Jedna koka od 250 dinara ona kojoj su uspele sve ostale
jače i važnije da probuše zadnjicu toliko da creva ispadnu umrla je jutros,
dakle mama je imala više znalačkog sluha
i bila više u pravu, a ja sam naivni optimista koga život tako voli da ošamari
ili pre porazi čim oči otvori...
Koke su danas bile vredne, svih 19 komada koliko ih
od danas imam u jatu, sve stare i tomindanke ali i ove 4 od 250 dinara te su
ukupno danas podarile 5 komada jaja, a od toga čak dve bele koke su snele ko sneg
bela jaja te tako nalazimo da su čak dve koke leghorn se ipak pronele…
Koke od 250 dinara kljucaju zrnevlje, zemlju, čak i
salatu kada sam jutros ubacila mojim kokama i već se “pripritomljavaju” ili
prilagođavaju na zdravije uslove, a uslove mnoge bolje, leže na suncu da je divota to doživeti
u svom pogledu, jer znaju konačno da je sunce najvažnije, te i one umeju
nožicom da čeprkaju dakle nisu izgubile razum tamo u kavezu, a ono što im je
prirodom usađeno u dušu u njima ume itekako da proradi, i nekako su smelije i više
borave u dvorištu…
Danas u “Hirošimi” najtopliji dan te zabeležena
najviša T do sada a dnevna T od čak 35 stepeni u plusu…
Ali jutros oko 8 sati u “Hirošimi” je izmereno samo 0
stepeni, a jutros je dakle bilo nešto blaži mraz napolju – velike oscilacije
počinju...
Negde do podneva sve je teklo osunčano i glatko po
idejama rođenim još juče, sve nekao lepo dok sve čoveka ponovo iznenadno nije preseklo
a da se od svih početih velikih i malih poslova danas u jednom času načisto odustalo,
da više nisam znala šta su radničke umazane rukavice, šta je kompost, čemu sve
to kad ima nešto preče, teže, a gde mi je kofa, gde su kolica, a gde sve ono
što se upravo primilo u glavu, itd...
U “Hirošimi” sve lepo gruva, živi, raste: salata
kres, neveni samoniklice samo što se nisu rascvetali, šeboj, rukola, salata Nansen,
crvena salata, itd…
Zalivam ono što je suvo po malo kanticama...
Berem luk srebrenjak…
Onda sam načela compost i svečano započela da nasipam
svoje kamene krugove kako bih pripremila novi prostor za sađenje cveća...
Krupnije i još nesazrelo, neraspadnuto dovoljno, mada
meni je i neraspadnuta grana svaka itekako ugradiva i potencijalni compost te ništa
ne bacam, nakupjeni otpad razasipam, trošim, ugrađujem, ne bacam ni krupnu ni sitnu trunčicu jer sve
to ugradim u dvorište u setvenene i cvetne aleje kao i u “Hirošimu” i bacam u
najveće bundevište, a kad budem sadila bundeve samo ću dodati po kofu komposta onog
finijeg tamo gde će dakle biti kućice za sađenje bundeva...
Punim kompostom plave gume one dve lokacije za
hokaido bundeve, punim kompostom plavu malu paleticu, kofu jednu nosi mama, a
drugu kofu nosim ja, dok neraspadnuto granje i druge materije teramo kolicima
do velikog tikvišta, a punim kompostom malo plavo tikvište takođe – samo dotle
sam uspela da stignem do podneva tu negde ispred ručka kada više nije imalo smisla
išta raditi...
Uskoro će dva šafrana da procvetaju od 8 zasađenih,
a osmi jeste iznikao ali zaostaje jako mnogo naspram ostalih, no možda se i on
otrgne...
Trešnje su zapupile kao i ostalo voće tako da za nekoliko
dana može početi i lov na prvi trešnjin behar...
Iz šetnje, iz rečnog priobalja donosimo 4 mala busena
jagorčevine i već jednu kamenu kocku zasadim jagorčevinom divljom žutom...
U rečnom priobalju nešto je šuškalo i primetime u blizini,
a jako blizu dva krasna fazana kako se obalom šetaju, razgovaraju, tako bezbrižno...
I mogla sam još danas raznositi compost, kantu po
kantu negde ugraditi, ali negde od podneva sve se prekinulo, sve potonulo u besmisao,
u neku novu težinu, sve sunovratilo ponovo, tako da odlažem svoje male beznačajne
poslove i stvari jer ima vazda važnijih prečih većih stvari u ovom jako teškom i
mučnom životu punom zapetljancija zamršenosti zavrzlama itd., itd…
Ja ću jednom postići i nastaviti svoje započete beznačajne
male stvari te ništa neće propasti, ali pre toga imam da izrešavam tonu važnih prečih
stvari...
Itd…
Коментари
Постави коментар