa rekla da vidim da li će ih biti sutra, a pojavili se po ruzmarinu u mom lekovitom boksu samo ne znam odakle, negde iz podzemlja iz zemlje su izašli, ali do sada te saveznike nisam imala. No, sutra ću već umeti sa njima da se dogovorim, možda sklopim kakav pakt ako ne povedem rat - a kako ćemo da “Hirošimu” branimo i dalje, a bila je to prava invazija malih crnih termita, ali znam da ih niko neće oduševljeno saveznički tretirati kao ja zato ih skrivam dok ih još neko drugi ne primeti...

I umalo da zaboravim – ono najlepše i najčudesnije danas jeste jedna prva mala pčelica medonosna koja je sletela danas kad je bilo sunca na otvorene latice samo jednog od 3 ucvetala šafrana i bila je tako hitra i brza da nisam uspela da hitrije dotrčim sa klupe te da je uskam, ali je važno da je došla pčela u avliju i da je moje oko registruje, zapazi...

Onda dobijem neki svoj unutrašnji odgovor zašto pčela nije bilo ovih prethodnih jako toplih i sunčanih dana, jer one su mudrije pa znaju vidovito mnogo bolje unapred da će još biti vremenskih cimanja, kao i hladnoća možda, kao recimo osetno hladnije danas te neće da žure napolje i znaju one da sve cveta usporenije ove 2025 i nekako tanje manje, pa tek kad baš otopli, kad bude mnogo više otvorenih cvetova, behara, punih polena i nektara nema sumnje biće i  zujalica pčela medonosnih sakupljačica i vrednica. A sada možda pčele igraju neku igru sa nama te nas drže u napetosti, u neizvesnosti u blagoj ili teškoj zabrinutosti, zapitanosti jer imaju prava na sve to. I treba dakle da ih molimo ove 2025 godine da ih što više viđamo i srećemo u ulozi nasušnih naših oprašivača...

Itd…